@tamara-mihaljevic
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Draga sestro, imam ja iskustva sa demonskim napadima u snu.
Pocelo je da se desava kad sam poverovala ali nisam nisam dovoljno paznje dala tome da pocnem da zivim po pravilima. Desavalo mi se da sanjam i na javi,i da krene ili u snu ili tacno pre pada u san da me nesto pritisne sa svih strana, paralizovana, samo oci mogu da mrdam, osecam da gorim iznutra ko pravom vatrom, tutnji u usima, a pre nego sve to pocne, prvo ide strah. Prvo osetim neopisiv iznenadni strah i pa tek onda krene, molim se za to vreme, nekad traje minut, nekad dva, nekad svega 15ak sekundi. Rekli su mi da se djavo uvek pomami kad covek pokusa da zivi kako treba, a ja pametna odlucila da ako ostavim krst da ce me i djavo ostaviti. I ostavim krst da ne nosim, prestanem da se molim, bilo je mirno dve godine a onda je krenulo opet kad sam opet pocela da razmisljam o crkvi. Zastrasivanje…lomila sam se da saznam zasto se to bas meni desava, ali tek kad sam to prihvatila kao nesto sto sam zasluzila i predala se pa kako Bog odluci onda je krenulo da jenjava. Pocela sam da zivim hriscanski i za ta iskusenja sam bila i nagradjena sa par kratkih momenata pravog duhovnog dozivljaja svetlosti. Sve vreme sam se plasila da se ne prevarim i da kao sto kazu ne obracam paznju i da se ne uznesem, jer time kvarimo sve sto smo dobili, ako se pogordimo i pomislimo da smo sad sveti i dajemo savete drugima. Desilo mi se i da krene fin osjecaj i topao ali nekako nedorecen, pa se onda promijeni, djavo glumi svetlost. Onda je usledila panika, mislila sam da ce mi se djavo pokazati svaki put i plasila se nenormalno i opet sam ostavila i molitvu i sve na par godina. Ne obracaj paznju na vidjenja, ne razmisljaj o tome.
Uradi kako kazu, post prilagodjen, molitva i trudi se da se unizis a ne uzneses, nadji duhovnika. Jeste strasno ali je i veliko iskustvo i menja coveka i oblikuje. Raduj se i cuvaj se.
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Bog ti pomogao, brate.
Taj deo sto je dodat kod Mateja je nesto sto su inace pricali jevrejski svestenici na kraju molitve, tako sam negde procitala, a ne dio molitve Oce nas.
Druga razlika na koju mislis je ‘danas’ i ‘svaki dan’?
Ne moze biti greh da se molimo jednom ili drugom verzijom molitve zbog par reci, jer je isto to prevedeno na srpski i na razne druge jezike kako se hriscanstvo sirilo i imamo u prevodima ostalih molitvi razlicite izraze (pogledaj samo molitvenik neki i psalmi imaju razliciti prevod nekih izraza). Jedino je noviji prevod, cini mi se, laksi i razumljiviji, ali daleko od toga da ima kakve stete od koriscenja starijeg izdanja i biblije i molitvenika.
Svako dobro,
Tamara
Bog ti pomogao.
Ljecenje bioenergijom na bilo koji nacin bez obzira da li se on cini moralan ili ne je zabranjen, koliko ja znam, i izjednacava se sa gatanjem. Mozes da das njihova imena da se pominju za zdravlje ako su krsteni a ako nisu pitaj svestenika za molitve koje mozes da citas i sta bi jos mogli da uradite.
Muz ce mozda poceti da posti ali ne treba ga siliti…pitati ili razgovarati da, ali da ne bude razlog svadje ili udaljavanja, strpljenje i pokazivanje primjera uglavnom vise pomaze.
Taj teret se oslobadja na ispovesti. Shvatanje svog greha donosi i dobro, skrusenost i prepustanje Bozijoj volji. Nekad zaista treba da se ispovedimo pre pricesca i zato nas i muci savest a nekada nam se namjerno namece veci osecaj krivice bas da bi se udaljili od pricesca, zato treba pitati svestenika koji nas poznaje sta misli, mozda i sami razgovor pomogne da se vrati radost.
Bog ti pomogao.
Ne znam zvanicni stav, ali cini mi se vlada misljenje da to nije dobar put ali se svejedno snishodi ljudima. Ono sto je problematicno kod vjestacke oplodnje nije samo vjestacko stvaranje zivota, nego i to sto se uglavnom uzima vise jajnih celija i oplodi, pa cekaju da vide da li ce da ‘krene’ a vracaju mali broj a ne sve, tako da se ostatak oplodjenih celija ‘prospe’.
Nije svaki slucaj isti ali treba pokusati prvo na druge nacine, ukoliko ima medicinski lek, molitvama, postom, vino sv. Simeona itd. ( https://svetosavlje.org/kako-nabaviti-lozu-sv-simeona/ )
Naravno, lako je meni pricati kad nisam bila u takvoj situaciji…
Dragi brate,
Mi nekako uvek tezimo ka tome da saznamo nesto vise o nevidljivom svetu ali s razlogom je to skriveno od nas.
Slucaj sa mackom meni izgleda samo kao pokusaj necastivog da te ometa u molitvi i da proizvede bas ovo sto se desava, da trazis skrivena znacenja. Kod ljudi koji se trude da narocito revnosno ispunjavaju svoje pravilo i vecinu zapovesti on postavlja ovakvu zamku. Cuvaj se. Sta je cilj? Prvo te ubedi da si bolji od drugih i da ti se salju znakovi radi tvoje revnosti. Kada hriscanin poveruje u to onda se na neki nacin okupira sobom i zaboravlja svoje bliznje a kasnije i osudjuje one oko sebe vise nazivajuci to brigom jer su u zabludi a sebe uzdize. Za razliku od prave dobronamerne brige nema empatije i saosecanja. To je vec prvi korak ka prelesti. Zatim se desavaju dva scenarija. Prvo moze da ucini da ti se tokom molitve cesce desavaju neobicne stvari koje nemaju nekakvu svrhu ali te ostavljaju sa nedoumicama i sa velikom privucenoscu ka tome. Moze da se desi da se pojavi i svetlost ili osecaj, cak i duhovni osecaj koji se cini lep ali se na kraju oseti malo primesa gorkog, nedorecenog. Ako uspe da natjera coveka da veruje da su to znaci od Boga onda se javljaju opipljiviji znaci…razgovor direktno sa neprijateljem. Drugo sto moze da ucini ako nema poverenja od hriscanina da su to znaci od Boga a hriscanin i dalje zudi za znacima i daje im na znacaju ,je da se ne pretvara da je dobar jer je provaljen vec pravi predstavu i pokazujuci se za ono sto jeste plasi. Da te odjednom samo obuzme neverovatna jeza i panicni strah, da vidis mracnu figuru kako zuri u tebe i razna prividjanja dok na kraju ne prestanes da stajes na molitvu uopste. Ne smije se igrati sa tim stvarima. Molim te podji do nekog svestenika ili duhovnika i ispricaj mu, razgovaraj, poslusaj savet. Cak i od samog toga sto ispovedis svesteniku ili duhovniku i trazis savet moze puno da pomogne.
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Brate Mihajlo,
to bi možda bilo tačno kada zaista ne bi bilo štete od rukobluda, izaziva vrstu zavisnosti. Mislim da je većina ljudi (koja je to upražnjavala) bila nekad u situaciji velike potrebe a u prostoru i trenutku koji je neprikladan i panično tražila mesto ili razmišljala kako da se zadovolji krišom pa i po postojanje rizika da neko naiđe. To je ponižavajuće, tek tada dosta ljudi shvati da je u problemu i da nema kontrolu.
Svuda se čuju priče da je to prirodno, normalno itd. Da, postoji prirodni nagon koji je normalan ali ovo nije to, blud je nešto drugo. Čovek ima prirodni nagon i pogotovo u određenim godinama je izraženiji, ali ako se krene sa sadržajima za odrasle i sličnim da bi se to navodno prirodno oslobodilo, jer je trpljenje štetno, trajanje tog ‘oslobođenja’ je kratko i sve većim upražnjavanjem želja se češće javlja. Jednako bluda može biti u braku. Ta zavisnost i taj nezdravi dio toga potiče od maštanja, zamišljanja, asocijacija, to razlikuje prirodni nagon od bluda. Recimo prolazi žena crvene kose, normalni čovek bi rekao potpuno obična, nenašminkana, normalno obučena, a onaj opterećen željom bi bio u stanju da vidi samo perifernim vidom figuru da je u pitanju žensko i odblesak crvene kose i već bi mu pomisli krenule u bludnom pravcu. To postepeno preovlada čovekom i često ljudi nisu svesni, svaka misao, svaka priča, rečenica može da ima seksualnu konotaciju, vidi fotelju i prva misao o bludu, vidi devojku da joj je nesto ispalo, vidi bilo šta, to nije normalan um, nije normalan vid… Tek kad čovek apstinira od bluda i bukvalno ali i očima, da se trudi da ne gleda reklame i filmove sa polugolim scenama ili izraženim asocijacijama na to, tek tada se mozak razbistri i onda vidi da ima i prirodni nagon koji može da kontroliše i može da napravi razliku između ta dva. Prirodni nagon zaista splasne kada se nakupi posle dugo apstinencije i to nekad čak iako nije zadovoljen nego samo ako se iskulira a ako se upražnjava nema potrebu za izmišljanjem i taj efekat -još,još,još-.
Izjave kao ‘nisam imao odnose već x meseci/medelja/dana’ zaista zvuče kao izjave nekog ko krizira zbog apstinencije. Često ljudi kada im žena ima rizičnu trudnoću onako panično razmišljaju -kako to zabranjeni odnosi? pa šta da radim toliko dugo?- a nekad i prevare i to ‘mirne savesti’ jer je to eto priroda a oni nisu 9 meseci bili u mogućnosti da se isprazne. Pa kada opasnost da će žena da pobaci dete ne može da ih otrezni i spusti na zemlju šta onda može?
Još jedna stvar je što blud i rukoblud smetaju kasnije normalnim odnosima. To možda zvuči čudno ali u praksi kad se spoji dvoje ljudi i svako sa svojim fantazijama to ne ide baš kako treba, mašta i realnost su različite, pogotovo u dvema glavama i sa stvarno osobom koja ima svoja osećanja i svoje želje. Najmanji problem koji se pojavi je nekompatibilnost u količini želje i već to samo pravi haos. Ljudi ne žele o tome mnogo da pričaju ali je to baš česta pojava.
Tamara
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Nije da ne treba postiti nikako, ali tačno je da ne smijemo sami da određujemo koje će nam biti olakšice jer je sama poenta posta odricanje. Recimo, ima ljudi koji se od mesa odreknu lako ali vole sir, bilo bi pogresno da kazu – evo ja cu postiti bez mesa ali od sira ne mogu nikako…ili ko lako posti na sve osim mleka jer mu je to najslađe…to onda nije post.
Ovakve stvari treba vidjeti sa sveštenikom kod kojeg ćeš posle da se pričestiš, a mislim da bi ti svaki sveštenik izašao u susret da ne postiš sve ako tek počinješ. Možda je bolje da postiš bez mesa mleka jaja pa da je kraći broj dana, recimo nedelju pre Božića, tako su ranije dozvoljavali kad se crkva tek obnavljala i ljudi tek prilazili crkvi. Treba samo postepeno da probaš da ideš dalje, pa recimo dodaš da postiš petkom ukoliko nisi do sad, produžiš na dve nedelje za velike postove, pa kasnije kad se navikneš dodaš i srijedu. Treba pitati sveštenika jer na liturgiji pred pričešće uglavnom kažu -oni koji su postili i pripremili se da priđu, i bolje bi bilo da priđeš čiste savesti znajući da slušaš svešteno lice nego sebe.
Tamara
Draga sestro,
ne znam da li se šta između vas dešavalo u međuvremenu ali sve navedeno nije dobra osnova za brak. On je pokazao da mu ne značite toliko koliko on vama.
Jedina stvar za koju je dozvoljen razvod u crkvi je preljuba, svi ostali gresi se računaju kao nešto što se može oprostiti i zalečiti a izdaja koju nosi prevara se računa kao rak braka koji nanosi ogromnu štetu.
Srce pati, ali srce ne zna da postoji veća ljubav sve dok mu se veća ljubav ne desi, zato sve posmatra kao najveću ljubav pa i najveću tragediju ako ima problema i jako pati. Ako je taj momak zaista ono što je najbolje za vas pokazaće se, sad svakako napravite pauzu da razbistrite misli uz molitve Bogu za pomoć, bilo koje, molite se i svojim riječima.
Bolje je kad se ovakva stvar desi pre nego kasnije već u braku. Svako iskustvo gradi dušu. Pokušajte da iz situacije izvučete najbolje, udubite se u sebe i probajte da razmislite o celoj situaciji. Nije dve godine puno iako se čini tako, nije to dovoljno da bismo nekoga dobro upoznali. Biće još poznanstava, biće ljubavi, a u međuvremenu radite na sebi. Vratite se crkvi, liturgiji, radite na tome da budete bolja osoba i da sledećoj osobi sa kojom vas Bog spoji imate da pružite više i da upoznate sta je jos veca ljubav, pa i da zajednički ljubav prenesete djeci.
Svako dobro od Gospoda želim.
Tamara
Draga sestro Milena,
čini mi se da je to prosto neminovnost, u nekom trenutku se prosto desi da nam se dosta stvari kod supružnika ne sviđa. To i jeste poenta braka na neki način. Ne brinite se, ljubav može da se ponovo izgradi i kada se vrati da bude ista ili i bolja nego ranije, ukoliko pričamo o hrišćanskoj ljubavi.
U braku dvoje pomažu jedno drugome da budu najbolje verzije sebe. Ako su supružnici na početku i u sličnoj ravni, vremenom neko ide malo više levo, neko malo više desno, ili različitim tempom…
Uz djecu i svo odricanje koje uz to ide, ženama je lakše da se natjeraju da stave sebe na drugo mjesto, da budu više požrtvovane, dobrovoljno sebi uskrate stvari, prosto priroda ne daje mnogo izbora. Znam da sam ja sa prvim detetom htjela da neko drugi ponese taj teret a da ja pobjegnem malo i budem sebična, ugodim sebi, ali nema ko…sa drugim detetom sam već bila naviknuta na to i nije mi bilo teško, postalo je prirodno, dobrovoljno, moja osobina a nešto što me neko tjera. Baš to čini da se majke nekako promijene, izbaci se dosta sebičnih želja i težnji, a očevi uglavnom nemaju to i stalno se čini kako -ne rade dovoljno i nisu tu-. Često kažu -on se promijenio- ali ne, oboje su se promijenili, ali pošto su žene prirodom stvari natjerane da se žrtvuju više, one dobijaju i više od svega u duhovnoj ravni pa i daju više, a onda kad pogledaju na tog istog muža onda im se čini da nije dovoljno dobar i ne daje dovoljno, kako to sad odjednom?. Možda ako bi se sadašnja ja srela sa sobom pre dece, sve bi bilo jasnije.
Partner koji je ‘bolji’ treba da nosi slabosti drugog. Ljudi se udaljavaju kad više nisu na istoj ‘talasnoj dužini’ i to je normalno u braku, ako jedan krene napred, neće automatski i drugi, treba vremena. Tada je vreme za podvig i za to da dokažemo da smo zavete u crkvi dali svesno. Nemojte gledati samo šta ne valja kod supruga već se trudite da vidite šta je dobro a na loše da žmurite, pružite vi njemu ruku. Ako se gaji misao -ja sam bolji/a a on/a je ovako i onak0- to iz malog korova preraste u veći i veći i onda nastane zaista veće otuđivanje između dvoje ljudi. Recimo, ako sebi potvrđujete da je sebičan ili da voli da ogovara ili da ponižava, onda ćete svaki sledeći put kada se nađete u situaciji da on to uradi dodavati po još jedan korov netrpeljivosti prema njemu u dušu. Onda kako svakodnevno živeti zajedno, deliti postelju, pa se odaljite a to odaljavanje ide dalje i dalje…On nije tako loš, možda je samo period, možda se samo tako čini spolja, možda i zbog otuđenosti sve biva prenaglašeno…neka je i tačno sve što pomislite za njega, to ne znači da je u duši mnogo gori od drugih ljudi.
Srećom, čak kada se desi otuđenje, misli o razvodu, jake reci, svašta drugo, ljubav nestane…može da se vrati, može da bude opet kao pre ali treba vremena i trpljenja.
Osuđivanje muža šteti i vašem duhovnom putu, dopuštate semenju mržnje da boravi u vašem srcu i jednog dana će vas samo odjednom iznenaditi do koje mjere je poraslo kao i to da sad više nije usmjereno samo na muža već i djecu i druge ljude. Radite na sebi, radite na tome da muža što manje osuđujete, krenite u crkvu svake nedjelje ako ste u mogućnosti i vodite djecu a on će onda sam poći kada bude hteo. Molite se, trudite da budete primer i deci i njemu. Tako će se postepeno kroz pola godine, godinu ili više i on preobraziti u bolju osobu ako živi u kući gdje ima živi primjer hrišćanske nesebične ljubavi i uz molitve za njega. To ne znači da će odjedom sve njegove mane prestati, ali biće bolji i bolji čovjek. Možda ćete vi u međuvremenu odmaknuti još više napred, možda ćete poći i koji korak nazad, vratiti se da ste na isto mjesto ili čak iza…ali u braku supružnici treba jedno drugo da trpe i vole dok čekaju da partner dođe na isto mjesto gdje se onaj koji je trenutno ‘bolji’ popeo. U svemu tome postajemo zreliji i više naučeni o ljubavi i smislu svega, crkvi, Bogu, a kroz lično iskustvo i lične dokaze.Kažu da je nasigurnije uvek gledati sebe i gde smo pogrešili, a ostalima žmuriti na jedno oko i tražiti dobre osobine.
Svako dobro želim i Vama i porodici.
TamaraБрој корисника који су захвалили аутору: 1
Dragi brate,
Koliko dugo imaš problem? Čini mi kao da je to privremena stvar ili je skorije imala okidač. Kada Bog dopusti ovakvu netrpeljivost prema nekome ili nečemu, to nismo bas „svoji“ i sve je preuveličano i kao da oči gledaju ali ne vide dobro i um rasuđuje pogrešno a ne shvata sve dok iskušenje ne popusti i tek onda vidimo da to nismo bili baš mi.
Ovako učimo da ne vjerujemo 100% sebi i svom rasuđivanju (i za razne druge situacije, ne samo ovu).Meni je recimo dolazio bes i netrpeljivost na brata da on nije morao ništa ni da kaže ni uradi, samo kad bih ga vidjela ja sam puna zamjeranja (te on ovakav te onakav). Onda ode i ja se smirim i kažem sebi -ej, šta ti je uradio, možeš bar 2 rečenice da kažeš normalnim tonom- i uopšte se ne osjećam ljuto na njega. Onda kasnije tog dana kad se pojavi, samo što ga vidim ja kao da sam druga osoba, nemam kontrolu nad sobom. Trudila sam se da se obuzdam i kratko je moglo pa opet puknem, nije bilo leka. Prođe neko vreme i vidim da je to potpuno nestalo, kao da nije ni bilo moje.
Tvoj odgovor ne sadrži baš hrišćanske stavove. Recimo „za ne korišćenje mozga nema opravdanja“ i ton i rasizam… Svaka živa duša diše zahvaljujući Bogu i on zna da na svetu postoje i muslimani i budisti i idolopoklonici i među njima ima dobrih duša. Hrišćanin može se zove tako a da to nije u suštini, ne možemo generalizovati i da mrzimo pojedince zbog mase.
Ovaj tvoj stav („bijeli“) je stav koji nosiš iz kuće i teško je promeniti pogled na muslimane i ostale kad je to utkano tokom odrastanja. Razumijem jer sam i ja odrasla u sredini koja je ostavila takvo mišljenje duboko u meni i trebalo je vremena da se to ublaži. Hristos kaže da praštamo i prijateljima i neprijateljima za kakvo zlo ako nam učine a šta možemo da kažemo kao opravdanje za mržnju prema konkretnoj osobi, muslimanu koji nam ništa nije lično uradio sem „pa njegovi su preci ranije…“, „njemu u Kuranu piše…“. Pa šta onda? Moji su ateisti, kakvih sam se izjava naslušala protiv Hrista pa ih ne mrzim. Oni su prosto u neznanju, kao i muslimani i budisti, pa i hrišćani koji nisu svesni šta je hrišćanstvo. A zamisli, čak i ja koja znam šta je ispravno a šta nije opet uradim često ono što nije… kako onda da zamjeri čovjek onome ko ne zna.
Apostol Pavle (Savle) je proganjao hrišćane, hvatao ih i slao u tamnice. Osjećao je da oni hule na Boga jer mijenjaju jevrejsku vjeru. Osjećao je mržnju prema njima i prema Hristu sve dok jednog dana nije čuo „Savle, Savle, zašto me goniš?“, verovatno znaš priču. Kad je shvatio da Hristos jeste Bog, svoju revnost prema vjeri koju je imao i dok je vjerovao pogrešno je preusmjerio na revnost po Bogu i postao apostol neznabožaca. Propovedao je Hrista i vjeru među ljudima druge vjere, druge nacije, rase i bio je podoban za taj zadatak baš zato što je mogao da im snishodi i da ih ne mrži i ne zamjera jer je sam bio jedan od njih.
Isto važi i za žene i za ljude uopšte…koliko ima stvari koje mi uradimo da pogazimo vjeru a onda napadamo druge kako to mogu? Trn u oku brata vidimo a brvno u svom oku ne. Ako se molimo da nam se oproste grijesi kao što i mi opraštamo drugima, koliko će nam se oprostiti ako mi drugima zamjeramo stvari kao što su gdje su rođeni, u kojoj vjeri su vaspitavani, kako razmišljaju o sportu, vijestima, politici, kako se oblače, sa kim su se družili ranije ili se sad druže i kome poklanjaju srce? Onda će i nama staviti na spisak sve ovo. Kad me tako uhvati prema nekome da ga nipodaštavam jer je uradio ovo ili ono, pa se sjetim ovih riječi koje su u molitvi „Oče naš“ strah me spopadne za ono što sam ja uradila pa brže bolje kažem „ma ne ljutim se, opraštam ako je i meni šta uradio a ne što nešto misli ili jeste“.
Odgovor sestre Kristine je viđenje velikog broja ljudi, ne samo žena. Argument koji si dao „da odrastanje i stavovi okoline nisu opravdanje za nerazmišljanje“ nije ispravan i mislim da ako pogledamo svi sebe da ćemo u sebi vidjeti baš one predrasude koje su specifične za okolinu u kojoj smo odrastali.
Takođe, nije svako samosvjestan u isto vrijeme. Ja sam se osvijestila tek kad sam upoznala momka koji je hrišćanin, sve prije toga kao da je bila neka magla i čini mi se da mi i Bog nije dao da mogu da vidim da bi mi bilo manje na osudu. Pogotovo djeca i tinejdžeri nemaju samosvjesnost, to zovu i emocionalna zrelost ali nije isto. Meni je tokom odrastanja san bio da upoznam tog jednog momka i da se udam, ali okolina je dodala svoje načine da se do toga dođe i iako je cilj bio dobar put nije valjao. Ako se malo zamisliš i sjetiš osnovne i srednje škole, priča šta je šta u odraslom svijetu, mi smo čitali iz novina šta dječaci i muškarci misle, žele, vole i uzimale to kao pouzdano štivo. Ja sam bila uvjerena da je moje da budem lepa, obrazovana i da znam da se ponašam i taj dio sam uzela iz kuće, da moram da budem tajanstvena i zanimljiva, da se smeškam, da nisam „svetica“ jer njih niko ne voli nego što bi rekli „evropska žena širokih shvatanja“ i to sve iz razgvora sa vršnjacima i iz časopisa. Znam da sam se stidela što nemam momka i izmišljala pred drugaricama u osnovnoj školi da sam se ljubila sa nekim na raspustu da me ne bi zezali. Bila sam pod pritiskom da budem takva a ne „zastarelih shvatanja“, „ko baba“…Onda čujem momka u društvu kako izjavljuje da su mu najgore djevojke djevice jer ona ne zna šta treba da radi i kako je to katastrofa, pa ja da se ne izblamiram pred momkom s kojim budem u budućnosti uzmem da „učim teoriju“ unapred….i da, poljubila sam se sa drugaricom da ne ispadne da ne znam da se ljubim kad je trebalo prvi put…i sve ovo sto pišem je bilo od 11-17 godine. Hvala Bogu što me nije našao neki pogrešan momak jer sam ja kad sam zaljubljena prihvatala sve što mi se kaže kao istinu i sve vjerovala. Da mi prvi momak rekao -ma ovo je u redu, to svi rade- ko zna šta bih sve probala i nisam usamljena jer isto vidim i kod sestara i drugarica.
To nije znak da ne koristimo mozak uopšte nego je znak da više vjerujemo ljudima a Bog ne vaga kao ljudi nego vaga srce i namjere i poznato je da je dosta žena koje su sad svetice bile isprva bludnice prije nego što su im se oči otvorile. A Isus je bludnici rekao -Veliku si ljubav imala-.Tamara
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Dragi brate Đorđe,
jeza i hladnoća mogu biti i samo produkt toga što je molitva duža. Nekad kad se čovek moli vreme ide sporo, a nekad preleti i oduži se a da čovek ne primeti, ali telo primećuje. I mene je ovo zanimalo i na više mjesta sam čitala da sve što se fizički, od spolja, osjeti tokom molitve ne treba dovoditi u vezu sa blagodati, već samo ono što se osjeti iznutra, stanje uma, kad „padne kamen sa srca“…
Za suze, postoje suze pokajanja i očišćenja, postoje i one koje su od olakšanja što smo napokon natjerali sebe da se opet okrenemo bogu i te su ljudske a postoje i one između.
Kažu da na to ne treba obraćati pažnju ni davati značaja pa i kad su one dokaz prave molitve, pogotovo u početku, jer onda kasnije nesvjesno čovek tokom molitve djelićem uma iščekuje da li će se i ovaj put to desiti, zašto nije i slično, a to onda nekad prebaci fokus na telo umesto molitvu.
Ako se pojave suze i idu, neka idu. Ako su od iskrene molitve, čiste srce i nakon molitve je čovek lagan kao perce i osjeća mir u srcu i nema svjetovnih briga, ako su od ljudskih emocija, stresa, treba i to izbaciti i te suze daju neko olakšanje. Samo se treba truditi da se tome ne daje pažnja tokom molitve.
Tamara
Bog ti pomogao brate.
Ja sam ušla preko obaveštenja -Lista se gasi…
evo link za arhivu
http://ss.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx?page=0Број корисника који су захвалили аутору: 1
Bog ti pomogao, sestro Sanja.
Pouke su, koliko razumem, imale problem sto su se većina tema pretvarale u rat izmedju uvek istih lica koji ne odustaju pa se prave teme od 1000 strana sa svakom drugom uvredljivom porukom. Moderatori treba to nekako da kontrolišu, ostatak foruma navija svako za svoje, a oni manje upućeni se samo smućuju, niko ne odstupa…Mogli bi da pauziraju forum na neki period a da ostalo sačuvaju…
Bas mi je zao za misionarski centar o. Danil Sisojev, ima dosta prevedenih korisnih predavanja i tekstova, tamo sam pronašla dosta stvari „zlata vrednih“. Šta je sa projektom 500×100?
Ako ima ili bude kakvih problema, treba ovde na forumu ili na početnoj stranici skrenuti paznju, mislim da bi se našlo dovoljno ljudi da pomogne, evo ja prva…
A isto je vazno i „reklamiranje“, evo za toliko stvari, kruze one poruke da se donira po euro sms i skupi se tako nekoliko hiljada eura, zar ne bismo mi mogli da skupimo dovoljno? Sami hosting inace nije skup, cini mi se. Ima na forumu dio -naši projekti- mogli bi tamo da pišemo…samo bi ta tema trebala biti samo za registrovane korisnike…Inace ja ne znam wordpress ali php+js+css+mysql znam tako da bi se mozda uz malo citanja snasla i na wordpress sajtu ako treba šta…Tamara
Bog ti pomogao, Andrea.
Prvo samo da kažem da Bogu nije potrebno da služiš na baš taj i taj način. Rusija je zbog istorije, manastira i svega primamljiva, ali sve zavisi od čovekovog unutrašnjeg odnosa prema Bogu, bez toga je sve uzalud.
Gledala sam skoro emisiju o jednoj monahinji koja je pričala kako je došla u manastir. I kaže da se stalno molila Bogu -ako treba da idem u manastir pokaži mi neki znak- jer nije bila 100% sigurna. Čekala je i molila se danima i mesecima, ništa se nije dešavalo, tada je naučila da Bog ne oduzima slobodu izbora koju nam je dao, on samo otvara vrata ili prozor ali neće reći „idi tuda“. Moramo sami da se odlučimo na korak.
Imaš dve godine do fakulteta, situacija može i da se promeni, ako već želiš da svoj život posvetiš Bogu, iskoristi vreme da bolje upoznaš sebe. Može se nazreti da se se dosta oslanjaš na sebe i zato se i nerviraš oko odluke, treba se osloniti na Boga, kao što si kasnije shvatila.
Jednom sam baš odlučila da ću da se prepustim Bozjoj volji i odmah je došlo iskušenje. Tada smo radili neko renoviranje u uradi sam varijanti i planirano da se preselimo tamo. Dešavali su se stalno neki neočekivani prekidi i događajI i ja sam stalno pričala sebi -Evo, da je volja Božija danas bi se više uradilo, pa ako sutra bude završiće se više, nije bitno kada.- Mislila sam da sam mnogo smirena u takvom razmišljanju…a onda kako je to trajalo danima, dođe mi misao – a šta ako je volja Božija da se ne preselimo tamo uopšte?- a moj odgovor ko iz topa -A,ne! Ja se selim pa makar morala ja sama dva meseca da radim-. U istom trenutku sam sama sebe začudila tim odgovorom, i bila sam potpuno svesna šta sam rekla i da to stvarno mislim. Nisam mogla da se pomolim to veče. kako da se susretnem s Bogom posle ovakvog otkrića? Znači sve navodno može ALI dok je kako ja hoću! To mi je otvorilo oči, i to je važno, kada progledaš i vidiš sebe kakav si, jer smo većinom u nekim maštarijama, a ovako možemo da se potrudimo da se popravimo.
Poenta je, obećala si, evo desio se „test“ i šta je rezultat? Ovo je možda samo lekcija da shvatiš da služenje Bogu nije isto kao služenje sebi. Nema očajavanja, skoro svi kroz to prolazimo, često izneveravamo našeg Stvoritelja nekad svesno nekad nesvesno, u tome i jeste pad ljudskog roda. Ono što je bitno jeste da poznaš sebe i shvatiš da tvoje sopstveno razmišljanje, planovi, obećanja, nisu tako pouzdani…da se skrusiš i kažeš -Bože, oprosti meni grešnoj, pomozi-.
Što se tiče veličine greha ako ne ispuniš obećanje, obavezno razgovaraj sa sveštenikom o tome. Mislim da tu neće biti neka strašna „kazna“ , ali možda izgubiš dio blaga na nebu koji bi stekla žrtvovanjem svojih želja za ispunjenje zapovesti.
https://svetosavlje.org/zavet-2/?pismo=lat
Oprosti što nisam od veće pomoći.
Tamara
