@slobodanka
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Poštovani, voleo bih da Vam predstavim moju pesmu „Starac Dana“ inspirisanu freskom u Pećkoj Patrijaršiji iz 14.veka i šam dudom u porti ispred crkve koji je zasadio sv. Sava II i u koje je sredinom 20.veka udario grom. Pesma govori o mladom čoveku koji iz ambijenta klupskog života spoznaje višu realnost i započinje svoju duhovnost kao svojevrstan preobražaj ili metanoju.
Nadam se da ćete religiozne simbole u mojoj pesmi shvatiti kao moju težnju da ljudima približim neke elemente duhovnosti zato što lično izuzetno cenim crkvu i živim u njoj takoreći.
Uz Božju pomoć, nastup mi je 2.marta, pesma je broj 9
Nadam se Vašoj podršci.
Igor Eegor Mišković
Sine, divna ti je pesma i ti si tako lep decko, i zelim ti uspeh od srca!
Iskreno ja volim drugaciju muziku ali odslusala sam tvoju pesmu i zaista ostavlja jak utisak, vrlo specificno, kao nasi koreni upakovani u najmodernije izdanje, ali ne izgledaju jeftino kao ostale globalisticke sarene laze, ima neceg sto se oseti u srcu, ne umem da objasnim…
Srecno i zelim ti uspeh u tvom stvaranju, a takmicenja su manje vazna, vazno je da ti stvaras!
Puno pozdrava!
Jedna Slobodanka koja moze da ti bude mama i koja ti zeli da uspes u svemu sto budes radio!
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бор!
Опростите што стално пишем, али сам хтела да питам још једно мени важно питање. Такође, ако питам питање које се понавља. Шта чинити ако смо свесни да наши родитељи чине погрешно, да ли их треба исправљати и да ли треба исправљати људе у околини(уколико знате да су погрешили)? Постоји оно „Прво себе погледај“- ја себе не сматрам себе безгрешном и свесна сам да стално грешим.
Свако добро!
Draga Biljo
evo ja sam roditelj i ja bih volela da mi deca kazu sve sto misle da ja lose radim… Iskreno…
Ti neces moci da roditelje ispravis, ali mozes da im kazes… I saslusaj sta ce oni da odgovore…
Samo napred!
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Draga sestro Slobodanka
Bas sam razmisljala o tebi, da li si uspela da nadjes novi posao. Drago mi je da jesi Bravo.
Sigurna sam da si vec bolje, jer anksioznost je najveca ujutru pa u toku dana opada.
Pisacu ti kad i kolilo mogu.
Uzrok anksioznosti je uvek strah za samog sebe i nekog svog (u tvom slucaju decu) koja su produzetak tebe (ti ne strahujes za tudju deci koja su ostala bez roditelja u zemljotresu… ako me razumes).
Ako zelis da se resis anksioznosti, ne razmisljaj o sebi, deci, vasoj buducnosti.
Zasto? Da ti sutra umres, deca bi se snasla i to jos kako – niko ne gori ruke dok ima mase. Ne mozes i ne trebas sve drzati pod kontrolom. Tvoje razmisljanje o sebi deci moras strogo da izbegavas, tako sto ces odmah poceti da se trudis da razmisljas o necem drugom (konkretnoj stvari koja je tvoj pisao, ili necem konkretnom, npr. pravljenju plana ishrane, razmisljanju sta tad mozes da radis, cistis cipele, smisljas koja jela ces da spremas narednih dana, pravis spusak namernica koje su za to potrebne…
Mozak ne moze istovremeno da razmuslja o dve stvari. Cim pocnes da brines o sebi… trudi se da mislis na nesto drugo… videces da mozes.
Ovako su tvoje misli kao slajfovanje tocka od auta u blatu – sto vise slajfujes, ukopavas se dublje i umaras vise.
Ima jos jedan nacin, to nauci od Branke, misli o drugima, kome treba pomoc, da li ti mozes nekom da pomognes na neki nacin… Branka je jedina drzala predstave besplatno, a kaze, da li sam gladna, da li mi nesto hvali?
Moraces da ides kod doktora i uzimas redovne terapije. Bilo bi dobro da ti prepise anksiolitik ako je to moguce. Uz umerenu upotrebu malih doza anksiolitika moglo bi da ti bude mnogo lakse da ne panicis, pocnes ispravno da mislis i isplaniras i preduzmes prave korake.
Moras da se trgnes i resis to, 150kg je previse.
Nadam se da ces do sledeceg mog pisma vec imati rezultate u nacinu razmisljanja koji onemogucava upadanje i ukopavanje u anksioznost.
Veliki pozdrav. Ljilja
Draga sestro Ljiljo
hvala kao i uvek na divnim mudrim recima…
Volela bih da imam snage za bilo sta, ali trenutno nemam, ali bice valjda bolje…
Hvala ti mnogo!
Mene samo dusa boli sto su oni uspeli da se skupe, a sa druge strane nije bilo organizovanog skupljanja… Koje je toliko dugo najavljivano. osecam se izdano.
Nemam ja nista protiv bilo koje grupe, pa ja sam debela i mogu da osnujem Paradu Debelih i trazim da nas ne vredjaju (iako debljina, kao ni homoseksualnost, nije medicinski normalna), ali ne radim to.
Mi smo porazeni. Izdali smo sami sebe.
Dragi Dejane, cemu toliki bes i ljutnja?
Nigde nisam napisala da ne ode kod psihijatra… Taman posla. Nije na meni da takve savete dajem. Mada ja jesam zavrsila medicinu, ali svejedno, bas zbog te gordosti koje se bojim i protiv koje se borim…
A ne vidim nista lose u tome da pisemo iz licnog iskustva o dejstvu lekova, jer bas za te lekove su vrlo dvosmisleni podatci koje mozemo da procitamo. Ali dobro…
Ako sam ikoga uvredila, izvinjavam se. Nije mi bila namera.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Dragi Dejane,
pokvare metabolizam, jetru, bubrege… Pokvare i mozak… Ali kad dodjes do tog zida, a nemas dovoljno vere, kad neces da se molis, kad ne zahvaljujes Bogu sto je uz tebe i tada, u tim uzasnim trenutcima (ja iz licnog iskustva govorim i ovo sve o sebi govorim), onda poslusas lekare i krenes, pa uzaimas te lekove, malo se trgnes, ali malo… i tako… Jedino zahvalnost Bogu, iskrena, iz srca, stvarno moze da umiri (makar mene), ali nesto me vvuce ka dnu, nesto me gura da radim protiv sebe i borim se, ali ponekad nedovoljno…
Ti lekovi nisu dobri … Ali insuliln je dobar. Aspirim, antibiotik, to su dobri lekovi. Zna se tacno sta rade. Izvini na smaranju i daj Boze da ti nikad ne zatreba nijedan lek!
Ja najiskrenije mislim da je najbolje da batališ psihijatra, jer oni kljukaju raznim lekovima/hormonima pa ti privremeno bude bolje, ali čim batališ, bude ti posle katastrofa. To te čini zavisnim od tih hormona.
Izuzezak ako je psihijatar pravoslavac i zna da posavetuje u pravom smeru bez „privremenog smirenja“
Причаш напамет. Психијатри су специјалисти који итекако могу да помогну. Треба да се обрати стручном лицу, поготово што има мисли да повреди себе.
Када се дијабетичару да инсулин, то није „кљукање хормоном“ него му се даје оно што му недостаје.
Dragi Dejane,
nije isto insulin i antidepresivi ili antipsihotici. Za insulin znamo tacno staa i gde radi. A za ove druge lekove ne znamo. Samo se farmakoindustrija pravi da zna. Nesto malo urade, ali dosta toga i pokvare…
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Vremena su teska. Crkva bi morala, kao zvanicna institucija, da se jasno oglasi. Ovo je pitanje prezivljavanja. Nije tu u pitanju ni porodica, ni homoseksualci, ovo je politicka agenda i oni je guraju, a vidimo kako to na nasu drzavu i narod deluje poslednjih godina. Ovo nije dobro. Ja imam puno prijatelja homoseksualaca koji su protiv ovakvih parada. Dakle nije dobro ni za njih.
Ne razumem zasto Crkva mora da se bavi politikom. Crkva samo treba da kaze jasno da ovo nije dobro i da su protiv ove parade. Nista drugo. Svi mi znamo zasto je tako. Ali iz nekih razloga, finansijskih ili drugih, ali svakako ne iz Dobrih razloga, oni cute.
Ne razumem.
Zar nije jedino hriscanski govoriti istinu?
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Dragi moj Mare,
drago mi je da je operacija dobro prosla.
A ostaje ti mnogo toga, ne samo devojke… Joj sta sve zivot nosi, svima nama… S godinama, kako staris, shvatis da je sve to nekako zivot i nekako je prirodno, i da uvek moras da se trudis da budes i bolji i jaci i plemenitiji nego ranije. Patnja nekad seze do nebesa. Ali je pobedimo. Korak po korak, idemo napred. Ka spasenju.
Grlim te snazno i jedva cekam da nam javis da si nasao srodnu dusu!
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Draga sestro Doro,
evo da probam ja kao naucnik da ti odgovorim. Postojao je veliki naucnik i psihijatar Carl Gustav Jung, koji je tokom zivota bio ateista ili kasnije nesiguran u veri, jer je bio naucnik (naucnik nece da veruje, on stalno sumnja i ne moze da veruje bez dokaza) koji je kraju zivota na pitanje „verujete li u Boga?“ odgovorio ovako:
„Ja ne verujem. Ja znam.“
Bog je uz tebe i branice te. Treba da se molis i sve sto ti mozes na javi da uradis. Ali evo sta bi ti CG Jung rekao o snovima koje imas (ja naravno sve ovo parafraziram):
Nema demona u snovima, vec smo to sve MI.
Mi sami sebi nesto govorimo. Mi sami u sebi imamo zlo, i dobro, naravno. I od snova treba da ucimo, a ne da im dopustimo da vladaju.
Kad se probudis, umijes se hladnom vodom i razmislis sta si sanjala.
I onda reci sebi da je sve to samo san, i nista drugo. I da ti NECES da podlegnes recima ili delima tim „likovima“ iz snova, jer to je sve proizvod tvoje podsvesti i to ti samu sebe iskusavas.
Samo ustanes i krenes hrabro u svoj dan, bez opteresenja snom i slikama iz sna, koliko god snazne bile.
Verujem da bi pravoslavlje podrzalo ovakav pristup snovima, jer vazno je sebe jacati, posebno kad nas napada zlo (bez obzira odakle ono dolazilo, od spolja ili iz nas samih).
Tvoje je da ne posumnjas u sebe, u Boga, u dobrotu koju imas, u snagu ljubavi.
Snazno te grlim i zelim ti da pobedis! I snove i sebe samu i sve sto ti stoji na putu ka srecnom i punom zivotu!
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Draga Marina, draga Ljubice, drage sestre u Hristu,
izvinite sto se ubacujem opet, ali procitala sam ovaj clanak pazljivo i slazem se, hriscanski je trpeti i pomagati, i drago mi je da se ovaj bracni par izborio za svoju srecu, i divim se ovoj hrabroj i snaznoj zeni, snaznoj u veri pre svega.
Ali postoje i neke jasno recene stvari, postoje neke obaveze koje u braku moramo da obavljamo. Sta ako muz te obaveze nece da obavlja 5, 10 ili 15 godina, na primer, nece da trazi posao i da privredjuje, nece da radi nista po kuci od muskih poslova, nece da proovodi vreme s decom itd.? Koliko onda treba trpeti i da li je onda na nama taj izbor, da zrtvujemo kvalitet decijeg zivota zarad pomoci muzu? Imamo li prava da ugrozimo decu, kao majke?
Meni se cini da nemamo.
Borim se u braku vec 20 godina, i ne uspevam da mom muzu bude bolje. Neke stvari ne mogu da poboljsam, jer sam ja sama sa sobom lose, ali sve sto mogu, ja radim i cinim, ali nema nikakvih ni rezultata ni odgovora. I sada su deca porasla i progovorila, i sada imam dva odrasla mlada bica koji mi jasno govore da njima takav otac samo nanosi patnju, i da ih blokira, nervira itd.
I kako dalje? Sta uraditi kad bracni drug nece da ide na terpiju, u crkvu, kod bracnog savetnika, ma nigde… Sta uraditi kad ne prihvata nijednu sugestiju, i na svaki ozbiljan razgovor krene da pokazuje silne znake (nepostojecih) bolesti, pa dok se ja oko njega bavim, vodim ga po lekarima, sikiram se, svaki put poverujem da je stvarno bolestan, za to vreme se situacija smiri, i meni treba ponovo mnogo vremena da pokrenem temu…
Sta uraditi?
Ja pitam zbog dece, jer nisam sposobna da sebe promenim, a jasno mi je da time deci nanosim stetu. Mislim da je to najveci greh, mnogo veci od razvoda ili bilo kakve svadje ili raskidanja veze… Deca su to, nevina, cista, koju smo duzni da stitimo celog zivota…Izvinite jos jednom. Eto, to je iz mog iskustva. Valjda ce mi Bog dati snage da sve ovo izdrzim i da pronadjem neki put, put kojim bih izvela decu na svetlost iz ovog mracnog zivota.
Draga sestro Ljubice,
hvala ti sto si otvorila dusu i sto imas u nas poverenja, i sto si tako hrabra i jaka. Bojim se da muz nije sposoban da te prati, i znam da bismo trebali da sve dozivljavamo kao iskusenje i da se borimo i hrabrije i jace, i znam da bi trebalo da pre svega volimo i stitimo i prastamo. Ali i kod tebe, a i kod mene (slicna situacija, samo 20 godina braka) trpe nasa deca. Verujem da je potreba da zastitimo decu nesto najvaznije i najvece i da ce Bog oprostiti ako nekada napustimo svoje muzeve jer je to bolje za nasu decu. A bojim se da je tako bolje.
Ja nemam snage vec godinama da ostavim muza, jer njega nema ko da izdrzava, jer sam ja mentalno bolesna, i ja sada vidim posledice na svojoj deci. Greh koji sam napravila time sto nisam decu zastitila od takvog oca je neoprostiv. I ja moram s tim da zivim, i s radoscu cekam kaznu za sebe, ali me dusa (ako je imam) boli sto sam toliko zlo nanela svojoj deci.Sad ce, dace Bog, doci nova bebica i imaces dosta posla oko nje, ali za par godina ce krenuti sve one muke, znas vec sta te ceka, sa decijim odrastanjem vrticima, pa drugo dete u skoli, pa posao koji radis, pa novcani problemi, i tvoje zdravlje ce se dodatno pogorsavati, a ti trebas deci zdrava. Trebas i sebi, trebas i Bogu, i prijateljima, ali cini mi se da ce sve to biti mnogo teze ako se tvoj muz ne promeni (a za to skoro da nema sansi, odrasli ljudi se veoma tesko sustinski menjaju) ili ako ga jednostavno ne ostavis.
Izvini na ovoj surovosti i svima se izvinjavam, ali ja pisem kao majka dvoje odrasle dece koja su ostecena, ponekad vidno nesrecna, i koja mi jasno govore sta zameraju, i ocu i meni. Deca su zrtve. Moramo njih da stitimo.Nekako smo mi kao na brodu koji plovi okeanom, a nasi muzevi su bili kapetani, ali su onda odjednom napustili kapetansko mesto i otisli da dremaju. I sad mi, majke, treba da upravljamo tim brodom. Cilj je da brod ne potone i da decu prevezemo na sigurno mesto. Ako nam muzevi ometaju put, buse nam brod, ako nam smetaju da upravljamo brodom, onda ce nam se i deca podaviti. Za nas nije toliko vazno, ali za njih… Nadam se da me razumes…
U nadi da te nisam povredila i uz veliko izvinjenje svima, i uz molitve Bogu da mi oprosti na ovim mislima, ako su gresne, a bojim se da su mi sve misli gresne, ja te puno pozdravljam i zelim ti da smireno nadjes resenje i da smireno nastavis dalje, hrabro kao i do sada!
Pozdravljam te i grlim puno, s ljubavlju i postovanjem!Број корисника који су захвалили аутору: 1
Драга сестро Слободанка,
ово није конкретна помоћ, више мали подсетник.
Не одбацује те Бог, напротив: ,,Ја којега љубим онога и карам и поучавам страдањем многим“. Није питање откуд и како, него зашто – шта Бог жели да нам поручи. Проучи своје стање. Праведни Јов чак није ништа згрешио – али је из болести и страдања својих изашао још јачи него што је био, а и другима је на корист био (ево и нама је, све до данас).
Кажеш да си депресивна. Чему туга, кад је Бог већ победио, а и ми с Њим? Можда ти недостају пријатељи или превише радиш, уморна си и усамљена? Како усамљена, кад је Бог увек с тобом? Ни телефон ти не треба да га позовеш. Брак, деца, пријатељи, родбина- све је то паучина међуљудских односа. Једини је Бог Стуб Ослонца свима. Не предлажем удаљавање од људи и свега – далеко од тога. То је за монахе. Само се мало опусти и предај себе и њих у руке Божије. ,,Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“ – уз помоћ Пресвете Богородице и свих Светих, позивају нас свештеници на Св. Литургији. Опусти се, дакле. Неће проблеми магично нестати, али сагледај их из другачије перспективе. Тежак посао – прилика да неком олакшам терет. Напорни укућани – вежба за смирење и кроткост. Болести – тренинг трпљења. Немоћ – начин да неко други стекне који венац преко мене. И активирај мало своју породицу: шта сад – само ти да добијаш све награде од Бога, а они сутра прекоре?
Не заборави да свако семе у земљи умре, да би из њега никло жито, дрво или цвет. Тако знај и да су наши ,,порази“ само увертира у још веће победе. Јер ,,ниједан врабац не може пасти на земљу“ без бриге Божије о свој творевини. И ми смо врапци Његови, певајући у трњаку живимо. Стога одби депресију (страх + туга = бриге) и пређи у контра-напад надом (т.ј. поверењем у Бога и Божији промисао). Нада јача смирењем и молитвом, а смирење и молитва јачају надом. Звучи супер, зар не?
Нажалост, умем само да философирам, да тешим слабо.
Но, Бог је с тобом, а и молитве нас овде са Светосавља.
Hvala ti dragi brate Bodine,
tvoje reci su mnogo vise od utehe… Beskrajno ti hvala! Bog jeste sa nama!Број корисника који су захвалили аутору: 2
