@nenad-jancic
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Извињавам се за псовку, али понео ме наратив.
После пар дана вашег ћутања и сам себи налазим дијагнозу. Огрешио сам се прво о Македонску браћу. Надам се да се нико није увредио и ево, објаснићу колико будем могао да ми није била намера да било кога увредим (важи и за педере).
Пре свега, не осећам грижу савести што изражавам незадовољство и противљење овде на форуму. Могао сам да прихватим одлуку Синода и да ћутим и да отрпим. То неко може, али ја очигледно не могу. На крају, кад би сви ћутали и трпели не би Господ имао за шта да нам суди. Божанске тајне и силе ми нису отркивене, али оно што трпим (или што убеђујем себе да трпим) могу да анализирам. Као куче кад га узнемираваш или кад мисли да хоћеш да му узмеш коску, или ће да те уједе или ће да побегне, тако и ја. Кључ је у покајању. Данас се кајем за оно што сам написао јуче, сутра ћу за ово што сад пишем и тако ћу изгледа целу књигу да саставим…
Силе овога света желе да од нас направе потрошачко друштво, да нас построје у колоне послушних и немоћних робота. Да нас експлоатишу и понижавају. И на жалост, успевају у томе. Као што су Јевреји у време египатског ропства и у ропским условима расли и развијали се у људе на које су и Египћани били љубоморни, тако ћемо и ми да опстанемо. Једино што се очекује од нас је да идемо за Господом, а не за сопственим страстима. После првог великог рата, по речима Аве Јустина, у Русији се десио прогон хришћана већи од оног у доба Нерона и Диоклецијана. Код нас у Србији (под већ тада злослутним именом са СХС) после другог. Драга браћо Македонци, у то веме су паметни, способни и они који су имали шта да кажу већ били ућуткани или у расејању. Острашћена и безбожна гомила и са наше и ваше стране није ни могла да постигне ништа осим још дубљег раздвајања. Са једне стране сад већ извесно питање територијалности Македоније је решено (за Југославију се знало да је провремена). Са друге стране, идеја да ви као нација требате да имате и националну цркву јесте демонски жалац и суштина преваре. Тај отров и дан данас прети да убије и вас и нас. Дакле, не само вас. Македонци сте, браћа сте, на своме, организујте се и све је то у реду. Црквена проблематика је мало компликованија и неко ће ово објаснити боље од мене. Рецимо да имате сличан однос према аутомобилима као према Цркви, и нећете да возите док немате македонско произведено ауто… Немате. ОК, али нешто не видим да сви идете пешака. Не сметају вам ни југо ни стојадинка (кец). А кога ђаво мрзи? – Српску Цркву. А ако постане македонска заволеће је јако. Размислите о томе.
„Јадни ови Македонци. Опљачкани. Понижени. Минарета ко у Бангладешу.“, помислим често. Како је код нас у окупираном Косову и Метохији, тако је код вас у целој држави. Кад кажем да је чињеница да је код вас много горе него код нас молим вас да ми верујете. Да не набрајам овде, па да испадне да вас још вређам. Ово кажем у духовном смислу, егзистенцијално смо иста боранија и ми и ви и шиптари. А постоји и разлог. Господ је био заборављен и пут благодати из заборављених црквених објеката и олтара до наших срдаца био је више него заобилазан. Мој рођени отац ме опомиње да не застрањујем кад ме затекне где слушам предавање о. Рафаила. По његовој логици нормалније би било да гледам порно филм. Моје Нане се љути кад јој кажем да заборавља, да је излапела, да је досадна, да врти ко изгребана плоча једно те исто по 200 пута. „Све ће кажем на татка ти! Нећеш ти такој с мене.“, па после 2 минута заборави. А кад неко спомене Господа без неке намере, у разговору, каже без да је ишта питаш: „Какав Господ? Господ излапеја. Све забравија, ништа не знаје.“. Још једна Нанина изјава, па настављам: „Што ћеш на литургију? Да те правив будалу 2 сата?“. Сада, када је дошло време да се сетимо Господа сва та инсталација остатака некадашње вере (мислим на објекте, на цркве и црквице које је Господ посадио као рајско цвеће свуда по Македонији и Србији) позива нас да се вратимо. Нас Србе позивала је назад Господу и вратили смо се. Вас Македонце је само подсећала на Србе и зато сте решили да радите на своју руку. Зато је код вас много горе. У овој ситуацији, чак и да сте изградили по цркву на км2, нову, окречену, благодат не би сишла с небеса јер то једноставно не функционише тако. Ми не познајемо разлику у благодати и сили јер видимо само нијансе, а позвани смо да верујемо у огромну силу и то је посведочено и у Светом Писму и у Предању. Морам да поновим, да не буде дилеме: Ми смо један народ. Прогон је стао. Црква је опет заживела на нашим просторима. И сада, у овом тенутку, на нама је да будемо људи.
Прво и основно. СПЦ, као и свака Црква Божија није тако моћна и пуна благодати нашом заслугом, већ заслугом светитеља и угодника Божијих (ово је најважније у целом овом посту). То што ви игром случаја немате Димчета Првовенчаног, Трајчета Силног, остале владаре, државу пре 45., историју и тд. не значи да не заслужујете спасење. Ту су били ваша браћа Срби да утру пут и бар због тога заслужују поверење. А пут до спасења је прост: Одеш у Цркву и тамо те чека поп. Молиш се. Напредујеш. И издржиш до краја. И наравно, ПОКАЈАЊЕ. Ја бих вам предложио да у знак покајања срушите ону кичерајску цркву у центру Скопља и направите нову по угледу на старе и да макнете бисту оног расколника и поставите бисту Светог Саве. То би било веома лепо. Сад лупетам, нико ништа од вас неће да тражи ако покажете добру вољу, али би свакако било лепо кад би то урадили.
Можемо ли ми хришћани да избегнемо некако Јевреје? Да их избацимо из предања. Грозни су и цео свет их мрзи. Па не можемо. Тако ни ви, браћо, не можете да избегнете нас. Не због нас какви смо, него због Предања и Божије Воље. Заборавите МПЦ (њу једино наш наопаки патријарх признаје), то је сатански испрдак и дечија стрела. Имате Цркву и молите се Богу.
Дајте да ви, ми и Црногорци будемо једно, да будемо јаки. Дајте да видимо силу какву још не знамо. Да свет учи од нас, и да ми будемо светлост свету, на шта смо и позвани. Ако се распаднемо, одосмо у Европску унију и то је крај. Не можемо једни без других. Црногорце поштујем и неописиво ми значи њихова постојаност. Да су места замењена питање је како бих се ја поставио. Дајте и ви будите такви. Браћа смо.
Извињавам се и Светосавцима ако сам удавио. Сад обећавам да нећу више да пишем и прогутаћу све што ми је у грлу како год испала ова ствар.
Порфирију усташи нећу да се извињавам, јер ако је усташа нормално је да нас расцрковљује, нема ту никакве мистике. Нека се покаје и он, немам ништа против. Чуј, „…Србин, али пре свега хришћанин.“ (кад размислиш, то и јесте наопако, а пише у званичној биографији), па ниси се родио као светац, мораш прво мало и србовањем да се бавиш. А aко се осветиш, онда си свети србин. Не може српство да се првазиђе (то могу само усташе и онда кољу децу). А и Синод, мислио сам да су сви епископи чланови Синода, кад оно само четворица. Да сам до данас срео владику на улици вероватно реч не бих смео да му кажем иако сам га до пре 2 сата држао за кривца и расколника и свашта сам смишљао, да не лажем, ни Порфирија не бих имао срца да увредим онако лично. Овде на форуму је све много лакше. Дакле, по***ем им се на томос. (морао сам, прави србин ни звездице не би ставио)
Поштовани Светосавци,
још једном хвала на труду. Добио сам одговор који сам чекао. О. Рафаило је на предавању у Теслићу дао одговор на питање које је поставио један присутни господин: „Да ли је СПЦ морала да призна аутокефалност МПЦ? И чему то води?“. Отац је одговорио да су се тим питањем бавили наши оци на заседању Сабора и да одлуке треба оставити њима. Додао је и да сабрања Синода нису као сабрања овог света (на која смо навикли) и да њима управља Дух Свети. Најбоље је и најправилније прихватати одлуке Светог Синода и заједно са Црквом градити мир и користити могућност литургијског сабрања на путу ка спасењу и Царству небеском. Парафразирао сам очеве речи, али у суштини то је то. Кога занима нека нађе „2022 05 27 Предавање о. Рафаила у храму Свете Тројице у Теслићу“ на јутубу, па пред крај. Рекао је отац мало више него што сам овде написао. Слично је одговорио и на предавању „2022 06 14 ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ – о. Рафаило у Цркви св. Василија у Линцу“ (исто пред крај). Ја у о. Рафаила и у његову од срца добру намеру и савет не сумњам.
Слушајући оца, онако, између редова, схватио сам да треба бити веран у малом. Да треба бити постојан у таквој вери. Чак су и светитељи задржавали такву веру до краја живота. То је та такозвана нишчета. „Ђе чеш?“, пита отац. „Не можеш ништа!“, у преводу, можеш само да се нервираш и саблажњаваш ближње. Овако треба да буде. И свако треба да истрпи што му је дато да истрпи.
У наставку поста изнећу и своје мишљење које има очигледне вишкове у односу на мишљење уваженог оца. Да не испадне да сам покренуо тему и остао без икаквог закључка. Одавде се слободно оградите.
За разлику од о. Рафаила, ја нисам ни свет, ни освећен, ни просвећен. Још ме зеза катихеза. Раштелована ми епиклеза. Немам духовника, а питање је и када ћу и да ли ћу да се укључим у Литургијски живот Цркве…
Опит да неко доноси одлуке у моје име, а које морам да прихватим и не могу ништа, имам у области световне власти. Пун ми је Вучић оног Александра. Нек је и он жив и здрав и нека ради свој посао. Овде још и могу да видим потенцијал у немоћи. Такође, имам и опит да се не треба бунити против нечега што нећеш док не знаш шта хоћеш (бар отприлике), јер онда дође још гори усуд од оног којег ниси хтео.
Патријарха Порфирија сам слушао и пратио и пре устоличења. Кад је устоличен на место патријарха било ми је веома драго. Човек држећи, елоквентан, не одступа од предања, говори јасно и прецизно. Од њега сам очекивао да ће да нас ојача, а не ослаби. Тада нисам знао да је целивао руке папи, нити да његово опредељење да буде Србин, али пре свега хришћанин, може да доведе до оволиког застрањивања.
Одем на сајт СПЦ. Одличан сајт са пуно материјала у секцији „/вера“, с тим што није омогућено бирање и преглед тема него морају да се нађу преко спољхих претраживача. У средини менија (као да је најважнија) налази се и секција „ХРИШЋАНСКИ СВЕТ“ са ознаком у адреси „/живот“. Чак и да је потребно да православни информатор (реч, порука, поука) садржи тако нешто, примереније би било да се секција зове „САТАНИЗАМ“ са ознаком у адреси „/смрт“. Погледајте и сами. Још ономад кад је претходни патријарх Иринеј ишао у Америку у посету на истом сајту објављен је и извештај о посети. Човек ишао у стејт департмент и код неког јеврејског тајкуна милионера. Ја помислио да видим где је ишао, које светиње је обишао, којим свецима се поклонио, да ли му се верни народ обрадовао, да ли је некоме помогао… Кад оно цврц, бизмис из бизмис, још им није нимало непријатно да објаве онако нешто. Има ли кога да буде срамота? Јел иде пастир код вукова или да oбилази своје овце? Још тад сам се забринуо. И што је био готов да уради онај, урадио је овај…
Македонци јесу добри. Али добри су и Тибетанци. То што је неко добар не значи ништа. Не замерам им што неће да буду Срби. Ни мени није било драго што сам Србин док сам глодао сопствену душу у разочарењу што смо људи а живимо као стока. Какви су само све испливали, нељуди, бескичмењаци, а Срби. Био сам разочаран и малодушан, а онда сам открио Православље. Косовски мит престао је да буде мит, постао је и мој завет (у малом). Сад ми је некако све драже што сам Србин. Не обазирем се на речи оних што хоће да докажу да су Срби старији од амеба, нити на расколничке групе. Није ми циљ да овде покушавам да надахнем некога, јер пишем из чистог незадовољства и противљења али ко зна, зна.. Косовски завет и Богом надахнуто дело Светог Саве пореде се са старозаветним преласком кроз Црвено море. Ромејско царство је пропало, а са њим и све приме, секунде и терце. Исти Господ чувао нас је до Тита. По налогу истих оних који сада инсистирају на аутокефалији МПЦ Тито македонском ентитету даје територију, институције и гомилу презимена. Тако их је Тито крстио, како су му наредили. Више од тога није могао да им да. Док се све српско уништавало и сатирало, све македонско се зачињало и охрабривало. Сад имамо ситуацију да је лакше вратити вери педера него Македонца. Педеру лепо објасниш да га не мрзиш, већ да га волиш. Лепо му пренесеш да истинског живота нема ван Цркве и Господа и да први корак у Цркви јесте да сам себе и све своје ближње Христу Богу предаш. Због греха прародитеља човек без Бога је нула, а човек-педер је минус. Како можеш да сам себе предаш Богу, а да си убеђен да је он погрешио још кад те стварао и да држиш то своје? Не може то. А шта рећи Македонцу? Цркве из доба Немањића су још увек ту, али су српски попови прогањани чак и после 90их. Вера није угашена, имамо аутобус верника. Ставили МПЦ плочице на објекте и чекају благодат. Срамота из 1959. и раскол из 1967. нису заборављени и не може нико да решава раскол „помирењем“, нити да постиже јединство дељењем. То је кретенски и то нам се управо сервира.
Ко сте Ви господине Порфирије? Ко сте ви господо епископи из Синода, па да дајете оно што није ваше? Ко вам је дао за право да Језавењин накот крштавате и изједначавате са Мајком Божијом? Могу ја без проблема да се повинујем Вашој вољи, могу и да будем луд ако треба, али ако нас водите, водите нас као људе. Доста сте нас котрљали као балегу. Објасните!!! Да вас јебу и Сцила и Хардиба!
Хвала на одговорима. И онако, биће како буде било.
Може да се натеже и на једну и на другу страну. Мистично је дејство Духа, а нама због наших грехова духовни вид замагљен. У Цркви историја се једначи са предањем. Предање је, бар како сам ја схватио, наставак зидања на угаоном камену нашем Господу Исусу Христу. Дакле важно. Сачекаћу неку беседу или предавање о. Рафаила (Подмаине) или већ редовни разговор са о. Арсенијем (Рибница) у нади и с вером у њихово расуђивање. Њих двојицу пратим већ неколико година.
Најискреније Вам хвала. Трудио сам се да размишљам смиреније јуче и данас и информације које сте ми дали доста су ми помогле. Извињавам се ако је моје узнемирење узнемирило и неког од вас.
Биће још речи на ову тему и у јавности. Мир вам.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
