Moral

Христос васкрсе, драга сестро Кристина.

Да се надовежем на брата Немању: морал постоји много дуже од човека и једно од имена му је Љубав. То је Бог, да. Бог је једини апсолут у стварности, ,,кроз Њега (и од стране Њега) је постало све што је постало“ и говорити о неком скупу правила која се мењају из генерације у генерацију (а некад и више пута у току само једне генерације) као апсолутним вредностима је бесмислено. Бог, као једино стварно мерило било чега, усадио је у човека интуитивно знање шта је добро. Да би стигао до истинског познања добра, човек је требао да ,,обрађује врт своје душе“. Међутим, хтео је пречицу и, не слушајући Бога, добио управо супротно – познање зла. (Знање – знати нешто; познање – осетити, искусити и добро упознати нешто или се сјединити са нечим телесно или духовно.)

Морал и закон су спојиви само у оној мери у којој је закон у складу са Божијом вољом. Бог све чини за ултимативно спасавање човека из таме повређености душе, према томе: сваки овоземаљски, привремен закон који се противи овоме и омета спасење – лош је. Јер Бог је вечна Правда, а људски закони су пролазне категорије, већ после смрти они за нас немају баш никаквог значаја.

Примера ради: ако имате болесно дете које одбија да пије горке лекове због укуса ви му можете чинити наизглед лоше, терајући га, а ултимативно добро, лечећи га. Можете му чинити и наизглед добро, тобож поштујући његову слободну вољу, а у стварности га само пуштате да пропадне.

Божија казна је, дакле, метод стављања човека из области сигурне пропасти у област лечења душе и спасења. ,,Кога Бог љуби, онога и кара.“ Такав је био Стари Завет. Константно богоборство свих људи приказано кроз призму јеврејског народа и ,,кавез“ Божијих мера за спасавање, ван чијих граница је следила неминовна пропаст. У Новом Завету Бог људима директно (више не преко пророка) проширује целу ову ствар, сводећи је на само два правила (звучи мало необично, зар не):

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.

Ово јесу наизглед само два правила, у поређењу са претходних десет, али она су свеобухватна, свеопшта – апсолутна. Шта она значе можемо директно или индиректно сазнати и из других места у Јеванђељима. На пример, Јеврејима је било забрањено да пожеле било шта туђе, т.ј. да не жуде за туђим стварима или, неретко, туђим супружницима. Што су они доживљавали просто као забрану швалерације. Христ им је, потом, објаснио да ,,онај који погледа на туђу жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом“. (Нама то можда делује очигледно, али људима пре 2000 и више година изгледа да и није било толико.)

Другим речима, правнички закони су и даље у домену ,, физички почињено – није почињено“. Бог, опет, ,,испитује срца и бубреге“ (т.ј. наше скривене жеље (срца) и страсти (бубреге)). Филозофска таутологија ,,тачно, нетачно“ је превише проста за питања духа и душе.

Ако Вас интересује да сазнате више и подробније о овоме, предлажем дела св. владике Николаја Велимировића, јер се он доста бавио овом тематиком која је била актуелна у првој половини ХХ века. На ,,Светосављу“ има посебан одељак посвећен његовим списима. Ми овде ћемо Вам вероватно предочити свега 10%, а осталих 90% се накнадно сетити док лупамо шаком о чело.

Јест и будет!

Број корисника који су захвалили аутору: 2

александар.козомора, kristina.ferari

Кристина, не види се одговор.

Имате неки проблем са HTML кодом, вероватно зато не излазе коментари.

Суштински гледано, Божији суд и законодавство немају никакве везе једно са другим. Под утицајем западних медија, углавном филмова, људи данас доживљавају догађаје описане у Откровењу Јовановом као неку врсту формалне скупштине на којој ће бити објављиване врлине и мане људи и на основу тога бити озваничено ко иде у Нови Јерусалим, а ко у пакао. Ово је како су антички народи северне половине Медитерана доживљавали ,,богињу“ правде: полу-гола девојка повезаних очију стоји и у једној руци јој је кантар, на коме мери људска дела, у другој мач, којим пресуђује. Она не види ни коме суди, ни о каквим делима се ради – само чека да се види која страна ће превагнути.

Бог неће никоме судити. Он је себе дао да му се ругају, бију га, убију, па и у вечности да страда за нас. И спасао је свакога од нас и коначне пропасти на људима не сасвим схватљив начин. Но, свакоме од нас је остављен избор хоћемо ли се трудити да му се приближимо, или не. Они који своју душу растргну гресима – неће моћи поднети Божије присуство јер је он ,,огањ који спаљује грех“. По милости Божијој, биће удаљени у пакао, где ће се мучити вечно у душевној празнини (јер је богоостављена душа празна као да је мртва) и у немогућности да задовољавају своје страсне прохтеве. Ови други, пак, које зовемо ,,свеци“, обитаваће у Божијој близини у зависности од духовног узраста. Анђели ће бити поређани исто као и људи – неки у Рају, неки у паклу.

Конкретна нека разлика између Правде и правде, којој се примакох наоколо као мачка сланини, је у томе што се земаљска праведност одређује на основу добрих и рђавих дела, а Правда занемарује дела у потпуности и гледа на стање душа. Другим речима, и најгори убица, ако се истински измени, може се наћи у Рају. Уствари, први човек који је икада ушао у Небески Рај после Христа је управо покајани разбојник са Голготе.

Но, зашто Бог занемарује дела? Није баш свеједно да ли о некоме мислите рђаво, или му чините рђаво. Овде је ствар градације стања душе. ,,Свако говори од сувишка срца.“ Дакле, мало лош човек ће мало лоше мислити и радити, много лош човек ће много лошије мислити и радити. Бог расуђује о човеку у потпуности, ,,свака длака на глави нам је избројана“. Сходно томе ће и они имати свој посебан удео у вечности.

Разлог због кога ће неки људи завршити у паклу, а и разлог због кога су први људи избачени из Раја је непокајање. Адам је пребацио кривицу на Еву, Ева на сатану – и изгубили су рајско стање. Људи на Страшном Суду ће бити бачени у огњено језеро и таму најкрајњу уз ,,плач и шкргут зуба“, т.ј. уз жалост и бес што су изгубили вечне насладе и комфор, док би их туга због почињених недела и праведан гнев на себе увели управо у Рај. И у том стању ће остати вечно. Важно је напоменути и да човек самог себе не може да исцели. То може само Бог да уради. До људи је само да искрено зажале због својих пропуста, да се потруде да их надокнаде ако могу и да се старају да својевољно избегавају рђавост. А Бог већ даје силу за уздржање од греха.

Насупрот овоме, на земаљским суђењима се процењује и тачно одређује колика ће нечија казна бити. Каква год била – пролазна је. Неретко и погрешна. Један француски ерудита, можда Молијер или Декарт – не могу да се сетим – рекао је: ,,Боље је да сто криваца буду на слободи, него да један невин пати.“ Код Бога тога нема. Ако неко трпи, то је у циљу његове добробити, јер увек касније добијемо немерљиво више од онога што смо изгубили. Ово, међутим, не значи да су земаљски судови сувишни. Када би сви признавали Бога, онда свакако да би били, али ситуација није таква, нажалост. Бог је био судија Израиљу вековима кроз своје пророке, па је народ опет затражио цара ,,да им буде судија како је и међу свим другим народима“. Бог нам допушта сумњиву правду земаљску помало и да бисмо се разочарали у њу и сами тражили небеску.

Што се светог владике тиче: лакше би ми било да Вам кажем шта да не читате од њега. Дела су му сва, у већој или мањој мери, прожета философијом Истине, Наде, Правде и Љубави, написана у складу са његовим тренутним духовним узрастом. Као и код добрих писаца серија – тешко ћете наћи све у једној епизоди, т.ј. књизи.

Јесте и биће.

Број корисника који су захвалили аутору: 2

Aleksandar Prikolic, kristina.ferari