› Форуми › ГЛАВНИ ФОРУМ › Македонска Православна Црква – Раскол у најави или нешто друго?
- This topic has 8 одговора, 4 гласа, and was last updated Постављено пре 2 years, 3 месеца by Ненад Јанчић.
-
АуторПоруке
-
20. мај 2022. у 09:46 #2713
Поштовани Светосавци,
већ неколико година сам регистрован овде на форуму, али до сада нисам имао потребе да Вам се обраћам што због тога што нисам имао веће животне проблеме, што због тога што су браћа и сестре који су активни на форуму на све зпочете теме већ давали одговоре за које нисам осећао потребу да допуњујем или понављам. Сајт користим због Пролога и библиотеке.
У последњих пар дана, откако сам одгледао прилог ТВ Храм о “Литургији помирења”, осећам велики немир у души. Као да се велика неправда догађа, а ја потпуно немоћан. Сада је мени потребна реч и утеха.
Нека ми се опрости незнање. Изнећу укратко своје мишљење, па ћете моћи да ме демантујете ако негде грешим.
1945. После рата настаје Југославија, творевина организација које делују из сенке (о којима ја скоро ништа не знам, нити ме занима). Акција слична оној из 1917. када је шачица криминалаца и шпијуна уз помоћ раслабљене (већину нису ни морали да поткупљују или уцењују) руске интелигенције успела да дође на власт у царској Русији. Тако, дакле, настаје творевина звана Југославија, за коју се унапред знало да је привремена. Свети Мардарије Либертвилски имао је идеје о уједињењу словенских народа у једну државу, али очигледно није мислио на ово.
До 1958. на териротији СРМ чије је границе сам сатана уцртао (а које од тад ни за милиметар нису померене) СПЦ је имала своје епархије. Време је било такво да је у СПЦ било више епархија него људи који су знали Симбол Вере напамет. Патријарх Викентије умире под неразјашњеним околностима. Од 1958. формирана је Охридска Архиепископија. Године 1967. иста та архиепископија неканонски се одвојила од СПЦ уз то назвавши се “Македонска Православна црква” и остаје непризната до дана данашњег.
Ја сам из Врања и Македонски проблем ми је и буквално близак. Сваки прави србин и прави македонац зна да смо ми исти народ. Као што су хрвати покатоличени, срби из Босне и Санџака потурчени, тако су и ови срби побугарчени. Ми срби смо далеко од светлог примера једне нације (као нација још и светлуцамо, као држава смо нула), али прича о Македонској нацији је једном речју смешна (баците само поглед на Скопље). На крају крајева и нека имају своју државу, нека им Александар Македонски буде ближи од Светог Саве. Држава није светиња. Светиња је Црква.
Цариградски патријарх (који малтене има своју канцеларију у стејт дипартменту) који се залагао за Украинску Православну цркву сада покушава да уради исто и са МПц. Да ли је руски патријарх организовао “литургију помирења”? И шта је то “литургија помирења”?
Једино чиме се тешим је чињеница да питање МПц није дефинитивно решено. Питају се и грци и руси. Кад нога отпадне живи се без ње. Како звучи кад отпалој нози пришијеш главу (и то туђу или вештачку), па све то срасте за врат.
Нека Господ помогне свим људима. Вама са форума унапред хвала, трудио сам се да ово моје излагање буде што сажетије.
20. мај 2022. у 14:28 #2714Dragi brate Nenade, razumem tvoj nemir i osecaj nepravde, ali nemoj toliko da brines, prepusti Gospodu da uredi sta ce biti u buducnosti. Nikad nije sve crno-belo.
Istina je da je sveti Sava nekad bio arhiepiskop pa istrajao u tome da dobije autokefalnost Srpske pravoslavne crkve. Mozda ce se tako ponasati i arhiepiskop ohridski, a mozda i nece, Bog sveti zna.
Zasto?
Ohrid je stari duhovni centar, u sastav Srbije je usao tek pod carom Dusanom. Bastini vizantijski filigran i jos svasta. Tamosnji je narod divan, dobar, predusretljiv. Makedonci su nam jako slicni i bliski i ne trebamo to kvariti raspravom da li smo jedno ako ce to da nas udalji i ucini da budemo em 2 em u mrznji.
Od helenske do ove danasnje Makedonije, njene granice su se menjale. Cinjenica da je u toku raspada Turskog carstva podeljena izmedju Grcke, Bugarske i Srbije: u Bugarskoj se ni M ne pominje, u Grckoj se pod imenom Makedonija podrazumeva helenska Makedonija, samo u srpskom delu slovenski narod zivi sa pravom da se smatra posebnim narodom. Oni su u tome malo vise zastranili pokusavajuci da bastine i helensko.
Imaju makedonci mnogo muka, eto osim borbe za zivot koja traje i zbog koje je najveci makedonski grad Toronto, a ne Skopje, kad krenes od Skopja ka Ohridu prolazis samo kroz albanska sela izuzev nekoliko slovenskih sela sa starim kucama pre Ohrida. U Ohridu su Sloveni vecina, Struga je potpuno albanska…
Tako, mozda ce istrajati na autokefalnosti, a mozda ce razumeti da su toliko mali, a u tako velikom problemu, da je za njih bolje da se drze Srpske pravoslavne crkve koja im je istinski bratska.
Da bi se utesio, preporucujem ti da procitas neku istoriju za osnovnu skolu – u njoj se ne uci siroko, pa se dogadjaji brzo smenjuju i lakse nego u velikim knjigama uocis da su se vazda na ovim prostorima ganjali velikasi (“proklete im duse”) pa Bugari sa Vizantijom juri levo, pa Srbi juri na jug, pa na Jadran… Ako je uz starijeg brata Vizantija, mladji drz Ugarsku ili papu pa na njega… i dok su oni tako sirili svoje granice i mnozili novac u svojim kovnicima nesrecni ljudi su ginuli i gladovali nadajuci se odmoru posle smrti, tako sve do danasnjih dana i danas.
Zato ne misli o granicama i o tome ko sebe za koju naciju smatra kad znas da se razumemo jer nam je maternji jezik od iste majke i da smo samim tim braca.
Uvek kad sam u Ohridu gledam da obidjem moju omiljenu crkvicu sv. Jovan Kaneo. Jednom tako uputim se ja zbog gradilista u stiklama preko plaze pa stepenicama ka crkvi. Kad tamo dodjem cujem 2 evra ulaz, a ja sve dala za djindjuve imam samo za taksi nazad i jos 1 evro! Ako biste znali koliko mi ta crkvica znaci bio bi vam jasan sok u kom sam se nasla. Momak koji naplacuje, naplati nekim strancima, makedonca sa njegovom devojkom engleskinjom pusti besplatno, a ja bas htela da pocnem da objasnjavam da nemam 2 evra… kad mi on rece da je i za mene besplatno. Znaju oni (makedonci) ko je ko i kako treba. Zato ne brini, jer je briga molitva za ono sto ne zelimo, nego se iako garancija nema, od sada na liturgiji moli i za arhiepiskopa Ohridskog. Valjda ce Bog da cuje i nas i njih i da nas drzi zajedno.
Svako dobro. Ljilja
20. мај 2022. у 15:17 #2716АнонимниДраги Ненаде
Пре свега желим да ти кажем да се тренутно налазимо у спиритуалном рату на светској бини. Тако да није чудно шта осећаш, јесте то велика неправда. Али није да смо немоћни. Молим те прочитај Павлову Посланицу Ефесцима па ћеш боље разумети о чему причам: https://citajbibliju.com/biblija/pavlova-poslanica-efescima/#6
Што се твог питања око Македоније тиче, одговор зависи од перспективе из које гледамо на тему шта је нација и шта је народ. Као Хришћани треба прво да гледамо у Библију шта Божија Реч каже. Као што знамо је Бог уништио све због греха у људима па је преживео само Ноје и његова породица. Он је имао три сина: Сема, Хама и Јафета. Сви идноевропски језици долазе од Јафета. Тако да смо ми сви пре свега такозвани Јафетити. У тој породици после имамо групе као што су Германи, Словени, итд.
Сада је то мало тешко рећи шта је тачно један народ и један језик и где је тачна граница између језика и дијалекта. На пример холандски је био вековима званично део немачког језика. То што кажеш о Хрватској, Босни и Црној Гори јесте тачно из лингуистичке перспективе, један је то језик. Што се Македоније тиче нисам толико сигуран пошто је македонски језик лингуистички много ближи бугарском него српском језику. Не причамо о култури, него о граматици језика. Ако кажемо да су Хрвати католички Срби можемо истом логиком да речемо да су Македонци српски Бугари. И ако су Македонци Срби, да ли је онда Словенија и Бугарска исто део српског народа и ако не, из ког разлога? Александар је опет потпуно друга прича јер је он причао грчки тако да нема ни везе ни са словенским језицима. Ово може да буде занимљиво: https://sr.wikipedia.org/wiki/Друштво_Србо-Македонци
То је оно што се тиче питања шта је језик. Сада ако ћемо о томе шта је нација онда је мало компликованије, јер шта је нација у ствари? Гледај у Шпанију, тамо живе људи који говоре баскијски језик који нема везе са шпанским, није ни индоевропски језик. Ако озбиљно кажемо да је Баскија део шпанског народа онда можемо и да кажемо да су Мађари део српског народа. Питање је онда где цртамо границе и како?
Све то је још компликованије када гледамо на Ирску. Из ког разлога постоји такозвана Северна Ирска? Разлог је као на Балкану религија. Ирци су били део католичке цркве, а Енглези део протестантске црке. Вековима су се убијали због тога и до дан данас није решено. Али млађа генерација тамо је паметна, она каже да смо прво Хришћани па после католици, протестанти, православци, итд. Моје лично мишљење је да је православна црква права црква и надам се да ће сви католици и протестанти да буду део наше цркве. Али прво гледам ко призна Исуса као Господа, после све друго.
Надам се да сам мало могао да ти помогнем и желим ти пуно снаге за ово тешко време. Буди јак и знај да те Исус воли. Одрекни се сваког греха за који ти Свети Дух говори да је у теби.
У Христосу
Михаел
20. мај 2022. у 18:26 #2723Здраво драги брате Ненаде!
Данашњи “Северни” Македонци јесу делимично директни потомци античких Македонаца. Ти стари Македонци припадају корпусу староседелаца Хума (Хлм- најстарије име Балкана), Пелазгима, одн. Пеластима, чијег смо порекла и ми из других племена. Ако неко у то сумња – престоница старе Македоније се звала Пела. Ти људи нису били никакви Грци, за себе су тврдили да воде порекло од Херакла. Грчка прича се појављује са Александром Првим, који је од Грка добио надимак ,,Филхелен”, што ће рећи ,,Љубитељ Грка”, и он је успео да на лицу места ,,докаже” своје порекло из града Арга и тиме добио право учешћа на текућој олимпијади, па је чак и освојио прво место у једној од трка (да л’на 1-2 стадија под оклопом – не сећам се). Његови наследници све брже и брже уводе грчки језик, културу и стил живота међу племством, једино остављају стари систем монархије. Под Филипом Другим врше реформу војске и остало је већ познато. Интересантно је да су за ширење грчке културе Медитераном и Блиским Истоком заслужнији Александар Велики и Дијадохи, него сами Грци.
Поштени старогрчки хроничари јасно праве разлику између Грка и Македонаца.
Убрзајмо мало до ХХ века. На турским пописима око 1900., Срби чине 85-95% популације регије, њих око милион. Грка има мање него Јевреја у неким местима. Међутим, у Грчко-турском рату двадесетих година, који Грчка губи, становништво Мале Азије бива протерано, побијено или поробљено. Како се ко провукао. Грци не знају шта да раде са избеглицама, наступа и глад и долазе на идеју да половину Срба из егејске Македоније протерају ка Битољу. Вероватно је томе допринела и чињеница да је Југославија подржала Турску у том рату. Тако се и десило. Питање Срба (и Бугара и Јевреја) у Грчкој завршавају грчки комунисти (подржани од стране Енглеза, као и увек) хладнокрвним геноцидом током ратних 40-их.
Тако да Македонци, на неки начин, имају права на своје тврдње, иако су они махом Дарданци. То што део њих прави кичерај од тога – праве кичерај и од Православља и свега осталог.Њиховом ,,расрбљивању” кумовала је много и тајкунско-југословенска политика за време Краљевине, а титоистичко преименовање после рата избегао је један једини човек у Македонији, пореклом са Галипоља, Лазар Лазаревић, који се деценијама судио са државом и победио. Упркос томе, његов син је Лазаров. Утицај Бугарске, Албаније, Грчке и западњачких обавештајних служби је невероватан на том простору. Ту имамо реалност са којом се суочавају и Руси у Украјини данас – велика број тих људи, посебно раних средњих година и млађих се уопште не осећају као Срби. Томе кумују и полтрони и издајници у нашим институцијама, који и дан-данас издају ,,Правопис српско-хрватског језика” и одбијају да македонски и бугарски назову својим правим именима – старим дијалектима српског језика. Дрво без корена не може да остане усправно током олује. Зато пролазе како пролазе.
Што се Цркве тиче, ту је ситуација другачија. Црква и држава су одвојене, према томе нема никаквих препрека, нити разлога за промене. Али стуб Србства јесте управо наша Црква и зато – сви ударају на њу. Она нас је одржала под Турцима и Аустријанцима и Бугарима и свим завојевачима и окупаторима. То МИ6, ЦИА, МОСАД и остали савршено добро знају. Зато се ова прича око Македоније и Црне Горе неће завршити никад, осим ако се народ не уразуми једном за свагда. Или врх СПЦ не изда.
Како да решимо проблем?
Можемо само да неуморно трубимо и да се молимо. Толико је до нас. Не бих да звучим дефетистички, али нисмо ни своје двориште очистили, а бринемо се за македонско и црногорско…
Наопако све радимо. Ако се, уопште, нечег и прихватимо…
21. мај 2022. у 11:42 #2725Хвала на одговорима. И онако, биће како буде било.
Може да се натеже и на једну и на другу страну. Мистично је дејство Духа, а нама због наших грехова духовни вид замагљен. У Цркви историја се једначи са предањем. Предање је, бар како сам ја схватио, наставак зидања на угаоном камену нашем Господу Исусу Христу. Дакле важно. Сачекаћу неку беседу или предавање о. Рафаила (Подмаине) или већ редовни разговор са о. Арсенијем (Рибница) у нади и с вером у њихово расуђивање. Њих двојицу пратим већ неколико година.
Најискреније Вам хвала. Трудио сам се да размишљам смиреније јуче и данас и информације које сте ми дали доста су ми помогле. Извињавам се ако је моје узнемирење узнемирило и неког од вас.
Биће још речи на ову тему и у јавности. Мир вам.
26. мај 2022. у 13:24 #2730О. Рафаилo и о. Арсеније изгледа ни не знају. Вероватно не гледају ТВ Храм… А ни РТС.
26. мај 2022. у 15:32 #2731Dragi brate Nenade,
dogadjaji se odvijaju većom brzinom nego što je iko mogao i da pretpostavi
– patrijarh Porfirije im je već u Skopju dao blagoslov da započnu proceduru za dobijanje autokefalnosti.
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2022&mm=05&dd=24&nav_category=167&nav_id=2159824
Svako dobro. Ljilja
22. јун 2022. у 14:42 #2774Поштовани Светосавци,
још једном хвала на труду. Добио сам одговор који сам чекао. О. Рафаило је на предавању у Теслићу дао одговор на питање које је поставио један присутни господин: “Да ли је СПЦ морала да призна аутокефалност МПЦ? И чему то води?”. Отац је одговорио да су се тим питањем бавили наши оци на заседању Сабора и да одлуке треба оставити њима. Додао је и да сабрања Синода нису као сабрања овог света (на која смо навикли) и да њима управља Дух Свети. Најбоље је и најправилније прихватати одлуке Светог Синода и заједно са Црквом градити мир и користити могућност литургијског сабрања на путу ка спасењу и Царству небеском. Парафразирао сам очеве речи, али у суштини то је то. Кога занима нека нађе “2022 05 27 Предавање о. Рафаила у храму Свете Тројице у Теслићу” на јутубу, па пред крај. Рекао је отац мало више него што сам овде написао. Слично је одговорио и на предавању “2022 06 14 ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ – о. Рафаило у Цркви св. Василија у Линцу” (исто пред крај). Ја у о. Рафаила и у његову од срца добру намеру и савет не сумњам.
Слушајући оца, онако, између редова, схватио сам да треба бити веран у малом. Да треба бити постојан у таквој вери. Чак су и светитељи задржавали такву веру до краја живота. То је та такозвана нишчета. “Ђе чеш?”, пита отац. “Не можеш ништа!”, у преводу, можеш само да се нервираш и саблажњаваш ближње. Овако треба да буде. И свако треба да истрпи што му је дато да истрпи.
У наставку поста изнећу и своје мишљење које има очигледне вишкове у односу на мишљење уваженог оца. Да не испадне да сам покренуо тему и остао без икаквог закључка. Одавде се слободно оградите.
За разлику од о. Рафаила, ја нисам ни свет, ни освећен, ни просвећен. Још ме зеза катихеза. Раштелована ми епиклеза. Немам духовника, а питање је и када ћу и да ли ћу да се укључим у Литургијски живот Цркве…
Опит да неко доноси одлуке у моје име, а које морам да прихватим и не могу ништа, имам у области световне власти. Пун ми је Вучић оног Александра. Нек је и он жив и здрав и нека ради свој посао. Овде још и могу да видим потенцијал у немоћи. Такође, имам и опит да се не треба бунити против нечега што нећеш док не знаш шта хоћеш (бар отприлике), јер онда дође још гори усуд од оног којег ниси хтео.
Патријарха Порфирија сам слушао и пратио и пре устоличења. Кад је устоличен на место патријарха било ми је веома драго. Човек држећи, елоквентан, не одступа од предања, говори јасно и прецизно. Од њега сам очекивао да ће да нас ојача, а не ослаби. Тада нисам знао да је целивао руке папи, нити да његово опредељење да буде Србин, али пре свега хришћанин, може да доведе до оволиког застрањивања.
Одем на сајт СПЦ. Одличан сајт са пуно материјала у секцији “/вера”, с тим што није омогућено бирање и преглед тема него морају да се нађу преко спољхих претраживача. У средини менија (као да је најважнија) налази се и секција “ХРИШЋАНСКИ СВЕТ” са ознаком у адреси “/живот”. Чак и да је потребно да православни информатор (реч, порука, поука) садржи тако нешто, примереније би било да се секција зове “САТАНИЗАМ” са ознаком у адреси “/смрт”. Погледајте и сами. Још ономад кад је претходни патријарх Иринеј ишао у Америку у посету на истом сајту објављен је и извештај о посети. Човек ишао у стејт департмент и код неког јеврејског тајкуна милионера. Ја помислио да видим где је ишао, које светиње је обишао, којим свецима се поклонио, да ли му се верни народ обрадовао, да ли је некоме помогао… Кад оно цврц, бизмис из бизмис, још им није нимало непријатно да објаве онако нешто. Има ли кога да буде срамота? Јел иде пастир код вукова или да oбилази своје овце? Још тад сам се забринуо. И што је био готов да уради онај, урадио је овај…
Македонци јесу добри. Али добри су и Тибетанци. То што је неко добар не значи ништа. Не замерам им што неће да буду Срби. Ни мени није било драго што сам Србин док сам глодао сопствену душу у разочарењу што смо људи а живимо као стока. Какви су само све испливали, нељуди, бескичмењаци, а Срби. Био сам разочаран и малодушан, а онда сам открио Православље. Косовски мит престао је да буде мит, постао је и мој завет (у малом). Сад ми је некако све драже што сам Србин. Не обазирем се на речи оних што хоће да докажу да су Срби старији од амеба, нити на расколничке групе. Није ми циљ да овде покушавам да надахнем некога, јер пишем из чистог незадовољства и противљења али ко зна, зна.. Косовски завет и Богом надахнуто дело Светог Саве пореде се са старозаветним преласком кроз Црвено море. Ромејско царство је пропало, а са њим и све приме, секунде и терце. Исти Господ чувао нас је до Тита. По налогу истих оних који сада инсистирају на аутокефалији МПЦ Тито македонском ентитету даје територију, институције и гомилу презимена. Тако их је Тито крстио, како су му наредили. Више од тога није могао да им да. Док се све српско уништавало и сатирало, све македонско се зачињало и охрабривало. Сад имамо ситуацију да је лакше вратити вери педера него Македонца. Педеру лепо објасниш да га не мрзиш, већ да га волиш. Лепо му пренесеш да истинског живота нема ван Цркве и Господа и да први корак у Цркви јесте да сам себе и све своје ближње Христу Богу предаш. Због греха прародитеља човек без Бога је нула, а човек-педер је минус. Како можеш да сам себе предаш Богу, а да си убеђен да је он погрешио још кад те стварао и да држиш то своје? Не може то. А шта рећи Македонцу? Цркве из доба Немањића су још увек ту, али су српски попови прогањани чак и после 90их. Вера није угашена, имамо аутобус верника. Ставили МПЦ плочице на објекте и чекају благодат. Срамота из 1959. и раскол из 1967. нису заборављени и не може нико да решава раскол “помирењем”, нити да постиже јединство дељењем. То је кретенски и то нам се управо сервира.
Ко сте Ви господине Порфирије? Ко сте ви господо епископи из Синода, па да дајете оно што није ваше? Ко вам је дао за право да Језавењин накот крштавате и изједначавате са Мајком Божијом? Могу ја без проблема да се повинујем Вашој вољи, могу и да будем луд ако треба, али ако нас водите, водите нас као људе. Доста сте нас котрљали као балегу. Објасните!!! Да вас јебу и Сцила и Хардиба!
24. јун 2022. у 11:23 #2780Извињавам се за псовку, али понео ме наратив.
После пар дана вашег ћутања и сам себи налазим дијагнозу. Огрешио сам се прво о Македонску браћу. Надам се да се нико није увредио и ево, објаснићу колико будем могао да ми није била намера да било кога увредим (важи и за педере).
Пре свега, не осећам грижу савести што изражавам незадовољство и противљење овде на форуму. Могао сам да прихватим одлуку Синода и да ћутим и да отрпим. То неко може, али ја очигледно не могу. На крају, кад би сви ћутали и трпели не би Господ имао за шта да нам суди. Божанске тајне и силе ми нису отркивене, али оно што трпим (или што убеђујем себе да трпим) могу да анализирам. Као куче кад га узнемираваш или кад мисли да хоћеш да му узмеш коску, или ће да те уједе или ће да побегне, тако и ја. Кључ је у покајању. Данас се кајем за оно што сам написао јуче, сутра ћу за ово што сад пишем и тако ћу изгледа целу књигу да саставим…
Силе овога света желе да од нас направе потрошачко друштво, да нас построје у колоне послушних и немоћних робота. Да нас експлоатишу и понижавају. И на жалост, успевају у томе. Као што су Јевреји у време египатског ропства и у ропским условима расли и развијали се у људе на које су и Египћани били љубоморни, тако ћемо и ми да опстанемо. Једино што се очекује од нас је да идемо за Господом, а не за сопственим страстима. После првог великог рата, по речима Аве Јустина, у Русији се десио прогон хришћана већи од оног у доба Нерона и Диоклецијана. Код нас у Србији (под већ тада злослутним именом са СХС) после другог. Драга браћо Македонци, у то веме су паметни, способни и они који су имали шта да кажу већ били ућуткани или у расејању. Острашћена и безбожна гомила и са наше и ваше стране није ни могла да постигне ништа осим још дубљег раздвајања. Са једне стране сад већ извесно питање територијалности Македоније је решено (за Југославију се знало да је провремена). Са друге стране, идеја да ви као нација требате да имате и националну цркву јесте демонски жалац и суштина преваре. Тај отров и дан данас прети да убије и вас и нас. Дакле, не само вас. Македонци сте, браћа сте, на своме, организујте се и све је то у реду. Црквена проблематика је мало компликованија и неко ће ово објаснити боље од мене. Рецимо да имате сличан однос према аутомобилима као према Цркви, и нећете да возите док немате македонско произведено ауто… Немате. ОК, али нешто не видим да сви идете пешака. Не сметају вам ни југо ни стојадинка (кец). А кога ђаво мрзи? – Српску Цркву. А ако постане македонска заволеће је јако. Размислите о томе.
“Јадни ови Македонци. Опљачкани. Понижени. Минарета ко у Бангладешу.”, помислим често. Како је код нас у окупираном Косову и Метохији, тако је код вас у целој држави. Кад кажем да је чињеница да је код вас много горе него код нас молим вас да ми верујете. Да не набрајам овде, па да испадне да вас још вређам. Ово кажем у духовном смислу, егзистенцијално смо иста боранија и ми и ви и шиптари. А постоји и разлог. Господ је био заборављен и пут благодати из заборављених црквених објеката и олтара до наших срдаца био је више него заобилазан. Мој рођени отац ме опомиње да не застрањујем кад ме затекне где слушам предавање о. Рафаила. По његовој логици нормалније би било да гледам порно филм. Моје Нане се љути кад јој кажем да заборавља, да је излапела, да је досадна, да врти ко изгребана плоча једно те исто по 200 пута. “Све ће кажем на татка ти! Нећеш ти такој с мене.”, па после 2 минута заборави. А кад неко спомене Господа без неке намере, у разговору, каже без да је ишта питаш: “Какав Господ? Господ излапеја. Све забравија, ништа не знаје.”. Још једна Нанина изјава, па настављам: “Што ћеш на литургију? Да те правив будалу 2 сата?”. Сада, када је дошло време да се сетимо Господа сва та инсталација остатака некадашње вере (мислим на објекте, на цркве и црквице које је Господ посадио као рајско цвеће свуда по Македонији и Србији) позива нас да се вратимо. Нас Србе позивала је назад Господу и вратили смо се. Вас Македонце је само подсећала на Србе и зато сте решили да радите на своју руку. Зато је код вас много горе. У овој ситуацији, чак и да сте изградили по цркву на км2, нову, окречену, благодат не би сишла с небеса јер то једноставно не функционише тако. Ми не познајемо разлику у благодати и сили јер видимо само нијансе, а позвани смо да верујемо у огромну силу и то је посведочено и у Светом Писму и у Предању. Морам да поновим, да не буде дилеме: Ми смо један народ. Прогон је стао. Црква је опет заживела на нашим просторима. И сада, у овом тенутку, на нама је да будемо људи.
Прво и основно. СПЦ, као и свака Црква Божија није тако моћна и пуна благодати нашом заслугом, већ заслугом светитеља и угодника Божијих (ово је најважније у целом овом посту). То што ви игром случаја немате Димчета Првовенчаног, Трајчета Силног, остале владаре, државу пре 45., историју и тд. не значи да не заслужујете спасење. Ту су били ваша браћа Срби да утру пут и бар због тога заслужују поверење. А пут до спасења је прост: Одеш у Цркву и тамо те чека поп. Молиш се. Напредујеш. И издржиш до краја. И наравно, ПОКАЈАЊЕ. Ја бих вам предложио да у знак покајања срушите ону кичерајску цркву у центру Скопља и направите нову по угледу на старе и да макнете бисту оног расколника и поставите бисту Светог Саве. То би било веома лепо. Сад лупетам, нико ништа од вас неће да тражи ако покажете добру вољу, али би свакако било лепо кад би то урадили.
Можемо ли ми хришћани да избегнемо некако Јевреје? Да их избацимо из предања. Грозни су и цео свет их мрзи. Па не можемо. Тако ни ви, браћо, не можете да избегнете нас. Не због нас какви смо, него због Предања и Божије Воље. Заборавите МПЦ (њу једино наш наопаки патријарх признаје), то је сатански испрдак и дечија стрела. Имате Цркву и молите се Богу.
Дајте да ви, ми и Црногорци будемо једно, да будемо јаки. Дајте да видимо силу какву још не знамо. Да свет учи од нас, и да ми будемо светлост свету, на шта смо и позвани. Ако се распаднемо, одосмо у Европску унију и то је крај. Не можемо једни без других. Црногорце поштујем и неописиво ми значи њихова постојаност. Да су места замењена питање је како бих се ја поставио. Дајте и ви будите такви. Браћа смо.
Извињавам се и Светосавцима ако сам удавио. Сад обећавам да нећу више да пишем и прогутаћу све што ми је у грлу како год испала ова ствар.
Порфирију усташи нећу да се извињавам, јер ако је усташа нормално је да нас расцрковљује, нема ту никакве мистике. Нека се покаје и он, немам ништа против. Чуј, “…Србин, али пре свега хришћанин.” (кад размислиш, то и јесте наопако, а пише у званичној биографији), па ниси се родио као светац, мораш прво мало и србовањем да се бавиш. А aко се осветиш, онда си свети србин. Не може српство да се првазиђе (то могу само усташе и онда кољу децу). А и Синод, мислио сам да су сви епископи чланови Синода, кад оно само четворица. Да сам до данас срео владику на улици вероватно реч не бих смео да му кажем иако сам га до пре 2 сата држао за кривца и расколника и свашта сам смишљао, да не лажем, ни Порфирија не бих имао срца да увредим онако лично. Овде на форуму је све много лакше. Дакле, по***ем им се на томос. (морао сам, прави србин ни звездице не би ставио)
-
АуторПоруке
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.