Почетна » Немир

Немир

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Немир

Гледање 1 чланака - 1 до 9 (од 9 укупно)
  • Аутор
    Поруке
  • #2017

    Поздрав, сестре и браћо у Христу!

    Знам да нисам усамљена у овоме и морам то са неким поделити. Пре неког времена повукла сам се из града у село јер нисам могла више да поднесем загађеност и наруженост градске средине. Али догодило се то да сам се потпуно разочарала и у сеоску средину. Добро, не потпуно, али тужно је у ком се смеру променило село за последњих десет и двадесет година. Некада је пут који пролази кроз село био сеоски друм, а сада се свакога јутра њиме стушти колона брујећих возила.
    Поред тога, возачи себи неретко дају за право да се поздрављају трубећи сиренама. Свако ко има сирену, мисли да је нормално да је користи ради поздрављања, јављања да је пристигао, итд.
    Па онда када се људи који би желели да се похвале тим половним и разглављеним аутомобилима паркирају у близини и почну да лупају вратима гепека!
    Возачи су бахати и увек у некој журби.

    Ономе ко живи поред улице, живот на селу није уопште идиличан и тешко је наћи мир јер је село постало прометно као град. Чак су неке мирније улице у неким градовима далеко тише од ове моје сеоске улице.

    О рођацима који су међусобно посвађани, завидни, који нам се час јављају, а час не јављају, боље да не причам. Одавно их посматрам као странце јер је заиста најбоље држати дистанцу од тих људи.

    Тек када се удаљим из села да се прошетам пољем, осетим да могу да се одморим. И онда ми изгледа сасвим апсурдно то што данас људи живе у кућама тако збијеним једна до друге и поред пута.

    Знате ли где се може наћи повољна кућа у Србији или Републици Српској, а да је комшилук смирен или бар да је пуно простора и да је тишина?

    Покушавам да се молим, али увукао се неки немир и тензија и не могу се опустити и смирити ум како бих се посветила свом раду у тишини.

    #2027
    Bodin Kravljanac
    Учесник

    Здраво, драга сестро!

    Сасвим је логично што се тако осећаш, јер барем пола становника градова данас јесу људи са села, тако да разлика у атмосфери није велика. Чак и монаси често живе брже и путују чешће него што су то радили њихови претходници у прошлим вековима. Србе је захватио дух несмирења и немара и одатле произилази већина наших проблема, посебно када се на то накалеме страни утицаји. Но, то је друга тема.

    Вековни стил нашег народа управо и јесте та осамљеност, укомбинована чудно, али вешто са периодичном, но стално присутном саборношћу. Осамљеност овог типа ја могу наћи у својој породичној викендици на Фрушкој Гори, у селу Стара Бингула. Она се налази мало изван ивице сеоског језгра и до ње води земљани пут који, уствари, иде ка сеоским њивама, а сама кућа је од њега удаљена неких стотинак метара. Таман толико да не брује трактори константно. На низбрдици је, окружена воћњаком и њивама кукуруза, са доње стране шумом. Најближи комшија је на преко 200 метара. Мана је што нема струје и воде, али, као што и сама рече: рођаци. А и комшије воле да краду воће и дрва, па и да обију, међутим то ми не смета. Више ми је жао што ме гледају у очи и лажу. Елем, цака у целој овој причи је што је ту кућу сазидао мој деда баш као викендицу. Јесте много више посла, али да ли си размишљала да купиш плац негде где ти одговара, па да ту сазидаш кућу? Наравно, онда треба и проценити где може да се зида и каква кућа, за шта је добро земљиште, после логистика, мајстори, комуналије, итд. Али – буде по твојој вољи. После засадиш шта ти се свиђа и све уредиш.

    #2040
    ilija78
    Учесник

    Драга сестро, идите на село само ако сте спремни да у потпуности занемарите „благодат“ градова… Овде мислим да оставите као могућност да у продавницу морате да пешачите 20 минута, или идете бициклом у суседно село… Нема избора за куповину… Код доктора у амбуланту или дете у школу 30км далеко… Апотеке нема у близини… Не купујте кућу на главном путу, него негде издвојено… Али оно што је основно на селу занемарујете, а то су људи. На селу се комшије друже, свако сваког зна, односи се граде да бисте имали доста пријатеља и комшија који ће вам у сваком моменту помоћи, да ли је то чаша уља, лек за дете или подршка у невољи. Ако идете у село да побегнете од људи, радије изаберите неку викендицу на обронцима неке од планина.

    Праштајте и срећно са проналажењем мира.

    #2041

    Па, ево, шта  да кажем. Брат Бодин је поделио неко своје искуство које није охрабрујуће што се тиче међуљудских односа на селу. Било би лепо када би село могло да се приближи неком идиличном пределу из маште, али на многим местима изгледа да има искушења.
    Истина је да нпр. ми немамо увек могућност да позовемо мајстора када се нешто поквари. Нема нпр. 24 часа мајстор који је на располагању, па онда неки велики избор да може да се бира итд.
    Није једноставан живот, али се бар човек може мало удаљиди од нервозног и надрнданог света у граду.

    #2064
    Ljilja
    Учесник

    Draga Danice mislim da ti ne treba kuca na selu. I u pustinju da odes nebi nasla mir. Velikim delom si uzrok ovog problema ti – kad ovo shvatis kroz ispovest, uz Bozju pomoc, steci ces smirenje, poceti da se radujes ljudima i unosis radost medju ljude. Imaces strpljenje i lljubav za ljude. Kad se probudis sa verom da postoji Bog, radost je tolika da sve budalastine deluju kao muve zunzare. koje ne mogu da te sprece da delis radost sa bliznjima i tako je umnozavas. Odslusaj i poslusaj koliku vaznost zajednistvu pridaje nas Patrijarh. https://m.youtube.com/watch?v=ODt94VBDaMI&t=3995s

    #2076

    Са већином људи не желим никакав однос. Наша култура нас приморава на некакве кезове и „топлину“ па чак и по цену да се она одглуми. Не занима ме да изигравам забављача. Хоћу само да се моје образовање препозна, а не образовање оних са лажним дипломама и без диплома. (Немам ништа против људи који нису ишли у школу, само сматрам да није фер да они заузимају радна места људима далеко квалификованијим од себе, а по принципу „везе“.)
    Не слажем се са становиштем да човек треба да игнорише реално стање и да све време криви себе, када сви знају да постоје државе где нису сви бесни и где народ има велики степен поверења у јавне установе, где није срамота питати и тражити објашњење, где не треба да живимо у страху од професора, комшија, итд. Државе у којима се жене не понижавају и дискриминишу на основу својих година (најпре да су младе, а онда да су старе, итд.).

    #2077

    Помаже Бог, Данице.

    Не знам шта подразумеваш под речју однос, стога бих то мало појаснио. Ако мислиш да будеш блиска пријатељица са свим или са многим људима, онда не, не треба тако нешто. Немаш времена ни снаге да са сваком особом у свом окружењу будеш толико блиска. Притом, свакако нећеш ни имати поверења у сваког да му кажеш све. Уосталом, људи се разликују према томе колико им је друштво потребно. Неки људи би стално били у друштву, други су осамљенији, а некима прија мање, али одабрано друштво.

    Али, неопходно ти је да имаш бар неке блиске људе у свом окружењу. А са другима будеш у добрим односима. Помогнеш према могућностима, захвалиш се, извиниш, уопште – будеш добронамерна и љубазна. То значи да ћеш понекад морати да отрпиш понешто што ти изгледа као глума (и мени тако изгледа). Не мораш увек, дружи се са неким људима у које имаш поверења, али свакако ћеш морати да комуницираш и са људима који ти се не допадају много. Хришћански је да све људе волиш, наравно. Али, већина нас није ни изблиза дошла до тог нивоа. Пробај да будеш просто љубазна према другима, ако не можеш више (али, искрено љубазна). Можда ти је и ово тренутно претешко, можда није, не знам твоје духовно стање. Оно у шта сам поприлично сигуран на основу тога шта си писала, то ти је неопходно. Немир који осећаш нећеш победити без тога. Можеш побећи од свега, али не и од себе. (То је, иначе, један од разлога што људи завршавају у рају или паклу – свуда носимо себе са собом, па чак и у вечни живот.) Мислим да кад успеш да нађеш мир са људима у себи, биће ти лако (или бар лакше него сад) да изабереш место за живот.

    Што се тиче тога да кривимо себе, то је ипак тачно, али да разјасним. То не значи да се никад не побуниш, да не захтеваш да ти неко плати одштету за нешто што је крив, или нешто томе слично. То значи да у свему тражимо и своју кривицу, а ње скоро увек има. Обично не много, али је ипак ту. Кад се неко посвађа са другом, тај друг може бити главни кривац, али заиста се ретко дешава да и друга страна није бар мало крива. Ако има неки проблем у окружењу, и ми смо криви. Вероватно смо могли бар мало да учинимо, али нисмо. Ако је неко болестан, то изгледа да нема неке везе са нама, али чак и то има. Да смо ми били духовнији, могли бисмо више да му помогнемо молитвама. „Свако је пред свима крив за све“, како је рекао Достојевски. А притом свакоме од нас изгледа да је праведнији и недужнији него што заиста јесте.

    Како постајемо духовнији, почињемо и да желимо да будемо бољи, да учинимо и више од онога што је просто правично. Приписујемо себи кривицу и мало већу него што је реална. То радимо зато што не желимо просто да будемо неутрални (без кривице, али и без врлине). Нула је неутрална, ми желимо да будемо више од тога. Наравно, иако би ово требало да буде основна школа, за многе од нас ово је факултет, и имамо да постигнемо много пре тога. Ко може нека окривљује себе више него што је „праведно“, чак и искључиво себе, и Бог ће га наградити; а ко не може, нека се потруди да бар призна своју кривицу, али у потпуности и без улепшавања.

    За крај да ти се извиним ако сам потпуно омашио шта тебе заправо мучи. Жао ми је. А ако нисам сасвим погрешио, потруди са бар мало да примениш нешто од мојих савета. Или, још боље, да нађеш неког ко је много компетентнији да ти да савет.

    Збогом.

    #2078
    Ljilja
    Учесник

    <p style=“text-align: left;“>Draga Danice ti nisi kriva, kriv je onaj koji nekom nesto ucini nazao, ali ti pogresno postupas i to je uzrok tvog nemira. Kad je dete uznemireno, a majka ga zagrli ono se smiri jer je lek za nemir ljubav, a iz ljubavi nastaje smirenje i mir. Pravi nacin da izlecis svoj nemir je da uspostavis odnos ljubavi sa ljudima. Moras istrajno da radis na tome. Ne samo na ljubaznosti, koja je bolja od oholosti. Izaberi neke, npr bake cija su deca daleko, uvek cete cekati topao kolac otvorena vrata i radost kad dodjes. Izaberi decu, pa sa njima napravi ritual pijenja caja sa umakanjem keksica, hranjenja vrabaca, odlazaka u potragu za vevericom Pre ili kasnije ce ti iskreno trcati u zagrljaj. Nabavi ljubimca koga ces da volis, a i on tebe. To nisu odnosi iz racuna, odnosi sa ljudima daju vreme da se ljudi zavole. Kad se smiris i otvoris za ljubav, na liturgiji ces osetiti da te Bog voli – osetices zahvalnost jer mnogo toga imas i srce ti je puno. Fakultet coveku siri vidike, a ne ogranicava ga i ne suzava mu srecu. Neki ljudi su inteligenti i istrajni, a opet neki su dobri, nezlobeljivi, vredni, veseli… ti imas samo neke darove od Boga, a u onima koje su dobili drugi ljudi mozes da uzivas deljenjem. Poslusaj jos jednom Patrijarha i javi kad dozivis da nekom u zagrljaju pozelis da kazes „radosti moja“.</p>

    #2122
    Ljilja
    Учесник

     

Гледање 1 чланака - 1 до 9 (од 9 укупно)
  • Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.