@nenad-jancic
Odgovori na forumu
-
Poruke
-
Izvinjavam se za psovku, ali poneo me narativ.
Posle par dana vašeg ćutanja i sam sebi nalazim dijagnozu. Ogrešio sam se prvo o Makedonsku braću. Nadam se da se niko nije uvredio i evo, objasniću koliko budem mogao da mi nije bila namera da bilo koga uvredim (važi i za pedere).
Pre svega, ne osećam grižu savesti što izražavam nezadovoljstvo i protivljenje ovde na forumu. Mogao sam da prihvatim odluku Sinoda i da ćutim i da otrpim. To neko može, ali ja očigledno ne mogu. Na kraju, kad bi svi ćutali i trpeli ne bi Gospod imao za šta da nam sudi. Božanske tajne i sile mi nisu otrkivene, ali ono što trpim (ili što ubeđujem sebe da trpim) mogu da analiziram. Kao kuče kad ga uznemiravaš ili kad misli da hoćeš da mu uzmeš kosku, ili će da te ujede ili će da pobegne, tako i ja. Ključ je u pokajanju. Danas se kajem za ono što sam napisao juče, sutra ću za ovo što sad pišem i tako ću izgleda celu knjigu da sastavim…
Sile ovoga sveta žele da od nas naprave potrošačko društvo, da nas postroje u kolone poslušnih i nemoćnih robota. Da nas eksploatišu i ponižavaju. I na žalost, uspevaju u tome. Kao što su Jevreji u vreme egipatskog ropstva i u ropskim uslovima rasli i razvijali se u ljude na koje su i Egipćani bili ljubomorni, tako ćemo i mi da opstanemo. Jedino što se očekuje od nas je da idemo za Gospodom, a ne za sopstvenim strastima. Posle prvog velikog rata, po rečima Ave Justina, u Rusiji se desio progon hrišćana veći od onog u doba Nerona i Dioklecijana. Kod nas u Srbiji (pod već tada zloslutnim imenom sa SHS) posle drugog. Draga braćo Makedonci, u to veme su pametni, sposobni i oni koji su imali šta da kažu već bili ućutkani ili u rasejanju. Ostrašćena i bezbožna gomila i sa naše i vaše strane nije ni mogla da postigne ništa osim još dubljeg razdvajanja. Sa jedne strane sad već izvesno pitanje teritorijalnosti Makedonije je rešeno (za Jugoslaviju se znalo da je provremena). Sa druge strane, ideja da vi kao nacija trebate da imate i nacionalnu crkvu jeste demonski žalac i suština prevare. Taj otrov i dan danas preti da ubije i vas i nas. Dakle, ne samo vas. Makedonci ste, braća ste, na svome, organizujte se i sve je to u redu. Crkvena problematika je malo komplikovanija i neko će ovo objasniti bolje od mene. Recimo da imate sličan odnos prema automobilima kao prema Crkvi, i nećete da vozite dok nemate makedonsko proizvedeno auto… Nemate. OK, ali nešto ne vidim da svi idete pešaka. Ne smetaju vam ni jugo ni stojadinka (kec). A koga đavo mrzi? – Srpsku Crkvu. A ako postane makedonska zavoleće je jako. Razmislite o tome.
„Jadni ovi Makedonci. Opljačkani. Poniženi. Minareta ko u Bangladešu.“, pomislim često. Kako je kod nas u okupiranom Kosovu i Metohiji, tako je kod vas u celoj državi. Kad kažem da je činjenica da je kod vas mnogo gore nego kod nas molim vas da mi verujete. Da ne nabrajam ovde, pa da ispadne da vas još vređam. Ovo kažem u duhovnom smislu, egzistencijalno smo ista boranija i mi i vi i šiptari. A postoji i razlog. Gospod je bio zaboravljen i put blagodati iz zaboravljenih crkvenih objekata i oltara do naših srdaca bio je više nego zaobilazan. Moj rođeni otac me opominje da ne zastranjujem kad me zatekne gde slušam predavanje o. Rafaila. Po njegovoj logici normalnije bi bilo da gledam porno film. Moje Nane se ljuti kad joj kažem da zaboravlja, da je izlapela, da je dosadna, da vrti ko izgrebana ploča jedno te isto po 200 puta. „Sve će kažem na tatka ti! Nećeš ti takoj s mene.“, pa posle 2 minuta zaboravi. A kad neko spomene Gospoda bez neke namere, u razgovoru, kaže bez da je išta pitaš: „Kakav Gospod? Gospod izlapeja. Sve zabravija, ništa ne znaje.“. Još jedna Nanina izjava, pa nastavljam: „Što ćeš na liturgiju? Da te praviv budalu 2 sata?“. Sada, kada je došlo vreme da se setimo Gospoda sva ta instalacija ostataka nekadašnje vere (mislim na objekte, na crkve i crkvice koje je Gospod posadio kao rajsko cveće svuda po Makedoniji i Srbiji) poziva nas da se vratimo. Nas Srbe pozivala je nazad Gospodu i vratili smo se. Vas Makedonce je samo podsećala na Srbe i zato ste rešili da radite na svoju ruku. Zato je kod vas mnogo gore. U ovoj situaciji, čak i da ste izgradili po crkvu na km2, novu, okrečenu, blagodat ne bi sišla s nebesa jer to jednostavno ne funkcioniše tako. Mi ne poznajemo razliku u blagodati i sili jer vidimo samo nijanse, a pozvani smo da verujemo u ogromnu silu i to je posvedočeno i u Svetom Pismu i u Predanju. Moram da ponovim, da ne bude dileme: Mi smo jedan narod. Progon je stao. Crkva je opet zaživela na našim prostorima. I sada, u ovom tenutku, na nama je da budemo ljudi.
Prvo i osnovno. SPC, kao i svaka Crkva Božija nije tako moćna i puna blagodati našom zaslugom, već zaslugom svetitelja i ugodnika Božijih (ovo je najvažnije u celom ovom postu). To što vi igrom slučaja nemate Dimčeta Prvovenčanog, Trajčeta Silnog, ostale vladare, državu pre 45., istoriju i td. ne znači da ne zaslužujete spasenje. Tu su bili vaša braća Srbi da utru put i bar zbog toga zaslužuju poverenje. A put do spasenja je prost: Odeš u Crkvu i tamo te čeka pop. Moliš se. Napreduješ. I izdržiš do kraja. I naravno, POKAJANJE. Ja bih vam predložio da u znak pokajanja srušite onu kičerajsku crkvu u centru Skoplja i napravite novu po ugledu na stare i da maknete bistu onog raskolnika i postavite bistu Svetog Save. To bi bilo veoma lepo. Sad lupetam, niko ništa od vas neće da traži ako pokažete dobru volju, ali bi svakako bilo lepo kad bi to uradili.
Možemo li mi hrišćani da izbegnemo nekako Jevreje? Da ih izbacimo iz predanja. Grozni su i ceo svet ih mrzi. Pa ne možemo. Tako ni vi, braćo, ne možete da izbegnete nas. Ne zbog nas kakvi smo, nego zbog Predanja i Božije Volje. Zaboravite MPC (nju jedino naš naopaki patrijarh priznaje), to je satanski isprdak i dečija strela. Imate Crkvu i molite se Bogu.
Dajte da vi, mi i Crnogorci budemo jedno, da budemo jaki. Dajte da vidimo silu kakvu još ne znamo. Da svet uči od nas, i da mi budemo svetlost svetu, na šta smo i pozvani. Ako se raspadnemo, odosmo u Evropsku uniju i to je kraj. Ne možemo jedni bez drugih. Crnogorce poštujem i neopisivo mi znači njihova postojanost. Da su mesta zamenjena pitanje je kako bih se ja postavio. Dajte i vi budite takvi. Braća smo.
Izvinjavam se i Svetosavcima ako sam udavio. Sad obećavam da neću više da pišem i progutaću sve što mi je u grlu kako god ispala ova stvar.
Porfiriju ustaši neću da se izvinjavam, jer ako je ustaša normalno je da nas rascrkovljuje, nema tu nikakve mistike. Neka se pokaje i on, nemam ništa protiv. Čuj, „…Srbin, ali pre svega hrišćanin.“ (kad razmisliš, to i jeste naopako, a piše u zvaničnoj biografiji), pa nisi se rodio kao svetac, moraš prvo malo i srbovanjem da se baviš. A ako se osvetiš, onda si sveti srbin. Ne može srpstvo da se prvaziđe (to mogu samo ustaše i onda kolju decu). A i Sinod, mislio sam da su svi episkopi članovi Sinoda, kad ono samo četvorica. Da sam do danas sreo vladiku na ulici verovatno reč ne bih smeo da mu kažem iako sam ga do pre 2 sata držao za krivca i raskolnika i svašta sam smišljao, da ne lažem, ni Porfirija ne bih imao srca da uvredim onako lično. Ovde na forumu je sve mnogo lakše. Dakle, po***em im se na tomos. (morao sam, pravi srbin ni zvezdice ne bi stavio)
Poštovani Svetosavci,
još jednom hvala na trudu. Dobio sam odgovor koji sam čekao. O. Rafailo je na predavanju u Tesliću dao odgovor na pitanje koje je postavio jedan prisutni gospodin: „Da li je SPC morala da prizna autokefalnost MPC? I čemu to vodi?“. Otac je odgovorio da su se tim pitanjem bavili naši oci na zasedanju Sabora i da odluke treba ostaviti njima. Dodao je i da sabranja Sinoda nisu kao sabranja ovog sveta (na koja smo navikli) i da njima upravlja Duh Sveti. Najbolje je i najpravilnije prihvatati odluke Svetog Sinoda i zajedno sa Crkvom graditi mir i koristiti mogućnost liturgijskog sabranja na putu ka spasenju i Carstvu nebeskom. Parafrazirao sam očeve reči, ali u suštini to je to. Koga zanima neka nađe „2022 05 27 Predavanje o. Rafaila u hramu Svete Trojice u Tesliću“ na jutubu, pa pred kraj. Rekao je otac malo više nego što sam ovde napisao. Slično je odgovorio i na predavanju „2022 06 14 DUHOVNI RAZGOVORI – o. Rafailo u Crkvi sv. Vasilija u Lincu“ (isto pred kraj). Ja u o. Rafaila i u njegovu od srca dobru nameru i savet ne sumnjam.
Slušajući oca, onako, između redova, shvatio sam da treba biti veran u malom. Da treba biti postojan u takvoj veri. Čak su i svetitelji zadržavali takvu veru do kraja života. To je ta takozvana niščeta. „Đe češ?“, pita otac. „Ne možeš ništa!“, u prevodu, možeš samo da se nerviraš i sablažnjavaš bližnje. Ovako treba da bude. I svako treba da istrpi što mu je dato da istrpi.
U nastavku posta izneću i svoje mišljenje koje ima očigledne viškove u odnosu na mišljenje uvaženog oca. Da ne ispadne da sam pokrenuo temu i ostao bez ikakvog zaključka. Odavde se slobodno ogradite.
Za razliku od o. Rafaila, ja nisam ni svet, ni osvećen, ni prosvećen. Još me zeza katiheza. Raštelovana mi epikleza. Nemam duhovnika, a pitanje je i kada ću i da li ću da se uključim u Liturgijski život Crkve…
Opit da neko donosi odluke u moje ime, a koje moram da prihvatim i ne mogu ništa, imam u oblasti svetovne vlasti. Pun mi je Vučić onog Aleksandra. Nek je i on živ i zdrav i neka radi svoj posao. Ovde još i mogu da vidim potencijal u nemoći. Takođe, imam i opit da se ne treba buniti protiv nečega što nećeš dok ne znaš šta hoćeš (bar otprilike), jer onda dođe još gori usud od onog kojeg nisi hteo.
Patrijarha Porfirija sam slušao i pratio i pre ustoličenja. Kad je ustoličen na mesto patrijarha bilo mi je veoma drago. Čovek držeći, elokventan, ne odstupa od predanja, govori jasno i precizno. Od njega sam očekivao da će da nas ojača, a ne oslabi. Tada nisam znao da je celivao ruke papi, niti da njegovo opredeljenje da bude Srbin, ali pre svega hrišćanin, može da dovede do ovolikog zastranjivanja.
Odem na sajt SPC. Odličan sajt sa puno materijala u sekciji „/vera“, s tim što nije omogućeno biranje i pregled tema nego moraju da se nađu preko spoljhih pretraživača. U sredini menija (kao da je najvažnija) nalazi se i sekcija „HRIŠĆANSKI SVET“ sa oznakom u adresi „/život“. Čak i da je potrebno da pravoslavni informator (reč, poruka, pouka) sadrži tako nešto, primerenije bi bilo da se sekcija zove „SATANIZAM“ sa oznakom u adresi „/smrt“. Pogledajte i sami. Još onomad kad je prethodni patrijarh Irinej išao u Ameriku u posetu na istom sajtu objavljen je i izveštaj o poseti. Čovek išao u stejt department i kod nekog jevrejskog tajkuna milionera. Ja pomislio da vidim gde je išao, koje svetinje je obišao, kojim svecima se poklonio, da li mu se verni narod obradovao, da li je nekome pomogao… Kad ono cvrc, bizmis iz bizmis, još im nije nimalo neprijatno da objave onako nešto. Ima li koga da bude sramota? Jel ide pastir kod vukova ili da obilazi svoje ovce? Još tad sam se zabrinuo. I što je bio gotov da uradi onaj, uradio je ovaj…
Makedonci jesu dobri. Ali dobri su i Tibetanci. To što je neko dobar ne znači ništa. Ne zameram im što neće da budu Srbi. Ni meni nije bilo drago što sam Srbin dok sam glodao sopstvenu dušu u razočarenju što smo ljudi a živimo kao stoka. Kakvi su samo sve isplivali, neljudi, beskičmenjaci, a Srbi. Bio sam razočaran i malodušan, a onda sam otkrio Pravoslavlje. Kosovski mit prestao je da bude mit, postao je i moj zavet (u malom). Sad mi je nekako sve draže što sam Srbin. Ne obazirem se na reči onih što hoće da dokažu da su Srbi stariji od ameba, niti na raskolničke grupe. Nije mi cilj da ovde pokušavam da nadahnem nekoga, jer pišem iz čistog nezadovoljstva i protivljenja ali ko zna, zna.. Kosovski zavet i Bogom nadahnuto delo Svetog Save porede se sa starozavetnim prelaskom kroz Crveno more. Romejsko carstvo je propalo, a sa njim i sve prime, sekunde i terce. Isti Gospod čuvao nas je do Tita. Po nalogu istih onih koji sada insistiraju na autokefaliji MPC Tito makedonskom entitetu daje teritoriju, institucije i gomilu prezimena. Tako ih je Tito krstio, kako su mu naredili. Više od toga nije mogao da im da. Dok se sve srpsko uništavalo i satiralo, sve makedonsko se začinjalo i ohrabrivalo. Sad imamo situaciju da je lakše vratiti veri pedera nego Makedonca. Pederu lepo objasniš da ga ne mrziš, već da ga voliš. Lepo mu preneseš da istinskog života nema van Crkve i Gospoda i da prvi korak u Crkvi jeste da sam sebe i sve svoje bližnje Hristu Bogu predaš. Zbog greha praroditelja čovek bez Boga je nula, a čovek-peder je minus. Kako možeš da sam sebe predaš Bogu, a da si ubeđen da je on pogrešio još kad te stvarao i da držiš to svoje? Ne može to. A šta reći Makedoncu? Crkve iz doba Nemanjića su još uvek tu, ali su srpski popovi proganjani čak i posle 90ih. Vera nije ugašena, imamo autobus vernika. Stavili MPC pločice na objekte i čekaju blagodat. Sramota iz 1959. i raskol iz 1967. nisu zaboravljeni i ne može niko da rešava raskol „pomirenjem“, niti da postiže jedinstvo deljenjem. To je kretenski i to nam se upravo servira.
Ko ste Vi gospodine Porfirije? Ko ste vi gospodo episkopi iz Sinoda, pa da dajete ono što nije vaše? Ko vam je dao za pravo da Jezavenjin nakot krštavate i izjednačavate sa Majkom Božijom? Mogu ja bez problema da se povinujem Vašoj volji, mogu i da budem lud ako treba, ali ako nas vodite, vodite nas kao ljude. Dosta ste nas kotrljali kao balegu. Objasnite!!! Da vas jebu i Scila i Hardiba!
Hvala na odgovorima. I onako, biće kako bude bilo.
Može da se nateže i na jednu i na drugu stranu. Mistično je dejstvo Duha, a nama zbog naših grehova duhovni vid zamagljen. U Crkvi istorija se jednači sa predanjem. Predanje je, bar kako sam ja shvatio, nastavak zidanja na ugaonom kamenu našem Gospodu Isusu Hristu. Dakle važno. Sačekaću neku besedu ili predavanje o. Rafaila (Podmaine) ili već redovni razgovor sa o. Arsenijem (Ribnica) u nadi i s verom u njihovo rasuđivanje. Njih dvojicu pratim već nekoliko godina.
Najiskrenije Vam hvala. Trudio sam se da razmišljam smirenije juče i danas i informacije koje ste mi dali dosta su mi pomogle. Izvinjavam se ako je moje uznemirenje uznemirilo i nekog od vas.
Biće još reči na ovu temu i u javnosti. Mir vam.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
