Poligamija

Помози Бог,

док се неко не јави ево три места у Новом Завету где се недвосмислено говори о моногамном браку:

„А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.“ – 1. Коринћанима 7 гл. (прочитај цело поглавље).

„Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ – 1. Тимотеју 3, 2

„Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима.“ – 1. Тимотеју 3, 12

И Христос када говори о браку позива се на стварање и каже да је Бог рекао, да ће човек оставити оца и мајку и отићи са женом. И њих двоје биће једно тело. Погледај то у Јев. по Матеју 19. гл.

Дакле, имали смо моногамију у почетку, па онда полигамију, па у НЗ опет моногамију.

Због чега је Бог допустио полигамију у једном временском периоду ја не знам, али за многе негативне појаве које су, условно да кажемо, толерисане Божјем народу, Бог је говорио да им то допушта због тврдоће њиховог срца. Хтели су да буду као и околни народи. Зато су и пострадали много кроз историју.

Свако добро,
Срђан

Број корисника који су захвалили аутору: 1

Jana Vukomanovic

Рани хришћани су слушали или читали речи које су горе наведене, па на основу тога можемо да претпоставимо да нису „гајили“ полигамију.

Због чега би нешто морало да буде експлицитно осуђено? Или боље да поставимо овако, ако нешто није осуђено од стране цркве да ли то аутоматски значи да је дозвољено? Не бих рекао.

Вероватно да се негде у делима црквених отаца више говори о теми која те занима, али ја заиста не знам где би се то могло пронаћи.

Свако добро,
Срђан

Помаже Бог.

Ствар је мање-више једноставна. Закони и прописи уређују ствари које су нејасне и забрањују ствари које се иначе крше. Заправо, управо закони помажу историчарима да науче нешто о свакодневном животу људи. Наиме, ако је неки закон у нпр. старој Грчкој прописивао да се нешто не сме, то свакако значи да су то људи радили. Иначе, зашто би неко и забрањивао нешто што нико заправо и не ради?

На исти начин, на основу списа светих отаца ми можемо закључивати о гресима људи у то време. У сваком времену говорило се о блуду, што значи да је он био стално мање или више присутан бар код неких људи. О канибализму се никад не говори (добро, не знам, можда понекад), што значи да је то грех који је био знатно ређи. Ако се у Новом завету не говори сасвим одређено о полигамији, из тога се може извести закључак: није било потребе јер се то није ни практиковало међу хришћанима у првом веку; а вероватно ни међу тадашњим Јеврејима.

Pomaže Bog, braćo

Što se tiče ove teme, moramo da napravimo razliku izmedju Starog Zaveta i Novog Zaveta.

Kao što je u Starom Zavetu u jednom periodu bio dozvoljen incest onako kako ga mi danas definišemo, to ne znači da je on dozvoljen u kasnijem periodu SZ, jer je ispunio svoju svrhu. Tako isto i za poligamiju, bila je dozvoljena u jednom periodu SZ, a kad je ispunila svoju svrhu, više nije bila potrebna. Tj do pojave Mojsija i Zapovesti Gospodnjih neke stvari su bile dozvoljene, koje su nama danas nepojmljive, ali od Mojsija na ovamo, te stvari su ograničene zakonom. Pa imamo recimo knjigu otpusnu koju su muškarci izdavali ženama, jer su recimo ubijali svoje žene kako bi bili sa drugom, jer zakon nije dozvoljavao razvod, kao primer kako je Bog bio popustljiv i milostiv, a ne strikno vezan za zakon.

Novi Zavet već te zakone podiže na viši duhovni nivo, dobro je biti oženjen, ali je još bolje biti sam devstvenik kako ne bi imao prepreke služiti Bogu.

Stoga poligamija jeste bila dozvoljena u početku, ali s pojavom Mojsija i Zapovesti Gospodnjih ona gubi svoju svrhu. Dok s pojavom Isusa Hrista i sam monogamni brak biva podredjen devstenosti i u potpunosti posvećenju Boga, stoga nije imalo mnogo razloga da se toliko priča o poligamiji u NZ.

Број корисника који су захвалили аутору: 1

Bodin Kravljanac

Pomaže bog, braćo,

Interesantna tema. Da odmah naglasim – nisam temeljni poznavalac Svetih Otaca i Svetog Pisma kao što se traži na početku, još uvek nisam pročitala apsolutno sve, ali nadam se da ne zamerate, jer mi savest traži da i ja kažem nešto.

Brate Lazare, razumem te u tvojoj potrebi za konkretnim odgovorima, tako je i meni bilo isprva za mnoge stvari, a i sada za neke, jer i ja sam relativno nova u veri. Ali kako je vreme prolazilo,  kao pas koji revnosno kopa rupu da bi uhvatio krticu – tako bih i ja tragala za odgovorima, i vremenom bih ih otkrivala, što kroz besede, knjige, što kroz odgovore drugih vernika i Svetih Otaca, a nešto bi mi se samo iskristalisalo. „Tražite i naći ćete.“ (Mt 7,7-8)
Zato je dobro što si pisao na pravom mestu.
Jedna stvar koja mi je iskočila iz teksta koja me je navela da se i ja pridružim temi – napisao si – „Bog se ne razjašnjuje oko ove teme, da li Božju tišinu treba da shvatio kao prihvatanje?“. Međutim, ne bih se složila da Bog ćuti. Bog nam govori, govori nam stalno o svemu, govori nam kroz savest, koja se neguje pričešćivanjem telom i krvlju Hristovom i primanjem Duha Svetoga. (To na kraju krajeva i jeste cilj nas hrišćana – da primanjem Hrista i Duha Svetoga mi počnemo da razmišljamo kao On, da i mi možemo kao apostol Pavle da kažemo –  „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni“ – to je aktivni živi odnos sa Bogom) Tako da bih ti možda rekla – zapitaj  i svoju savest šta kaže na ovu temu. No, naravno, dok se ona ne aktivira i usavrši odnosno dok ne steknemo Jevanđeljsko rasuđivanje,  treba se više oslanjati na tumačenja i pouke svetaca i duhovnika (bilo bi dobro da imaš svog duhovnika koji te poznaje i razume i ume da te uputi). Ali takođe, treba i birati koga slušamo/čitamo, da to bude neko proveren, a ako smo na početku, treba početi od nekog ko je bliži našem vremenu jer priča jezikom koji mi razumemo.
A mislim da odgovor na tvoje pitanje već postoji u Novom Zavetu, jasan je, samo ako se malo promisli, i on se već provlačio kroz prethodne odgovore, no ja bih samo da utvrdim:

„Zato ostaviće čovek oca svog i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.

 Tako nisu više dvoje, nego jedno telo; a šta je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.“

I takođe:

„Rekoše Mu: Zašto dakle Mojsije zapoveda da se da knjiga raspusna, i da se pusti?

Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđoći vašeg srca puštati svoje žene; a iz početka nije bilo tako.

 Nego ja vama kažem: Ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.“ (Matej, glava 19)

Mislim da ti je Isus ovim rekao glavnu i najključniju stvar – biće dvoje jedno telo – dvoje; ne troje, ili četvoro, ili petoro, kako bi bilo u poligamiji…
Dopustio po tvrđoći vašeg srca puštati žene…  iz početka nije bilo tako – neko je već rekao, bilo je dopušteno otpuštati žene jer bi ih muževi ubijali kako bi imali drugu… mislim Bože me sačuvaj, hvala Bogu pa su nam ta vremena daleka…
Ono što je Bog sastavio, da se ne rastavlja; ko se oženi drugom, čini preljubu – dakle, ovime je jasno da bi poligamija predstavljala preljubu. Koja jeste greh. Tako da, iako se Isus nije izrazio sa rečju „poligamija“, koja tad možda nije ni postojala, jasno je da indirektno misli i na nju.

„Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist.“ (1 Kor, 23) Da li bi poligamija zaista bila na korist? Ili bi vodila ka novom Sodomu i Gomoru, novom Vavilonu? Kao što je već rečeno, ona je imala svoju ulogu u jednom momentu u Starom Zavetu, nakon toga gubi svrhu.  Pa, na kraju, o tome da Bog nije stvorio čoveka kao poligamnog nego monogamnog govori i to da je Adamu stvorio jednu Evu, ne pet žena. E sad, ove stvari su meni dovoljne da odgovore na tu temu. Možda tebi ne budu, ali nadam se da će poslužiti.

Inače, jos jedna stvar koju bih prokomentarisala – to što se govori da je žena „više“ kriva za prvobitni greh… Negde sam pročitala (reči nekog duhovnika) kako, zapravo, iako je kroz ženu do muškarca došao greh, muškarac je taj koji je bio odgovoran, i  pošto nisu preuzeli odgovornost ni jedno ni drugo, odnosno on nije priznao svoju krivicu, nego je okrivio svoju ženu, a ona zmiju  – zbog toga su zbačeni, ne toliko zbog greha, koliko zbog nepokajanja i neprihvatanja odgovornosti. Zbog toga se i govori – muž je glava ženi, ne u smislu da je ona podređena njemu kao robinja i da on naređuje kao tiranin, nego da je on taj koji snosi odgovornost za sve, i on treba iz ljubavi delati, a ona na njegovu ljubav da odgovara svojom ljubavlju, svojim služenjem iz ljubavi, a ne nekim prisilnim robovskim služenjem. Ako uzmemo da je Hristos taj koji je prvi u toj „hijerarhiji“ iznad muža i žene, onda tu nema toga da je žena inferiorna, jer „nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.“ Hristos se brine za dobrobit i muža i žene, i naravno da ćemo slušati nekog ko nam želi dobro i spasenje. Takođe moramo da se setimo da nismo stvoreni zbog zakona, nego je zakon tu radi nas. Dakle, reč, da bi žena valjalo da sluša muža, a muž Isusa, je rečena jer ide u našu korist, jer je prirodna, a ne prisilna. Ako je nešto prisilno, to nije od Isusa. I ako osoba ima ljubavi prema Bogu, toj nije teško da se odriče i nekih svojih prohteva,  zarad većeg dobra, kasnije svakako vidi da joj ništa drugo osim ljubavi i ne treba. U tom ispravnom shvatanju nema ničeg inferiornog, čak šta više, meni nema veće veličine i snage od odricanja nekih svojih prohteva iz ljubavi prema nekome…  a prvi i najbolji primer toga je bio naš Isus Hristos, koji je svaki atom svog bića i svaki momenat na zemlji proveo služeći nama ljudima, i nikoga nije prisiljavao, nego su ljudi, osetivši njegovu ljubav i predukus raja, pošli da mu služe kao moljci ka svetlu.  A naš Vladika Nikolaj je lepo rekao, malo parafraziram – „kažu, kroz ženu je došao greh, ali žena je i spasila svet“(misleći na Bogorodicu). Ko njoj može prići? Ona, žena, je postala vrhovna posrednica između nas i Isusa i Tvorca.

Inače, danas je dan Svetih Fevronije i Petra, divnog primera bračnog para. Mislim da pouke o odnosu izmedju žene i muškarca treba tražiti u takvim primerima, od ljudi koji su iskusili, a ne toliko od monaha, od monaha treba primati pouke za druge stvari. Čak  i sami monasi to kažu, kao Mati Efimija, koja je kada je pokojni mitropolit Amfilohije rekao „žene su dužne da rađaju“,  lepo izjavila –
„Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo“.

Pokušaću da nađem ove tekstove o kojima sam pisala pa ću da postavim link, mislim da su neki čak i sa ovog sajta.

Takođe predlažem da pročitaš Tumačenje Svetog Jevanđelja po Mateju, od našeg Prepodobnog Avve Justina Ćelijskog. Imaš ga ovde u biblioteci na sajtu, a imaš i ostala tumačenja  pod rubrikom – Sveto pismo i tumačenja.

Svako dobro!

Број корисника који су захвалили аутору: 3

Danijela Popović, Bodin Kravljanac, tomislav.dackovic

С обзиром да је екстремно тешко добити развод црквеног (правилног) брака – свакако се да наслутити шта Црква мисли о имању више жена (или мушкараца, у неким народима у којима је заступљен матријархат). Не поставља се ту питање толико ,,да ли је легално или није“, ,,зашто је Бог овако рекао, кад ја мислим да…“, ,,шта муслиманима фали, а шта не фали“ и томе слично, већ је у питању целомудреност. Наиме, не постоји ниједна стварна предност имања више жена, а мана је једна, али огромна. Како може један човек свим срцем волети неку жену, ако је ту још једна жена коју је он дужан да воли на исти начин? Немогуће је. Такви супружници неће никада достићи целомудрије, но ће бити у некој области страсти која није страшна као блудничење ван брака, али остаје вечно приземна, а не небеска. Ако ли се, пак, то и деси између двоје – остале жене ће остати ускраћене и несрећне. Супротно глупавом савременом погледу, љубав је екстремно посесивна. Имате интервјуе са таквим породицама где жене кажу како им је све фино, како се добро слажу са осталим супругама и никаквих проблема нема. Једино што их нико никад не пита како им је док им муж проводи време са другим женама. Ако им стварно не смета – значи да мужа не воле. У противном би биле савршеније од Господа, који на више места каже како је Он ,,љубоморан бог“ и: ,,немој имати других богова осим мене“.

Да закључимо: квалитетан полигаман брак можда може бити бољи од неких лоших моногамних, али од доброг моногамног – никада. Исто као што и добри нехришћани могу бити бољи од лоших хришћана, али од правих никако. Ствар је посве духовне природе.

Број корисника који су захвалили аутору: 1

Danijela Popović