- This topic has 9 odgovora, 6 glasova, and was last updated Postavljeno pre 2 years, 5 meseci by
.
-
Poruke
-
Pozdrav, sestre i braćo u Hristu!
Znam da nisam usamljena u ovome i moram to sa nekim podeliti. Pre nekog vremena povukla sam se iz grada u selo jer nisam mogla više da podnesem zagađenost i naruženost gradske sredine. Ali dogodilo se to da sam se potpuno razočarala i u seosku sredinu. Dobro, ne potpuno, ali tužno je u kom se smeru promenilo selo za poslednjih deset i dvadeset godina. Nekada je put koji prolazi kroz selo bio seoski drum, a sada se svakoga jutra njime stušti kolona brujećih vozila.
Pored toga, vozači sebi neretko daju za pravo da se pozdravljaju trubeći sirenama. Svako ko ima sirenu, misli da je normalno da je koristi radi pozdravljanja, javljanja da je pristigao, itd.
Pa onda kada se ljudi koji bi želeli da se pohvale tim polovnim i razglavljenim automobilima parkiraju u blizini i počnu da lupaju vratima gepeka!
Vozači su bahati i uvek u nekoj žurbi.Onome ko živi pored ulice, život na selu nije uopšte idiličan i teško je naći mir jer je selo postalo prometno kao grad. Čak su neke mirnije ulice u nekim gradovima daleko tiše od ove moje seoske ulice.
O rođacima koji su međusobno posvađani, zavidni, koji nam se čas javljaju, a čas ne javljaju, bolje da ne pričam. Odavno ih posmatram kao strance jer je zaista najbolje držati distancu od tih ljudi.
Tek kada se udaljim iz sela da se prošetam poljem, osetim da mogu da se odmorim. I onda mi izgleda sasvim apsurdno to što danas ljudi žive u kućama tako zbijenim jedna do druge i pored puta.
Znate li gde se može naći povoljna kuća u Srbiji ili Republici Srpskoj, a da je komšiluk smiren ili bar da je puno prostora i da je tišina?
Pokušavam da se molim, ali uvukao se neki nemir i tenzija i ne mogu se opustiti i smiriti um kako bih se posvetila svom radu u tišini.
Zdravo, draga sestro!
Sasvim je logično što se tako osećaš, jer barem pola stanovnika gradova danas jesu ljudi sa sela, tako da razlika u atmosferi nije velika. Čak i monasi često žive brže i putuju češće nego što su to radili njihovi prethodnici u prošlim vekovima. Srbe je zahvatio duh nesmirenja i nemara i odatle proizilazi većina naših problema, posebno kada se na to nakaleme strani uticaji. No, to je druga tema.
Vekovni stil našeg naroda upravo i jeste ta osamljenost, ukombinovana čudno, ali vešto sa periodičnom, no stalno prisutnom sabornošću. Osamljenost ovog tipa ja mogu naći u svojoj porodičnoj vikendici na Fruškoj Gori, u selu Stara Bingula. Ona se nalazi malo izvan ivice seoskog jezgra i do nje vodi zemljani put koji, ustvari, ide ka seoskim njivama, a sama kuća je od njega udaljena nekih stotinak metara. Taman toliko da ne bruje traktori konstantno. Na nizbrdici je, okružena voćnjakom i njivama kukuruza, sa donje strane šumom. Najbliži komšija je na preko 200 metara. Mana je što nema struje i vode, ali, kao što i sama reče: rođaci. A i komšije vole da kradu voće i drva, pa i da obiju, međutim to mi ne smeta. Više mi je žao što me gledaju u oči i lažu. Elem, caka u celoj ovoj priči je što je tu kuću sazidao moj deda baš kao vikendicu. Jeste mnogo više posla, ali da li si razmišljala da kupiš plac negde gde ti odgovara, pa da tu sazidaš kuću? Naravno, onda treba i proceniti gde može da se zida i kakva kuća, za šta je dobro zemljište, posle logistika, majstori, komunalije, itd. Ali – bude po tvojoj volji. Posle zasadiš šta ti se sviđa i sve urediš.
Draga sestro, idite na selo samo ako ste spremni da u potpunosti zanemarite „blagodat“ gradova… Ovde mislim da ostavite kao mogućnost da u prodavnicu morate da pešačite 20 minuta, ili idete biciklom u susedno selo… Nema izbora za kupovinu… Kod doktora u ambulantu ili dete u školu 30km daleko… Apoteke nema u blizini… Ne kupujte kuću na glavnom putu, nego negde izdvojeno… Ali ono što je osnovno na selu zanemarujete, a to su ljudi. Na selu se komšije druže, svako svakog zna, odnosi se grade da biste imali dosta prijatelja i komšija koji će vam u svakom momentu pomoći, da li je to čaša ulja, lek za dete ili podrška u nevolji. Ako idete u selo da pobegnete od ljudi, radije izaberite neku vikendicu na obroncima neke od planina.
Praštajte i srećno sa pronalaženjem mira.
Pa, evo, šta da kažem. Brat Bodin je podelio neko svoje iskustvo koje nije ohrabrujuće što se tiče međuljudskih odnosa na selu. Bilo bi lepo kada bi selo moglo da se približi nekom idiličnom predelu iz mašte, ali na mnogim mestima izgleda da ima iskušenja.
Istina je da npr. mi nemamo uvek mogućnost da pozovemo majstora kada se nešto pokvari. Nema npr. 24 časa majstor koji je na raspolaganju, pa onda neki veliki izbor da može da se bira itd.
Nije jednostavan život, ali se bar čovek može malo udaljidi od nervoznog i nadrndanog sveta u gradu.Draga Danice mislim da ti ne treba kuca na selu. I u pustinju da odes nebi nasla mir. Velikim delom si uzrok ovog problema ti – kad ovo shvatis kroz ispovest, uz Bozju pomoc, steci ces smirenje, poceti da se radujes ljudima i unosis radost medju ljude. Imaces strpljenje i lljubav za ljude. Kad se probudis sa verom da postoji Bog, radost je tolika da sve budalastine deluju kao muve zunzare. koje ne mogu da te sprece da delis radost sa bliznjima i tako je umnozavas. Odslusaj i poslusaj koliku vaznost zajednistvu pridaje nas Patrijarh. https://m.youtube.com/watch?v=ODt94VBDaMI&t=3995s
Sa većinom ljudi ne želim nikakav odnos. Naša kultura nas primorava na nekakve kezove i „toplinu“ pa čak i po cenu da se ona odglumi. Ne zanima me da izigravam zabavljača. Hoću samo da se moje obrazovanje prepozna, a ne obrazovanje onih sa lažnim diplomama i bez diploma. (Nemam ništa protiv ljudi koji nisu išli u školu, samo smatram da nije fer da oni zauzimaju radna mesta ljudima daleko kvalifikovanijim od sebe, a po principu „veze“.)
Ne slažem se sa stanovištem da čovek treba da ignoriše realno stanje i da sve vreme krivi sebe, kada svi znaju da postoje države gde nisu svi besni i gde narod ima veliki stepen poverenja u javne ustanove, gde nije sramota pitati i tražiti objašnjenje, gde ne treba da živimo u strahu od profesora, komšija, itd. Države u kojima se žene ne ponižavaju i diskriminišu na osnovu svojih godina (najpre da su mlade, a onda da su stare, itd.).Pomaže Bog, Danice.
Ne znam šta podrazumevaš pod rečju odnos, stoga bih to malo pojasnio. Ako misliš da budeš bliska prijateljica sa svim ili sa mnogim ljudima, onda ne, ne treba tako nešto. Nemaš vremena ni snage da sa svakom osobom u svom okruženju budeš toliko bliska. Pritom, svakako nećeš ni imati poverenja u svakog da mu kažeš sve. Uostalom, ljudi se razlikuju prema tome koliko im je društvo potrebno. Neki ljudi bi stalno bili u društvu, drugi su osamljeniji, a nekima prija manje, ali odabrano društvo.
Ali, neophodno ti je da imaš bar neke bliske ljude u svom okruženju. A sa drugima budeš u dobrim odnosima. Pomogneš prema mogućnostima, zahvališ se, izviniš, uopšte – budeš dobronamerna i ljubazna. To znači da ćeš ponekad morati da otrpiš ponešto što ti izgleda kao gluma (i meni tako izgleda). Ne moraš uvek, druži se sa nekim ljudima u koje imaš poverenja, ali svakako ćeš morati da komuniciraš i sa ljudima koji ti se ne dopadaju mnogo. Hrišćanski je da sve ljude voliš, naravno. Ali, većina nas nije ni izbliza došla do tog nivoa. Probaj da budeš prosto ljubazna prema drugima, ako ne možeš više (ali, iskreno ljubazna). Možda ti je i ovo trenutno preteško, možda nije, ne znam tvoje duhovno stanje. Ono u šta sam poprilično siguran na osnovu toga šta si pisala, to ti je neophodno. Nemir koji osećaš nećeš pobediti bez toga. Možeš pobeći od svega, ali ne i od sebe. (To je, inače, jedan od razloga što ljudi završavaju u raju ili paklu – svuda nosimo sebe sa sobom, pa čak i u večni život.) Mislim da kad uspeš da nađeš mir sa ljudima u sebi, biće ti lako (ili bar lakše nego sad) da izabereš mesto za život.
Što se tiče toga da krivimo sebe, to je ipak tačno, ali da razjasnim. To ne znači da se nikad ne pobuniš, da ne zahtevaš da ti neko plati odštetu za nešto što je kriv, ili nešto tome slično. To znači da u svemu tražimo i svoju krivicu, a nje skoro uvek ima. Obično ne mnogo, ali je ipak tu. Kad se neko posvađa sa drugom, taj drug može biti glavni krivac, ali zaista se retko dešava da i druga strana nije bar malo kriva. Ako ima neki problem u okruženju, i mi smo krivi. Verovatno smo mogli bar malo da učinimo, ali nismo. Ako je neko bolestan, to izgleda da nema neke veze sa nama, ali čak i to ima. Da smo mi bili duhovniji, mogli bismo više da mu pomognemo molitvama. „Svako je pred svima kriv za sve“, kako je rekao Dostojevski. A pritom svakome od nas izgleda da je pravedniji i nedužniji nego što zaista jeste.
Kako postajemo duhovniji, počinjemo i da želimo da budemo bolji, da učinimo i više od onoga što je prosto pravično. Pripisujemo sebi krivicu i malo veću nego što je realna. To radimo zato što ne želimo prosto da budemo neutralni (bez krivice, ali i bez vrline). Nula je neutralna, mi želimo da budemo više od toga. Naravno, iako bi ovo trebalo da bude osnovna škola, za mnoge od nas ovo je fakultet, i imamo da postignemo mnogo pre toga. Ko može neka okrivljuje sebe više nego što je „pravedno“, čak i isključivo sebe, i Bog će ga nagraditi; a ko ne može, neka se potrudi da bar prizna svoju krivicu, ali u potpunosti i bez ulepšavanja.
Za kraj da ti se izvinim ako sam potpuno omašio šta tebe zapravo muči. Žao mi je. A ako nisam sasvim pogrešio, potrudi sa bar malo da primeniš nešto od mojih saveta. Ili, još bolje, da nađeš nekog ko je mnogo kompetentniji da ti da savet.
Zbogom.
<p style=“text-align: left;“>Draga Danice ti nisi kriva, kriv je onaj koji nekom nesto ucini nazao, ali ti pogresno postupas i to je uzrok tvog nemira. Kad je dete uznemireno, a majka ga zagrli ono se smiri jer je lek za nemir ljubav, a iz ljubavi nastaje smirenje i mir. Pravi nacin da izlecis svoj nemir je da uspostavis odnos ljubavi sa ljudima. Moras istrajno da radis na tome. Ne samo na ljubaznosti, koja je bolja od oholosti. Izaberi neke, npr bake cija su deca daleko, uvek cete cekati topao kolac otvorena vrata i radost kad dodjes. Izaberi decu, pa sa njima napravi ritual pijenja caja sa umakanjem keksica, hranjenja vrabaca, odlazaka u potragu za vevericom Pre ili kasnije ce ti iskreno trcati u zagrljaj. Nabavi ljubimca koga ces da volis, a i on tebe. To nisu odnosi iz racuna, odnosi sa ljudima daju vreme da se ljudi zavole. Kad se smiris i otvoris za ljubav, na liturgiji ces osetiti da te Bog voli – osetices zahvalnost jer mnogo toga imas i srce ti je puno. Fakultet coveku siri vidike, a ne ogranicava ga i ne suzava mu srecu. Neki ljudi su inteligenti i istrajni, a opet neki su dobri, nezlobeljivi, vredni, veseli… ti imas samo neke darove od Boga, a u onima koje su dobili drugi ljudi mozes da uzivas deljenjem. Poslusaj jos jednom Patrijarha i javi kad dozivis da nekom u zagrljaju pozelis da kazes „radosti moja“.</p>
Draga Danice,
pokusavam da te razumem. Nas mir i nas nemir su u nama. Samo u nama. Gde god da odes, to je u tebi samoj. Sta primecujemo, cujemo, vidimo, to mi sami biramo. Igrom slucaja tj igrom mog izbora, proputovala sam svet (posao mi je takav da je to moglo, naucnik sam) ali sam svuda, i u ogromnim gradovima i u malim selima pored gradova, uvek osecala isto. Svaki put sam mislila „e sada cemo sve promeniti“ (mislivsi na svoju porodicu, muza i decu), ali je osim „dekoracije“ sve bivalo uvek isto. Jedina je sansa uci duboko u svoju dusu, naci ljubav prema Bogu, i boriti se, zajedno sa Bozijom ljubavlju i podrskom, za svaki novi dan. Za smirenje. Za pomirenje, za prastanje…
Zelim ti da nadjes svoj mir. Svima nam to zelim. I sebi, evo, usudjujem se, da pozelim, i za sebe se, usudjujem, da se molim, za svoje spasenje… Jer sebe prezirem, krivim, mucim, skoro celog zivota. A nije to dobro. Osecam da je to gresno, i to nisam ja sama, to je meni Bog dobro pomogao da osetim, sigurna sam, osecam to… I molim se da me ne napusti, da bude uz mene, da mi pomogne da se izborim za smirenje… Sve najbolje ti zelim!
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
