@nemanja
Odgovori na forumu
-
Poruke
-
Pomaže Bog.
Miloše, primetio sam da sam u prethodnoj poruci samo objasnio zašto tvoja situacija nije jasna, ali zapravo nisam odgovorio na pitanje šta da radiš. 🙂
Ako hoćeš da trpiš sa smirenjem (ne uz roptanje), to ćeš morati uz molitvu, jer bez Božje pomoći nećeš moći.
Ako želiš da promeniš situaciju, smatram da bi trebalo da razgovaraš sa tom drugom osobom i da razjasniš šta ti smeta. Možda ćeš shvatiti i da nešto toj osobi smeta. U svakom slučaju, treba da se dogovorite. Npr. da pričate pola sata, pa da ti nastaviš u samoći. Ili da u toku dana postoji vreme za tišinu i vreme za razgovor. Ili nešto treće. Zavisi od svega onoga što sam pisao u prethodnoj poruci.
Ako je ta druga osoba takva da nećeš moći otvoreno da razgovaraš, probaj tačtički, u zavisnosti kakva je osoba. Nikako nemoj da naglašavaš njegovu ili njenu krivicu. Nemoj govoriti ljuto. Obavezno izaberi trenutak kada nisi nervozan, umoran ili neraspoložen. Možda ćeš početi sa nekom šalom. Ti osobu svakako bolje poznaješ nego ja.
Možda ćeš je pritom upoznati bolje i ukoliko ima neki problem, shvatićeš koji je i uspeti da joj pomogneš.
Ako ne možeš ništa drugo, možda ćeš morati (ako to možeš) da se odseliš.
Nemanja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaže Bog.
Ljilja je napisala poprilično dugačak odgovor i pokrila mnogo toga i moguće da je savet koji ti je Ljilja dala odličan, a možda ne valja za tvoju situaciju. Ja bih nešto dodao, za slučaj da je tebi ili nekom drugom potrebno. Nadam se da će nešto od toga biti dobro.
Nemoguće je u nekoliko rečenica dobro opisati situaciju u kojoj se nalaziš. Možda ti nisi naglasio šta treba, možda si izostavio važne detalje, a možda je za to kako se osećaš teško naći prave reči. Nije jasno koliko ta druga osoba priča, koji je razlog, da li je usamljena, da li je ekstovertna; a nije jasno ni zašto to tebi smeta, da li si ti introvertan, da li pokušavaš da se moliš, da li spadaš pod osetljive osobe.
Ono što je razumljivo u situaciji jeste to da stanuješ sa osobom koja priča mnogo više nego što tebi odgovara i to sve više utiče na tebe. Čim pišeš i tražiš savet, tebi to mnogo smeta. Osnovni stav Ljiljinog teksta jeste da tebi nedostaje smirenja i ljubavi i ti treba da se menjaš (bez obzira da li si kriv). U osnovi, ona je u pravu. Ako si pravi hrišćanin ili želiš to da budeš, borićeš se sam sa sobom.
Međutim, ne bih rekao da je tvoja želja da promeniš nešto nužno loša. Da, to znači da ti (poput mene i većine ljudi ovde) nemaš dovoljno smirenja. Ali, nije dovoljno znati svoje mane i grehove i boriti se protiv njih. Ta borba obično dugo traje i potrebno ti je ponekad da naučiš kako da živiš sa manom ili grehom (dok je ne savladaš). Ako si nestrpljiv, ti to treba da pobediš, ali to će trajati godinama, pa ćeš morati i da naučiš kako da živiš sa nestrpljivošću za to vreme. To se odnosi i na sve druge loše osobine.
Tebi je potrebno rešenje koje ćete vremenom činiti boljim, ali i omogućiti da živiš sad. I Ljilja je navela da kada ti on ispriča svoje, ti odeš u sobu. Ali, možda ti to nećeš moći, možda ćeš morati odmah ili posle veoma kratkog vremena. Ili ćeš se vratiti sa posla (ili fakulteta, ili ne znam već odakle) umoran i nećeš biti u stanju da slušaš ni jedan minut. A možda i nemaš i neku posebno prostoriju u koju bi otišao.
A možda je tvoj glavni problem (o tome govoriš) što raspoloženje te osobe utiče na tebe. Možda ti je potrebno da se usredsrediš na učenje ili neki rad (naročito ako je umni). Možda je taj rad takav da drugi ljudi zavise od toga da li si ti to dobro uradio. Možda pokušavaš da se moliš. Monasi se s razlogom povlače. To nije zato što ne vole druge ljude, ali ti ljudi mogu da im smetaju da u duhovnom delanju koje će, između ostalog, dovesti do toga da više vole te ljude. Tako da iz ljubavi izbegavaju ljude.
Ovde je bilo mnogo možda, i to je s razlogom. Jednostavno, kada se opšta pravila primene na neverovano raznovrsne situacije, primenjuju se na veoma različite načine. Zbog toga je potrebno da sam razmisliš na osnovu poznavanja situacije (a nadam se i da smo ti pomogli) i odlučiš šta da uradiš. Možda može neko ovde i da ti dodatno razjasni situaciju. Slobodno napiši svoj odgovor na ono što smo mi napisali. Ili pošali ličnu poruku Ljilji ili meni (ili kome već želiš) da ti razjasnimo šta smo mislili. A, naravno, konačna odluka je na tebi.
Nemanja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Bog pomogao.
Potrebno ti je nešto sa duhovnim savetima. Najpre bih ti preporučio savremene starce i svetitelje, poput svetih Pajsija Svetogorca i Porfirija Kavsokalivita. Inače, uopšte ti preporučujem savremene hrišćanske pisce zato što oni su oni živeli u nama blisko doba (a neki su i dalje živi) pa dobro razumeju naša iskušenja i uopšte naš život.
Svakako bi bilo dobro da uskoro pročitaš neki katihizis, odnosno knjigu u kojoj su predstavljene osnovne istine pravoslavlja. Poznat je katihizis svetog Filareta Moskovskog, a kod nas i „Vera svetih“, svetog vladike Nikolaja. Zapravo bi bilo dobro i za iskusne da se podsete osnova učenja svoje vere. A kada budeš iskusniji možeš se posvetiti dogmatici. Kod nas je verovatno najbolji izvor Dogmatika svetog Justina Ćelijskog. Ali, zasad je rano za to.
Preporučujem knjige oca Serafima Rouza i arhimandrita Rafaila Karelina. Oni su veoma dobri poznavaoci svetih otaca i pritom izuzetno obrazovani tako da su naročito dobar izbor ukoliko si malo više obrazovan ili nešto intelektualnije nastrojen. Da se razumemo, nisu dobri samo za u tom slučaju, dobri su za svakog, samo mislim da je obrazovanim ljudima malo lakše da čitaju knjige ljudi koji su im slični. To ti je inače generalno pravilo, od onih pisaca koje ti neko preporuči, probaj da nađeš one koji su ti bliski srcu.
Veoma važna literatura su tumačenja Svetog Pisma, naročito Jevanđelja. Npr. Omilije, vladike Nikolaja ili tumačenje Jevanđelja arhiepiskopa Averkija Tauševa (koga je poštovao o. Serafim Rouz). Ali, naravno i brojna druga tumačenja koja možeš naći. Tu je i sajt koji mi se čini poprilično dobar – Tvrđava istine.
Što se tiče video snimaka, mislim da su fina predavanja o. Gojka Perovića, kao i monaha Arsenija Jovanovića.
Imaš veliki izbor. Mnogo toga ćeš naći u nekoj pravoslavnoj knjižari. I pri običnim hramovima i manastirima ima da se nađe poneka knjiga, a mnogi imaju mnogo više da ponude. Takođe možeš nađi na internetu, npr. u biblioteci sajta Svetosavlje.
Nekoliko napomena. Nije sve što nađeš na takvom mestu podjednako dobro. Na mestima na kojima se prodaju pravoslavne knjige, zajedno sa njima se prodaju i knjige iz istorije ili filozofije ili neke druge koje govore o temama bliskim Pravoslavlju. I među duhovnim knjigama nisu sve iste, neke su pisali svetitelji, neke iskusni duhovnici, a neke bolje obrazovani vernici. Poenta je da nemaju sve istu vrednost i da moraš sa rasuđivanjem da čitaš (i da se posavetuješ sa nekim u vezi sa pročitanim), a čak i kad je knjiga proverena, moraš imati u vidu da je možda ti nisi najbolje razumeo. Knjiga nikako ne može da u potpunosti zameni kontakt sa živom osobom ni u čenu, pa ni u ovome.
Drugo, sam izaberi šta ti leži na srcu, i to čitaj. Drugi ti mogu preporučiti, ali u skladu sa svojim interesovanjima i trenutnim duhovnim potrebama, ti izaberi. Nemoj da biraš samo ono što ti je zanimljivo, ali ipak moraš i to uzeti u obzir.
Treće. Ne čitaš prvenstveno da bi nešto shvatio i naučio, odnosno iz intelektualnih razloga, već da bi to duhom usvojio, primenio i promenio život.
Nadam se da ti nisam odmogao, i da sam ti makar malo pomogao.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 3
Bog ti pomogao.
Ovo sam našao kratkom pretragom na internetu.
Prvo, tu je, naravno, žitije Sveto Save Vladike Nikolaja. Sveti Nikolaj je poslednje godine proveo u inostranstvu i pisao je engleskom. Nisam siguran da li je i Život Svetog Save u originalu na engleskom ili je na engleski preveden, ali se može naći. Ako možeš da kupuješ sa Amazona ili znaš nekog ko može, evo linka.
Ukoliko ipak ne znaš nikog, postoje posrednici koji to mogu da urade umesto tebe i to ti naplate. Ne mogu sad da se setim gde sam to nalazio, ali ako ti treba, potražiću. Na sajtovima „Kupujem prodajem“ i „Kupindo“, imaš strane literature, pa tamo potraži.
Ispod su linkovi ka stranici na engleskoj Vikipediji i još jednoj stranici u kome se govori o Svetom Savi. Nadam se da ti nešto od toga pomaže.
https://www.stsavafl.org/stsava
https://en.wikipedia.org/wiki/Saint_Sava
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaže Bog, Danice.
Ne znam šta podrazumevaš pod rečju odnos, stoga bih to malo pojasnio. Ako misliš da budeš bliska prijateljica sa svim ili sa mnogim ljudima, onda ne, ne treba tako nešto. Nemaš vremena ni snage da sa svakom osobom u svom okruženju budeš toliko bliska. Pritom, svakako nećeš ni imati poverenja u svakog da mu kažeš sve. Uostalom, ljudi se razlikuju prema tome koliko im je društvo potrebno. Neki ljudi bi stalno bili u društvu, drugi su osamljeniji, a nekima prija manje, ali odabrano društvo.
Ali, neophodno ti je da imaš bar neke bliske ljude u svom okruženju. A sa drugima budeš u dobrim odnosima. Pomogneš prema mogućnostima, zahvališ se, izviniš, uopšte – budeš dobronamerna i ljubazna. To znači da ćeš ponekad morati da otrpiš ponešto što ti izgleda kao gluma (i meni tako izgleda). Ne moraš uvek, druži se sa nekim ljudima u koje imaš poverenja, ali svakako ćeš morati da komuniciraš i sa ljudima koji ti se ne dopadaju mnogo. Hrišćanski je da sve ljude voliš, naravno. Ali, većina nas nije ni izbliza došla do tog nivoa. Probaj da budeš prosto ljubazna prema drugima, ako ne možeš više (ali, iskreno ljubazna). Možda ti je i ovo trenutno preteško, možda nije, ne znam tvoje duhovno stanje. Ono u šta sam poprilično siguran na osnovu toga šta si pisala, to ti je neophodno. Nemir koji osećaš nećeš pobediti bez toga. Možeš pobeći od svega, ali ne i od sebe. (To je, inače, jedan od razloga što ljudi završavaju u raju ili paklu – svuda nosimo sebe sa sobom, pa čak i u večni život.) Mislim da kad uspeš da nađeš mir sa ljudima u sebi, biće ti lako (ili bar lakše nego sad) da izabereš mesto za život.
Što se tiče toga da krivimo sebe, to je ipak tačno, ali da razjasnim. To ne znači da se nikad ne pobuniš, da ne zahtevaš da ti neko plati odštetu za nešto što je kriv, ili nešto tome slično. To znači da u svemu tražimo i svoju krivicu, a nje skoro uvek ima. Obično ne mnogo, ali je ipak tu. Kad se neko posvađa sa drugom, taj drug može biti glavni krivac, ali zaista se retko dešava da i druga strana nije bar malo kriva. Ako ima neki problem u okruženju, i mi smo krivi. Verovatno smo mogli bar malo da učinimo, ali nismo. Ako je neko bolestan, to izgleda da nema neke veze sa nama, ali čak i to ima. Da smo mi bili duhovniji, mogli bismo više da mu pomognemo molitvama. „Svako je pred svima kriv za sve“, kako je rekao Dostojevski. A pritom svakome od nas izgleda da je pravedniji i nedužniji nego što zaista jeste.
Kako postajemo duhovniji, počinjemo i da želimo da budemo bolji, da učinimo i više od onoga što je prosto pravično. Pripisujemo sebi krivicu i malo veću nego što je realna. To radimo zato što ne želimo prosto da budemo neutralni (bez krivice, ali i bez vrline). Nula je neutralna, mi želimo da budemo više od toga. Naravno, iako bi ovo trebalo da bude osnovna škola, za mnoge od nas ovo je fakultet, i imamo da postignemo mnogo pre toga. Ko može neka okrivljuje sebe više nego što je „pravedno“, čak i isključivo sebe, i Bog će ga nagraditi; a ko ne može, neka se potrudi da bar prizna svoju krivicu, ali u potpunosti i bez ulepšavanja.
Za kraj da ti se izvinim ako sam potpuno omašio šta tebe zapravo muči. Žao mi je. A ako nisam sasvim pogrešio, potrudi sa bar malo da primeniš nešto od mojih saveta. Ili, još bolje, da nađeš nekog ko je mnogo kompetentniji da ti da savet.
Zbogom.
Pomaže Bog, Danice.
Ispovest kod parohijskog sveštenika je logična, jer je on zadužen za duhovno stanje svojih parohijana. Mnogi sveštenici se ne zadovoljavaju krštenjem, pričešćem, ispovešću i venčavanjem, već pokušavaju da i na druge načine pomognu ljudima u svom kraju; čak ne samo u duhovnom pogledu. To je logično, jer su oni odgovorni za te ljude.
Mnogi hrišćani će se opredeliti za duhovnika. Ukoliko izaberu dobrog duhovnika, od toga može biti velike duhovne koristi, ali nisu svi obavezni da to učine. Često se duhovnik bira među iskusnim jeromonasima, zato što oni mogu imati veliko iskustvo duhovnog života i čuli su mnogo šta od ljudi koji su kod njih dolazili, pa umeju dobro da posavetuju. Ipak, ako tražiš duhovnika, budi oprezna. To što neko ima sedu bradu i monašku rasu, ne znači da je svetitelj. Takođe, nije neophodno da duhovnik bude prozorljivi starac. Takođe, duhovnik može biti i sveštenik koji nije monah. To ima svojih prednosti za nas koji se nismo zamonašili, jer on iz svog iskustva može da nam pomogne kad je u pitanju neki bračni problem.
Treba reći da svaki sveštenik može da izvrši bilo koju svetu tajnu. On može da ubije nekog prethodno veče, ali se ispovest ili bilo koja druga sveta tajna kod njega računaju kao potpuna. Jedino ako ga raščine, to menja stvari.
Ti izaberi kod koga ćeš. Bez obzira šta bi bilo bolje, imaš slobodu da sama izabereš. Takođe, bez obzira na sve što sam pre ovoga napisao, ti možeš imati svoje razloge. Ja, na primer, teško stičem poverenje u ljude. Kada bi sada trebalo da biram ispovednika, verovatno bih nekoliko puta sa sveštenikom porazgovarao o duhovnim pitanjima, pre nego što bih pristao da se ispovedim kod njega. Možda nije loša ideja da odeš u neki obližnji manastir nekoliko puta. Možda ćeš iz razgovora za njima zaključiti da li je neki jeromonah neko ko bi tebi odgovarao. Takođe možeš da se raspitaš kod poznanika, možda neko zna kako je u tvojoj okolini.
Što se tiče zakazivanja, ne znam da li se neki delovi Srbije, ili pojedini manastiri i crkve međusobno razlikuju, ali iz mog iskustva, dobro je da prvo pitaš kada će biti ispovest. Tada prosto dođeš bez najavljivanja.
Samo, nemoj mnogo da odlažeš. Pre nego što sam se prvi put ispovedio, ja sam razmišljao: „Samo da… i ispovediću se.“ Pošto se to nije desilo tokom cele godine, počeo sam sa nekim drugim „Samo da…“ Jednostavno, odvoj neko kraće vreme da izabereš kod koga ćeš se ispovediti i prosto tamo otiđi. Ne treba da se uzdržavaš zbog toga šta imaš da ispovediš. Retko se dešava da sveštenik već nije čuo takav ili sličan greh.
Ipak bi bilo poželjno da ideš kod jednog sveštenika na ispovest. Prilikom ispovesti, sveštenici obično daju poneki savet, a ako se stalno ispovedaš kod jednog, on će moći da te bolje posavetuje.
Oprosti što je dugo.
Nemanja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaže Bog.
Aleksandra, napisala si da pokušavaš da slomiš sebe. Mada si se možda samo tako izrazila, ipak da kažem. Mi ne treba da slamamo sebe i da gradimo ispočetka, već da se preobrazimo. Da objasnim. Ako neko ima staru kuću u kojoj je odrastao, ali tamo nije bio godinama, on neće tu kuću srušiti i graditi novu. Ako je tamo odrastao, verovatno mu je draga (kao što smo mi važni Bogu) i pokušaće da je renovira. To znači da će kuću možda preurediti, odnosno neke stvari ispremeštati. Svakako će kuću očistiti i izbaciti otpad ako se nagomilao (a prljavština i otpad nisu deo kuće). I mi sebe možemo promeniti, ali nećemo ništa uništavati osim greha, koji zapravo nije deo naše prirode. Bog nas je stvorio bezgrešne, i svaki greh je strano telo koje treba da uništimo. Ali, ne treba da uništavamo delove svoje ličnosti koje nemaju veze sa grehom. Hrišćanin nije protiv sebe, nije čak ni protiv svog tela. I tela će sa nama biti u večnosti. Hrišćanin je protiv bunta tela. Mi samo hoćemo da telo zna svoje mesto.
Drugo, niko nije siguran da neće zgrešiti. Dešavalo se da veliki podvižnik zgreši pri samom kraju života. Doduše, to je verovatno zato što neku strast nije do kraja pobedio, već se ona godinama skrivala. Može ti se činiti da se uspešno boriš sa nekim grehom veoma dugo, a onda odjednom padneš. Neki put Bog namerno to dopusti zato što se mi previše uzdamo u sebe. Štaviše, ako smo veoma tužni, čak i očajni nakon takvog pada, to verovatno znači da smo bili gordi. O ovome sam i čitao, a govorim i iz iskustva. U sebi razmišljam: „Kako mi se to opet desilo? Kao što sam ti rekao, to nije znak pokajanja, nego gordosti. Ono što mi podsvesno osećamo je zapravo: „Kako se to meni desilo kad sam ja tako dobar?“ Možda to nije s tobom slučaj, ali razmisli i posavetuj se sa duhovnikom, ako treba.
<p class=“MsoNormal“></p>
<p class=“MsoNormal“></p>
<p class=“MsoNormal“></p>
Treće. Treba da shvatimo da mi ne pobeđujemo greh. To čini Gospod. Mi zaista treba da uradimo ono što je na nama: da izaberemo vrlinu, da se sklanjamo od iskušenja, da budemo odlučni u tome da ćemo postupiti ispravno… Ali, sve to nije pobeda nad grehom. To je samo uslov da bi Bog pobedio greh. Mi biramo vrlinu svojom voljom, mislima i postupcima, a Bog je taj koji nam tu vrlinu daruje ukoliko vidi odgovarajuću volju. Možda to neće učiniti odmah, već će nas snažiti dopuštanjem borbe, ali ako smo mi uporni i bez gordosti, Bog će to svakako učiniti i to u taman onda kad treba.Četvrto. I kad bi otišla negde u potpunu izolaciju, greh bi te tamo pratio. On bi išao sa tobom. Istina, ne bi mogla da vređaš ljude, da se svađaš itd. Međutim, i to i još mnogo drugih stvari mogla bi da činiš u mislima, a to je greh skoro isto kao da si to i učinila.
Na kraju dve stvari. Prvo <span style=“font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;“>–</span> izvini, možda je sve ovo zvučalo kao da nemam razumevanja i samo dajem savete. Ako je tako, žao mi je. Drugo, moj je savet: prosto živi, trudi se da ne zgrešiš; a ako zgrešiš, pokaj se i ispovedi. O svom grehu brini umereno <span style=“font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;“>–</span> shodno veličini greha.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2
Pomaže Bog, Nedo.
Da, greh je.
Ako te zanima više, možeš naći nešto o tome kod Olivera Subotića. On je pisao o tome. On sam se nije bavio time, ali se nekada bavio istočnjačkim borilačkim veštinama. Suština onoga što on kaže je da je joga nastala u okviru indijski duhovne tradicije i da je nemoguće u potpunosti je očistiti od tamošnjih religioznih elemenata.
Arhimandrit Sofronije Saharov je pisao o tome. On se, naime, nekada veoma ozbiljno bavio time. Kasnije je odrekao toga i dostigao velike duhovne visine (kao pravoslavac). On je jedna od najpozvanijih da govori o tome jer je otišao do kraja i u jogi u u pravoslavlju. On je oštro kritikovao jogu.
Sinod Grčke pravoslavne crkve ima zvanično saopštenje protiv joge, tako da ako je potreban zvaničan dokument, takav dokument postoji.
Možeš pogledati i knjigu <span lang=“SR-CYRL-RS“ style=“mso-ansi-language: SR-CYRL-RS;“>„Smisao života: Pravoslavlje ili joga“, koja je izdata 2017. godine u okviru biblioteke Očev dom.</span>
Pozdrav.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaže Bog.
Prvo, ne bih rekao da se društvo poboljšava. Da, zaista, društvo napreduje u smislu da ide napred u nekom smeru, i da, ljudi se civilizuju u smislu da prihvataju pravila civilizacije. Ali, to ne znači da je smer kretanja nužno dobar i da su sva civilizacijska pravila dobra. Društvo se jednostavno menja – u nečemu ka boljem, u nečemu ka lošijem. To je tako uvek bilo.
Što se tiče morala (o čemu govorimo), sve zavisi od toga kako ko šta vrednuje. Prosečan čovek će vrednosti svog društva smatrati najboljim, i vrednovaće istorijsko kretanje u skladu sa tim, i to se odnosi na svako vreme i svako mesto. Zbog toga će većina ljudi danas smatrati da su pravila u društvu moralnija i ispravnija nego pre 50 godina, a pogotovu nego pre 500 godina.
Ali, ako postoje apsolutne vrednosti (a one postoje ako postoji Bog), onda svet moramo posmatrati s tačke gledišta tih vrednosti. Smatram da iako su neke stvari dobre, svet je danas poprilično nenormalan i nemoralan, nikako usavršena verzija ranijih vremena. Danas nije prihvatljivo da muž tuče ženu i to je dobro. S druge strane, stepen nepoštovanja mlađih prema starijima danas je takav da to nikako nije normalno; neverovatna je mera u kojoj se prihvata moralni relativizam itd.
Izvinjavam se zbog tog dugog objašnjenja; to ionako nije bilo glavno u pitanju. Suština pravoslavnog učenja je ista kakva je bila pre 2000 godina. Sećam se kad sam čitao svetog Jovana Zlatoustog ne mnogo vremena nakon čitanja svetog Nikolaja Žičkog. Sveti Nikolaj koristi neke reči koje su posledica života u 20. veku. Ali, pored toga, celokupni utisak je kao da sam čitao dela istog pisca.
Ipak, postoji nekoliko opravdanih primedbi u vezi sa onim što je Lazar rekao. Prvo, svoja objašnjenja svetitelji će prilagođavati vremenu u kome žive (iako neće menjati suštinu svog učenja). Drugo, život se ne može sastojati od nekoliko pravila, ma koliko da su dobro formulisana. Životne situacije su suviše raznovrsne i potrebno je naći način da se uopšteno pravilo primeni na situaciju. A, naravno, situacije zavise od vremena u kome živimo. Treće, svako od nas je dete svog vremena i bar pomalo prihvata vrednosti društva u kome živi. Ljudi koji postaju duhovniji, sve više odbacuju svoja shvatanja (pa i shvatanja svog društva, ako ima potrebe), da bi prihvatili večna, Božija. Ali, će na razmišljanja većine nas u manjoj ili većoj meri uticati šta društvo misli o tome. Nema ništa čudno u tome; zapravo, imajući u vidu da su ljudi bića zajednice, bilo bi čudno da je drugačije.
Što se tiče odnosa prema ženama, najmanje znam, i nadam se da će neko drugi reći nešto. Ipak bih rekao nešto. Prvi greh, koji su učinili Adam i Eva, na neki način se prenosi s generacije na generaciju. Eva je možda više kriva, jer je ona prva pogrešila i nagovorila Adama na greh. U kojoj meri se to odražava na grešnost današnjih muškaraca i žena, ne znam. U budućem životu, kada se budemo očistili od greha, pol neće igrati neku bitnu ulogu. Žena u ovom životu zaista ima sekundarnu ulogu, ali hijerarhijski. Što se tiče vrednosti žene kao ljudskog bića, ona nije manja od muškarčeve. Da dodam, muškarci su vekovima zloupotrebljavali to što imaju određenu vlast nad ženama (i to ne važi samo za odnos mušarci – žene), ali to ne znači da je to opravdano.Pomaže Bog.
Stvar je manje-više jednostavna. Zakoni i propisi uređuju stvari koje su nejasne i zabranjuju stvari koje se inače krše. Zapravo, upravo zakoni pomažu istoričarima da nauče nešto o svakodnevnom životu ljudi. Naime, ako je neki zakon u npr. staroj Grčkoj propisivao da se nešto ne sme, to svakako znači da su to ljudi radili. Inače, zašto bi neko i zabranjivao nešto što niko zapravo i ne radi?
Na isti način, na osnovu spisa svetih otaca mi možemo zaključivati o gresima ljudi u to vreme. U svakom vremenu govorilo se o bludu, što znači da je on bio stalno manje ili više prisutan bar kod nekih ljudi. O kanibalizmu se nikad ne govori (dobro, ne znam, možda ponekad), što znači da je to greh koji je bio znatno ređi. Ako se u Novom zavetu ne govori sasvim određeno o poligamiji, iz toga se može izvesti zaključak: nije bilo potrebe jer se to nije ni praktikovalo među hrišćanima u prvom veku; a verovatno ni među tadašnjim Jevrejima.
Pomaže Bog, Lazare.
Ja bih rekao dve stvari. Prva. Ne možeš sve duhovne stvari odmah razumeti. Da bi shvatio nešto duhovno tri su metoda: prvo, čitaš duhovne knjige i usvajaš duhovni način razmišljanja; drugo, živiš duhovnim životom i iz iskustva shvataš zašto je nešto u redu, a drugo nije; treće, neposredno Božije otkrivenje. Naravno, oni se kombinuju. To znači da neke stvari prihvataš na početku iako ih ne razumeš. Slično detetu koje ne razume zašto mora neke stvari da radi, ali ako prihvati – to mu pomaže da usvoji i druge stvari i kasnije da razume zašto je kao mali morao da radi stvari koje mu nisu bile jasne; takođe mu ta rana pravila pomažu da ostane živ i zdrav do trenutka kada i sam bude razumeo zašto je pravilo baš takvo. Mi nismo intelektualno kao deca, ali duhovno smo baš takvi.
U vezi sa tim, i obični ljudi osećaju razliku između pušenja i alkohola. Kada hoće da popiju čašicu rakije, oni se prekrste. To niko ne radi kada hoće da zapali cigaretu. Možda su smo mi danas izgubili taj osećaj, ali je činjenica da je on postojao. Na sličan način, ja ne znam da li bih mogao da se prekrstim pre nego što zapalim marihuanu. Nekome je ovo što sam upravo rekao dovoljno; nekome nije, ali nam pokazuje da postoji razlika koja je važna iako je možda ne možemo definisati.
Drugo. Postoje razlike između alkohola i marihuane. Prvo, sam način unošenja supstance (iako nije presudan) igra ulogu. Alkohol se unosi u telo na način koji je u određenoj meri prirodniji. To je svakako za Pravoslavlje jedan od razloga, možda malo važan, ali ne sasvim nevažan. Što se tiče delovanja, alkohol je u malim količinama zapravo zdrav. Istina, u malim količinama – otprilike, jedna čaša dnevno (čašica rakije, 1 dl vina ili 2 dl piva). To ne važi za duvan, i najmanja količina je štetna. Koliko mi je poznato, ne važi ni za marihuanu. Mada mala količina marihuane nije naročito štetna, svakako se ne radi o nečemu zdravom.
Što se tiče zavisnosti, nikakva zavisnost nije prihvatljiva – duvan, marihuana, alkohol, društvene mreže, internet, video-igre. Čak i kad bi čovek postao zavisan od nečeg potpuno nevinog, kao što je čitanje, ni ta zavisnost ne bi bila dobra (mada ne znam da li je neko zavisan od čitanja).
Ne znam da li ti je šta od ovog pomoglo. Ako jeste, hvala Bogu.
Pomaže Bog.
Koliko je meni poznato, pravoslavlje telo tretira kao hram Duha Svetog, i svako tetoviranje i pirsing (kao i blud i prejedanje) skrnavljenje su tog hrama. Tj. svaka tetovaža, pa i religiozna je greh. Da li je veći ili manji od tetoviranja nekog drugog simbola, to ne znam.
Bog pomogao.
Kratak odgovor – da. Tao znači da su to važniji dani od običnih, ali ne i da su praznici.
Ipak, dešava se da nekome neki svetitelj pomogne i da čovek lično iz zahvalnosti počne da praznuje dan tog svetitelja iako nije praznik. Ali, niko to ne mora.
Takođe, može da ne radi na neki dan ako se taj dan poštuje među ljudima lokalno, u tom kraju. Ali, ni to nije strogo, pa i ako tako postupa, može da radi ako ima posla. A nikako ne sme, što rade neki ljudi, da na dan koji se iz nekog razloga poštuje u narodu – ne radi, a onda u sledeću nedelju (a svaka je nedelja praznik) – radi.
Hoću da kažem da mogu postojati izuzeci, ali generalno pravilo je: ako je crveno slovo, onda je praznik i ne radi se; ako nije crveno slovo, onda nije praznik i radi se.
Nadam se da nisam nešto pogrešio, a ako jesam, neka me drugi isprave.
Bog ti pomogao, Kristina.
Ako sam ja dobro razumeo šta tebe zanima, promašila si adresu. Ovde su uglavnom ljudi koji su pobožni, imaju manje ili veće duhovno iskustvo i pročitali su neke knjige. Možda ima poneko bogoslovski obrazovan, ali većina nas nije.
Ako ti treba neki savet u vezi sa moralom, odnosno muči te neko pitanje kako da postupiš, svakako će se naći neko da ti pomogne i da savet. Taj savet neće biti savršen, je mi ovde nismo svetitelji, ali postoji velika šansa da će od naših saveta bar jedan biti manje-više dobar.
Što se tiče toga šta crkva uči o moralu, probaću da kažem nešto na osnovu oskudnog bogoslovskog znanja. Prvo, Bog je stvorio svet i čoveka. Kako je čovek stvoren po uzoru na Boga, samim tim imao je u određenoj meri znanje o tome šta je dobro, a šta nije. Ostatak toga danas se naziva savest. Kako čovek nije bio savršen, neke stvari morao je da usvoji od Boga. To što mu je Bog rekao, čovek nije ispunio i to se naziva pad. Govorim o tome kako su Adam i Eva uzeli jabuku.
Ponešto znam i o filozofiji, pa da ti kažem nešto s te tačke gledišta. Ukoliko Boga nema, nema apsolutnih vrednosti, apsolutnog dobra i zla, apsolutnog morala. Odnosno, postoje moje i tvoje shvatanje šta je dobro, postoji shvatanje i ljudskog društva, ali to su prosto naša mišljenja i ništa više. Bog, kao savršeno biće, izvor je i kriterijum svakog dobro. Stoga, ukoliko moral shvatiš kao nešto idealno, bez religija (tačnije bez Boga) nema morala. Ukoliko kad kažeš moral govoriš o pravilima ponašanja, onda moral može postojati i bez Boga. Mada, u tom drugom slučaju, meni moral ne izgleda kao nešto posebno.
Ne znam da li sam ti šta pomogao. Ako jesam, drago mi je. Pozdrav.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 3
