@nemanja
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Помаже Бог.
Милоше, приметио сам да сам у претходној поруци само објаснио зашто твоја ситуација није јасна, али заправо нисам одговорио на питање шта да радиш. 🙂
Ако хоћеш да трпиш са смирењем (не уз роптање), то ћеш морати уз молитву, јер без Божје помоћи нећеш моћи.
Ако желиш да промениш ситуацију, сматрам да би требало да разговараш са том другом особом и да разјасниш шта ти смета. Можда ћеш схватити и да нешто тој особи смета. У сваком случају, треба да се договорите. Нпр. да причате пола сата, па да ти наставиш у самоћи. Или да у току дана постоји време за тишину и време за разговор. Или нешто треће. Зависи од свега онога што сам писао у претходној поруци.
Ако је та друга особа таква да нећеш моћи отворено да разговараш, пробај тачтички, у зависности каква је особа. Никако немој да наглашаваш његову или њену кривицу. Немој говорити љуто. Обавезно изабери тренутак када ниси нервозан, уморан или нерасположен. Можда ћеш почети са неком шалом. Ти особу свакако боље познајеш него ја.
Можда ћеш је притом упознати боље и уколико има неки проблем, схватићеш који је и успети да јој помогнеш.
Ако не можеш ништа друго, можда ћеш морати (ако то можеш) да се одселиш.
Немања
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бог.
Љиља је написала поприлично дугачак одговор и покрила много тога и могуће да је савет који ти је Љиља дала одличан, а можда не ваља за твоју ситуацију. Ја бих нешто додао, за случај да је теби или неком другом потребно. Надам се да ће нешто од тога бити добро.
Немогуће је у неколико реченица добро описати ситуацију у којој се налазиш. Можда ти ниси нагласио шта треба, можда си изоставио важне детаље, а можда је за то како се осећаш тешко наћи праве речи. Није јасно колико та друга особа прича, који је разлог, да ли је усамљена, да ли је екстовертна; а није јасно ни зашто то теби смета, да ли си ти интровертан, да ли покушаваш да се молиш, да ли спадаш под осетљиве особе.
Оно што је разумљиво у ситуацији јесте то да станујеш са особом која прича много више него што теби одговара и то све више утиче на тебе. Чим пишеш и тражиш савет, теби то много смета. Основни став Љиљиног текста јесте да теби недостаје смирења и љубави и ти треба да се мењаш (без обзира да ли си крив). У основи, она је у праву. Ако си прави хришћанин или желиш то да будеш, борићеш се сам са собом.
Међутим, не бих рекао да је твоја жеља да промениш нешто нужно лоша. Да, то значи да ти (попут мене и већине људи овде) немаш довољно смирења. Али, није довољно знати своје мане и грехове и борити се против њих. Та борба обично дуго траје и потребно ти је понекад да научиш како да живиш са маном или грехом (док је не савладаш). Ако си нестрпљив, ти то треба да победиш, али то ће трајати годинама, па ћеш морати и да научиш како да живиш са нестрпљивошћу за то време. То се односи и на све друге лоше особине.
Теби је потребно решење које ћете временом чинити бољим, али и омогућити да живиш сад. И Љиља је навела да када ти он исприча своје, ти одеш у собу. Али, можда ти то нећеш моћи, можда ћеш морати одмах или после веома кратког времена. Или ћеш се вратити са посла (или факултета, или не знам већ одакле) уморан и нећеш бити у стању да слушаш ни један минут. А можда и немаш и неку посебно просторију у коју би отишао.
А можда је твој главни проблем (о томе говориш) што расположење те особе утиче на тебе. Можда ти је потребно да се усредсредиш на учење или неки рад (нарочито ако је умни). Можда је тај рад такав да други људи зависе од тога да ли си ти то добро урадио. Можда покушаваш да се молиш. Монаси се с разлогом повлаче. То није зато што не воле друге људе, али ти људи могу да им сметају да у духовном делању које ће, између осталог, довести до тога да више воле те људе. Тако да из љубави избегавају људе.
Овде је било много можда, и то је с разлогом. Једноставно, када се општа правила примене на неверовано разноврсне ситуације, примењују се на веома различите начине. Због тога је потребно да сам размислиш на основу познавања ситуације (а надам се и да смо ти помогли) и одлучиш шта да урадиш. Можда може неко овде и да ти додатно разјасни ситуацију. Слободно напиши свој одговор на оно што смо ми написали. Или пошали личну поруку Љиљи или мени (или коме већ желиш) да ти разјаснимо шта смо мислили. А, наравно, коначна одлука је на теби.
Немања
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Бог помогао.
Потребно ти је нешто са духовним саветима. Најпре бих ти препоручио савремене старце и светитеље, попут светих Пајсија Светогорца и Порфирија Кавсокаливита. Иначе, уопште ти препоручујем савремене хришћанске писце зато што они су они живели у нама блиско доба (а неки су и даље живи) па добро разумеју наша искушења и уопште наш живот.
Свакако би било добро да ускоро прочиташ неки катихизис, односно књигу у којој су представљене основне истине православља. Познат је катихизис светог Филарета Московског, а код нас и „Вера светих“, светог владике Николаја. Заправо би било добро и за искусне да се подсете основа учења своје вере. А када будеш искуснији можеш се посветити догматици. Код нас је вероватно најбољи извор Догматика светог Јустина Ћелијског. Али, засад је рано за то.
Препоручујем књиге оца Серафима Роуза и архимандрита Рафаила Карелина. Они су веома добри познаваоци светих отаца и притом изузетно образовани тако да су нарочито добар избор уколико си мало више образован или нешто интелектуалније настројен. Да се разумемо, нису добри само за у том случају, добри су за сваког, само мислим да је образованим људима мало лакше да читају књиге људи који су им слични. То ти је иначе генерално правило, од оних писаца које ти неко препоручи, пробај да нађеш оне који су ти блиски срцу.
Веома важна литература су тумачења Светог Писма, нарочито Јеванђеља. Нпр. Омилије, владике Николаја или тумачење Јеванђеља архиепископа Аверкија Таушева (кога је поштовао о. Серафим Роуз). Али, наравно и бројна друга тумачења која можеш наћи. Ту је и сајт који ми се чини поприлично добар – Тврђава истине.
Што се тиче видео снимака, мислим да су фина предавања о. Гојка Перовића, као и монаха Арсенија Јовановића.
Имаш велики избор. Много тога ћеш наћи у некој православној књижари. И при обичним храмовима и манастирима има да се нађе понека књига, а многи имају много више да понуде. Такође можеш нађи на интернету, нпр. у библиотеци сајта Светосавље.
Неколико напомена. Није све што нађеш на таквом месту подједнако добро. На местима на којима се продају православне књиге, заједно са њима се продају и књиге из историје или филозофије или неке друге које говоре о темама блиским Православљу. И међу духовним књигама нису све исте, неке су писали светитељи, неке искусни духовници, а неке боље образовани верници. Поента је да немају све исту вредност и да мораш са расуђивањем да читаш (и да се посаветујеш са неким у вези са прочитаним), а чак и кад је књига проверена, мораш имати у виду да је можда ти ниси најбоље разумео. Књига никако не може да у потпуности замени контакт са живом особом ни у чену, па ни у овоме.
Друго, сам изабери шта ти лежи на срцу, и то читај. Други ти могу препоручити, али у складу са својим интересовањима и тренутним духовним потребама, ти изабери. Немој да бираш само оно што ти је занимљиво, али ипак мораш и то узети у обзир.
Треће. Не читаш првенствено да би нешто схватио и научио, односно из интелектуалних разлога, већ да би то духом усвојио, применио и променио живот.
Надам се да ти нисам одмогао, и да сам ти макар мало помогао.
Број корисника који су захвалили аутору: 3
Бог ти помогао.
Ово сам нашао кратком претрагом на интернету.
Прво, ту је, наравно, житије Свето Саве Владике Николаја. Свети Николај је последње године провео у иностранству и писао је енглеском. Нисам сигуран да ли је и Живот Светог Саве у оригиналу на енглеском или је на енглески преведен, али се може наћи. Ако можеш да купујеш са Амазона или знаш неког ко може, ево линка.
Уколико ипак не знаш никог, постоје посредници који то могу да ураде уместо тебе и то ти наплате. Не могу сад да се сетим где сам то налазио, али ако ти треба, потражићу. На сајтовима „Купујем продајем“ и „Купиндо“, имаш стране литературе, па тамо потражи.
Испод су линкови ка страници на енглеској Википедији и још једној страници у коме се говори о Светом Сави. Надам се да ти нешто од тога помаже.
https://www.stsavafl.org/stsava
https://en.wikipedia.org/wiki/Saint_Sava
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бог, Данице.
Не знам шта подразумеваш под речју однос, стога бих то мало појаснио. Ако мислиш да будеш блиска пријатељица са свим или са многим људима, онда не, не треба тако нешто. Немаш времена ни снаге да са сваком особом у свом окружењу будеш толико блиска. Притом, свакако нећеш ни имати поверења у сваког да му кажеш све. Уосталом, људи се разликују према томе колико им је друштво потребно. Неки људи би стално били у друштву, други су осамљенији, а некима прија мање, али одабрано друштво.
Али, неопходно ти је да имаш бар неке блиске људе у свом окружењу. А са другима будеш у добрим односима. Помогнеш према могућностима, захвалиш се, извиниш, уопште – будеш добронамерна и љубазна. То значи да ћеш понекад морати да отрпиш понешто што ти изгледа као глума (и мени тако изгледа). Не мораш увек, дружи се са неким људима у које имаш поверења, али свакако ћеш морати да комуницираш и са људима који ти се не допадају много. Хришћански је да све људе волиш, наравно. Али, већина нас није ни изблиза дошла до тог нивоа. Пробај да будеш просто љубазна према другима, ако не можеш више (али, искрено љубазна). Можда ти је и ово тренутно претешко, можда није, не знам твоје духовно стање. Оно у шта сам поприлично сигуран на основу тога шта си писала, то ти је неопходно. Немир који осећаш нећеш победити без тога. Можеш побећи од свега, али не и од себе. (То је, иначе, један од разлога што људи завршавају у рају или паклу – свуда носимо себе са собом, па чак и у вечни живот.) Мислим да кад успеш да нађеш мир са људима у себи, биће ти лако (или бар лакше него сад) да изабереш место за живот.
Што се тиче тога да кривимо себе, то је ипак тачно, али да разјасним. То не значи да се никад не побуниш, да не захтеваш да ти неко плати одштету за нешто што је крив, или нешто томе слично. То значи да у свему тражимо и своју кривицу, а ње скоро увек има. Обично не много, али је ипак ту. Кад се неко посвађа са другом, тај друг може бити главни кривац, али заиста се ретко дешава да и друга страна није бар мало крива. Ако има неки проблем у окружењу, и ми смо криви. Вероватно смо могли бар мало да учинимо, али нисмо. Ако је неко болестан, то изгледа да нема неке везе са нама, али чак и то има. Да смо ми били духовнији, могли бисмо више да му помогнемо молитвама. „Свако је пред свима крив за све“, како је рекао Достојевски. А притом свакоме од нас изгледа да је праведнији и недужнији него што заиста јесте.
Како постајемо духовнији, почињемо и да желимо да будемо бољи, да учинимо и више од онога што је просто правично. Приписујемо себи кривицу и мало већу него што је реална. То радимо зато што не желимо просто да будемо неутрални (без кривице, али и без врлине). Нула је неутрална, ми желимо да будемо више од тога. Наравно, иако би ово требало да буде основна школа, за многе од нас ово је факултет, и имамо да постигнемо много пре тога. Ко може нека окривљује себе више него што је „праведно“, чак и искључиво себе, и Бог ће га наградити; а ко не може, нека се потруди да бар призна своју кривицу, али у потпуности и без улепшавања.
За крај да ти се извиним ако сам потпуно омашио шта тебе заправо мучи. Жао ми је. А ако нисам сасвим погрешио, потруди са бар мало да примениш нешто од мојих савета. Или, још боље, да нађеш неког ко је много компетентнији да ти да савет.
Збогом.
Помаже Бог, Данице.
Исповест код парохијског свештеника је логична, јер је он задужен за духовно стање својих парохијана. Многи свештеници се не задовољавају крштењем, причешћем, исповешћу и венчавањем, већ покушавају да и на друге начине помогну људима у свом крају; чак не само у духовном погледу. То је логично, јер су они одговорни за те људе.
Многи хришћани ће се определити за духовника. Уколико изаберу доброг духовника, од тога може бити велике духовне користи, али нису сви обавезни да то учине. Често се духовник бира међу искусним јеромонасима, зато што они могу имати велико искуство духовног живота и чули су много шта од људи који су код њих долазили, па умеју добро да посаветују. Ипак, ако тражиш духовника, буди опрезна. То што неко има седу браду и монашку расу, не значи да је светитељ. Такође, није неопходно да духовник буде прозорљиви старац. Такође, духовник може бити и свештеник који није монах. То има својих предности за нас који се нисмо замонашили, јер он из свог искуства може да нам помогне кад је у питању неки брачни проблем.
Треба рећи да сваки свештеник може да изврши било коју свету тајну. Он може да убије неког претходно вече, али се исповест или било која друга света тајна код њега рачунају као потпуна. Једино ако га рашчине, то мења ствари.
Ти изабери код кога ћеш. Без обзира шта би било боље, имаш слободу да сама изабереш. Такође, без обзира на све што сам пре овога написао, ти можеш имати своје разлоге. Ја, на пример, тешко стичем поверење у људе. Када би сада требало да бирам исповедника, вероватно бих неколико пута са свештеником поразговарао о духовним питањима, пре него што бих пристао да се исповедим код њега. Можда није лоша идеја да одеш у неки оближњи манастир неколико пута. Можда ћеш из разговора за њима закључити да ли је неки јеромонах неко ко би теби одговарао. Такође можеш да се распиташ код познаника, можда неко зна како је у твојој околини.
Што се тиче заказивања, не знам да ли се неки делови Србије, или поједини манастири и цркве међусобно разликују, али из мог искуства, добро је да прво питаш када ће бити исповест. Тада просто дођеш без најављивања.
Само, немој много да одлажеш. Пре него што сам се први пут исповедио, ја сам размишљао: „Само да… и исповедићу се.“ Пошто се то није десило током целе године, почео сам са неким другим „Само да…“ Једноставно, одвој неко краће време да изабереш код кога ћеш се исповедити и просто тамо отиђи. Не треба да се уздржаваш због тога шта имаш да исповедиш. Ретко се дешава да свештеник већ није чуо такав или сличан грех.
Ипак би било пожељно да идеш код једног свештеника на исповест. Приликом исповести, свештеници обично дају понеки савет, а ако се стално исповедаш код једног, он ће моћи да те боље посаветује.
Опрости што је дуго.
Немања
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бог.
Александра, написала си да покушаваш да сломиш себе. Мада си се можда само тако изразила, ипак да кажем. Ми не треба да сламамо себе и да градимо испочетка, већ да се преобразимо. Да објасним. Ако неко има стару кућу у којој је одрастао, али тамо није био годинама, он неће ту кућу срушити и градити нову. Ако је тамо одрастао, вероватно му је драга (као што смо ми важни Богу) и покушаће да је реновира. То значи да ће кућу можда преуредити, односно неке ствари испремештати. Свакако ће кућу очистити и избацити отпад ако се нагомилао (а прљавштина и отпад нису део куће). И ми себе можемо променити, али нећемо ништа уништавати осим греха, који заправо није део наше природе. Бог нас је створио безгрешне, и сваки грех је страно тело које треба да уништимо. Али, не треба да уништавамо делове своје личности које немају везе са грехом. Хришћанин није против себе, није чак ни против свог тела. И тела ће са нама бити у вечности. Хришћанин је против бунта тела. Ми само хоћемо да тело зна своје место.
Друго, нико није сигуран да неће згрешити. Дешавало се да велики подвижник згреши при самом крају живота. Додуше, то је вероватно зато што неку страст није до краја победио, већ се она годинама скривала. Може ти се чинити да се успешно бориш са неким грехом веома дуго, а онда одједном паднеш. Неки пут Бог намерно то допусти зато што се ми превише уздамо у себе. Штавише, ако смо веома тужни, чак и очајни након таквог пада, то вероватно значи да смо били горди. О овоме сам и читао, а говорим и из искуства. У себи размишљам: „Како ми се то опет десило? Као што сам ти рекао, то није знак покајања, него гордости. Оно што ми подсвесно осећамо је заправо: „Како се то мени десило кад сам ја тако добар?“ Можда то није с тобом случај, али размисли и посаветуј се са духовником, ако треба.
<p class=“MsoNormal“></p>
<p class=“MsoNormal“></p>
<p class=“MsoNormal“></p>
Треће. Треба да схватимо да ми не побеђујемо грех. То чини Господ. Ми заиста треба да урадимо оно што је на нама: да изаберемо врлину, да се склањамо од искушења, да будемо одлучни у томе да ћемо поступити исправно… Али, све то није победа над грехом. То је само услов да би Бог победио грех. Ми бирамо врлину својом вољом, мислима и поступцима, а Бог је тај који нам ту врлину дарује уколико види одговарајућу вољу. Можда то неће учинити одмах, већ ће нас снажити допуштањем борбе, али ако смо ми упорни и без гордости, Бог ће то свакако учинити и то у таман онда кад треба.Четврто. И кад би отишла негде у потпуну изолацију, грех би те тамо пратио. Он би ишао са тобом. Истина, не би могла да вређаш људе, да се свађаш итд. Међутим, и то и још много других ствари могла би да чиниш у мислима, а то је грех скоро исто као да си то и учинила.
На крају две ствари. Прво <span style=“font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;“>–</span> извини, можда је све ово звучало као да немам разумевања и само дајем савете. Ако је тако, жао ми је. Друго, мој је савет: просто живи, труди се да не згрешиш; а ако згрешиш, покај се и исповеди. О свом греху брини умерено <span style=“font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;“>–</span> сходно величини греха.
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Помаже Бог, Недо.
Да, грех је.
Ако те занима више, можеш наћи нешто о томе код Оливера Суботића. Он је писао о томе. Он сам се није бавио тиме, али се некада бавио источњачким борилачким вештинама. Суштина онога што он каже је да је јога настала у оквиру индијски духовне традиције и да је немогуће у потпуности је очистити од тамошњих религиозних елемената.
Архимандрит Софроније Сахаров је писао о томе. Он се, наиме, некада веома озбиљно бавио тиме. Касније је одрекао тога и достигао велике духовне висине (као православац). Он је једна од најпозванијих да говори о томе јер је отишао до краја и у јоги у у православљу. Он је оштро критиковао јогу.
Синод Грчке православне цркве има званично саопштење против јоге, тако да ако је потребан званичан документ, такав документ постоји.
Можеш погледати и књигу <span lang=“SR-CYRL-RS“ style=“mso-ansi-language: SR-CYRL-RS;“>„Смисао живота: Православље или јога“, која је издата 2017. године у оквиру библиотеке Очев дом.</span>
Поздрав.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бог.
Прво, не бих рекао да се друштво побољшава. Да, заиста, друштво напредује у смислу да иде напред у неком смеру, и да, људи се цивилизују у смислу да прихватају правила цивилизације. Али, то не значи да је смер кретања нужно добар и да су сва цивилизацијска правила добра. Друштво се једноставно мења – у нечему ка бољем, у нечему ка лошијем. То је тако увек било.
Што се тиче морала (о чему говоримо), све зависи од тога како ко шта вреднује. Просечан човек ће вредности свог друштва сматрати најбољим, и вредноваће историјско кретање у складу са тим, и то се односи на свако време и свако место. Због тога ће већина људи данас сматрати да су правила у друштву моралнија и исправнија него пре 50 година, а поготову него пре 500 година.
Али, ако постоје апсолутне вредности (а оне постоје ако постоји Бог), онда свет морамо посматрати с тачке гледишта тих вредности. Сматрам да иако су неке ствари добре, свет је данас поприлично ненормалан и неморалан, никако усавршена верзија ранијих времена. Данас није прихватљиво да муж туче жену и то је добро. С друге стране, степен непоштовања млађих према старијима данас је такав да то никако није нормално; невероватна је мера у којој се прихвата морални релативизам итд.
Извињавам се због тог дугог објашњења; то ионако није било главно у питању. Суштина православног учења је иста каква је била пре 2000 година. Сећам се кад сам читао светог Јована Златоустог не много времена након читања светог Николаја Жичког. Свети Николај користи неке речи које су последица живота у 20. веку. Али, поред тога, целокупни утисак је као да сам читао дела истог писца.
Ипак, постоји неколико оправданих примедби у вези са оним што је Лазар рекао. Прво, своја објашњења светитељи ће прилагођавати времену у коме живе (иако неће мењати суштину свог учења). Друго, живот се не може састојати од неколико правила, ма колико да су добро формулисана. Животне ситуације су сувише разноврсне и потребно је наћи начин да се уопштено правило примени на ситуацију. А, наравно, ситуације зависе од времена у коме живимо. Треће, свако од нас је дете свог времена и бар помало прихвата вредности друштва у коме живи. Људи који постају духовнији, све више одбацују своја схватања (па и схватања свог друштва, ако има потребе), да би прихватили вечна, Божија. Али, ће на размишљања већине нас у мањој или већој мери утицати шта друштво мисли о томе. Нема ништа чудно у томе; заправо, имајући у виду да су људи бића заједнице, било би чудно да је другачије.
Што се тиче односа према женама, најмање знам, и надам се да ће неко други рећи нешто. Ипак бих рекао нешто. Први грех, који су учинили Адам и Ева, на неки начин се преноси с генерације на генерацију. Ева је можда више крива, јер је она прва погрешила и наговорила Адама на грех. У којој мери се то одражава на грешност данашњих мушкараца и жена, не знам. У будућем животу, када се будемо очистили од греха, пол неће играти неку битну улогу. Жена у овом животу заиста има секундарну улогу, али хијерархијски. Што се тиче вредности жене као људског бића, она није мања од мушкарчеве. Да додам, мушкарци су вековима злоупотребљавали то што имају одређену власт над женама (и то не важи само за однос мушарци – жене), али то не значи да је то оправдано.Помаже Бог.
Ствар је мање-више једноставна. Закони и прописи уређују ствари које су нејасне и забрањују ствари које се иначе крше. Заправо, управо закони помажу историчарима да науче нешто о свакодневном животу људи. Наиме, ако је неки закон у нпр. старој Грчкој прописивао да се нешто не сме, то свакако значи да су то људи радили. Иначе, зашто би неко и забрањивао нешто што нико заправо и не ради?
На исти начин, на основу списа светих отаца ми можемо закључивати о гресима људи у то време. У сваком времену говорило се о блуду, што значи да је он био стално мање или више присутан бар код неких људи. О канибализму се никад не говори (добро, не знам, можда понекад), што значи да је то грех који је био знатно ређи. Ако се у Новом завету не говори сасвим одређено о полигамији, из тога се може извести закључак: није било потребе јер се то није ни практиковало међу хришћанима у првом веку; а вероватно ни међу тадашњим Јеврејима.
Помаже Бог, Лазаре.
Ја бих рекао две ствари. Прва. Не можеш све духовне ствари одмах разумети. Да би схватио нешто духовно три су метода: прво, читаш духовне књиге и усвајаш духовни начин размишљања; друго, живиш духовним животом и из искуства схваташ зашто је нешто у реду, а друго није; треће, непосредно Божије откривење. Наравно, они се комбинују. То значи да неке ствари прихваташ на почетку иако их не разумеш. Слично детету које не разуме зашто мора неке ствари да ради, али ако прихвати – то му помаже да усвоји и друге ствари и касније да разуме зашто је као мали морао да ради ствари које му нису биле јасне; такође му та рана правила помажу да остане жив и здрав до тренутка када и сам буде разумео зашто је правило баш такво. Ми нисмо интелектуално као деца, али духовно смо баш такви.
У вези са тим, и обични људи осећају разлику између пушења и алкохола. Када хоће да попију чашицу ракије, они се прекрсте. То нико не ради када хоће да запали цигарету. Можда су смо ми данас изгубили тај осећај, али је чињеница да је он постојао. На сличан начин, ја не знам да ли бих могао да се прекрстим пре него што запалим марихуану. Некоме је ово што сам управо рекао довољно; некоме није, али нам показује да постоји разлика која је важна иако је можда не можемо дефинисати.
Друго. Постоје разлике између алкохола и марихуане. Прво, сам начин уношења супстанце (иако није пресудан) игра улогу. Алкохол се уноси у тело на начин који је у одређеној мери природнији. То је свакако за Православље један од разлога, можда мало важан, али не сасвим неважан. Што се тиче деловања, алкохол је у малим количинама заправо здрав. Истина, у малим количинама – отприлике, једна чаша дневно (чашица ракије, 1 дл вина или 2 дл пива). То не важи за дуван, и најмања количина је штетна. Колико ми је познато, не важи ни за марихуану. Мада мала количина марихуане није нарочито штетна, свакако се не ради о нечему здравом.
Што се тиче зависности, никаква зависност није прихватљива – дуван, марихуана, алкохол, друштвене мреже, интернет, видео-игре. Чак и кад би човек постао зависан од нечег потпуно невиног, као што је читање, ни та зависност не би била добра (мада не знам да ли је неко зависан од читања).
Не знам да ли ти је шта од овог помогло. Ако јесте, хвала Богу.
Помаже Бог.
Колико је мени познато, православље тело третира као храм Духа Светог, и свако тетовирање и пирсинг (као и блуд и преједање) скрнављење су тог храма. Тј. свака тетоважа, па и религиозна је грех. Да ли је већи или мањи од тетовирања неког другог симбола, то не знам.
Бог помогао.
Кратак одговор – да. Тао значи да су то важнији дани од обичних, али не и да су празници.
Ипак, дешава се да некоме неки светитељ помогне и да човек лично из захвалности почне да празнује дан тог светитеља иако није празник. Али, нико то не мора.
Такође, може да не ради на неки дан ако се тај дан поштује међу људима локално, у том крају. Али, ни то није строго, па и ако тако поступа, може да ради ако има посла. А никако не сме, што раде неки људи, да на дан који се из неког разлога поштује у народу – не ради, а онда у следећу недељу (а свака је недеља празник) – ради.
Хоћу да кажем да могу постојати изузеци, али генерално правило је: ако је црвено слово, онда је празник и не ради се; ако није црвено слово, онда није празник и ради се.
Надам се да нисам нешто погрешио, а ако јесам, нека ме други исправе.
Бог ти помогао, Кристина.
Ако сам ја добро разумео шта тебе занима, промашила си адресу. Овде су углавном људи који су побожни, имају мање или веће духовно искуство и прочитали су неке књиге. Можда има понеко богословски образован, али већина нас није.
Ако ти треба неки савет у вези са моралом, односно мучи те неко питање како да поступиш, свакако ће се наћи неко да ти помогне и да савет. Тај савет неће бити савршен, је ми овде нисмо светитељи, али постоји велика шанса да ће од наших савета бар један бити мање-више добар.
Што се тиче тога шта црква учи о моралу, пробаћу да кажем нешто на основу оскудног богословског знања. Прво, Бог је створио свет и човека. Како је човек створен по узору на Бога, самим тим имао је у одређеној мери знање о томе шта је добро, а шта није. Остатак тога данас се назива савест. Како човек није био савршен, неке ствари морао је да усвоји од Бога. То што му је Бог рекао, човек није испунио и то се назива пад. Говорим о томе како су Адам и Ева узели јабуку.
Понешто знам и о филозофији, па да ти кажем нешто с те тачке гледишта. Уколико Бога нема, нема апсолутних вредности, апсолутног добра и зла, апсолутног морала. Односно, постоје моје и твоје схватање шта је добро, постоји схватање и људског друштва, али то су просто наша мишљења и ништа више. Бог, као савршено биће, извор је и критеријум сваког добро. Стога, уколико морал схватиш као нешто идеално, без религија (тачније без Бога) нема морала. Уколико кад кажеш морал говориш о правилима понашања, онда морал може постојати и без Бога. Мада, у том другом случају, мени морал не изгледа као нешто посебно.
Не знам да ли сам ти шта помогао. Ако јесам, драго ми је. Поздрав.
Број корисника који су захвалили аутору: 3
