- This topic has 8 odgovora, 4 glasa, and was last updated Postavljeno pre 1 year, 10 meseci by
.
-
Poruke
-
Poštovani Svetosavci,
već nekoliko godina sam registrovan ovde na forumu, ali do sada nisam imao potrebe da Vam se obraćam što zbog toga što nisam imao veće životne probleme, što zbog toga što su braća i sestre koji su aktivni na forumu na sve zpočete teme već davali odgovore za koje nisam osećao potrebu da dopunjujem ili ponavljam. Sajt koristim zbog Prologa i biblioteke.
U poslednjih par dana, otkako sam odgledao prilog TV Hram o „Liturgiji pomirenja“, osećam veliki nemir u duši. Kao da se velika nepravda događa, a ja potpuno nemoćan. Sada je meni potrebna reč i uteha.
Neka mi se oprosti neznanje. Izneću ukratko svoje mišljenje, pa ćete moći da me demantujete ako negde grešim.
1945. Posle rata nastaje Jugoslavija, tvorevina organizacija koje deluju iz senke (o kojima ja skoro ništa ne znam, niti me zanima). Akcija slična onoj iz 1917. kada je šačica kriminalaca i špijuna uz pomoć raslabljene (većinu nisu ni morali da potkupljuju ili ucenjuju) ruske inteligencije uspela da dođe na vlast u carskoj Rusiji. Tako, dakle, nastaje tvorevina zvana Jugoslavija, za koju se unapred znalo da je privremena. Sveti Mardarije Libertvilski imao je ideje o ujedinjenju slovenskih naroda u jednu državu, ali očigledno nije mislio na ovo.
Do 1958. na terirotiji SRM čije je granice sam satana ucrtao (a koje od tad ni za milimetar nisu pomerene) SPC je imala svoje eparhije. Vreme je bilo takvo da je u SPC bilo više eparhija nego ljudi koji su znali Simbol Vere napamet. Patrijarh Vikentije umire pod nerazjašnjenim okolnostima. Od 1958. formirana je Ohridska Arhiepiskopija. Godine 1967. ista ta arhiepiskopija nekanonski se odvojila od SPC uz to nazvavši se „Makedonska Pravoslavna crkva“ i ostaje nepriznata do dana današnjeg.
Ja sam iz Vranja i Makedonski problem mi je i bukvalno blizak. Svaki pravi srbin i pravi makedonac zna da smo mi isti narod. Kao što su hrvati pokatoličeni, srbi iz Bosne i Sandžaka poturčeni, tako su i ovi srbi pobugarčeni. Mi srbi smo daleko od svetlog primera jedne nacije (kao nacija još i svetlucamo, kao država smo nula), ali priča o Makedonskoj naciji je jednom rečju smešna (bacite samo pogled na Skoplje). Na kraju krajeva i neka imaju svoju državu, neka im Aleksandar Makedonski bude bliži od Svetog Save. Država nije svetinja. Svetinja je Crkva.
Carigradski patrijarh (koji maltene ima svoju kancelariju u stejt dipartmentu) koji se zalagao za Ukrainsku Pravoslavnu crkvu sada pokušava da uradi isto i sa MPc. Da li je ruski patrijarh organizovao „liturgiju pomirenja“? I šta je to „liturgija pomirenja“?
Jedino čime se tešim je činjenica da pitanje MPc nije definitivno rešeno. Pitaju se i grci i rusi. Kad noga otpadne živi se bez nje. Kako zvuči kad otpaloj nozi prišiješ glavu (i to tuđu ili veštačku), pa sve to sraste za vrat.
Neka Gospod pomogne svim ljudima. Vama sa foruma unapred hvala, trudio sam se da ovo moje izlaganje bude što sažetije.
Dragi brate Nenade, razumem tvoj nemir i osecaj nepravde, ali nemoj toliko da brines, prepusti Gospodu da uredi sta ce biti u buducnosti. Nikad nije sve crno-belo.
Istina je da je sveti Sava nekad bio arhiepiskop pa istrajao u tome da dobije autokefalnost Srpske pravoslavne crkve. Mozda ce se tako ponasati i arhiepiskop ohridski, a mozda i nece, Bog sveti zna.
Zasto?
Ohrid je stari duhovni centar, u sastav Srbije je usao tek pod carom Dusanom. Bastini vizantijski filigran i jos svasta. Tamosnji je narod divan, dobar, predusretljiv. Makedonci su nam jako slicni i bliski i ne trebamo to kvariti raspravom da li smo jedno ako ce to da nas udalji i ucini da budemo em 2 em u mrznji.
Od helenske do ove danasnje Makedonije, njene granice su se menjale. Cinjenica da je u toku raspada Turskog carstva podeljena izmedju Grcke, Bugarske i Srbije: u Bugarskoj se ni M ne pominje, u Grckoj se pod imenom Makedonija podrazumeva helenska Makedonija, samo u srpskom delu slovenski narod zivi sa pravom da se smatra posebnim narodom. Oni su u tome malo vise zastranili pokusavajuci da bastine i helensko.
Imaju makedonci mnogo muka, eto osim borbe za zivot koja traje i zbog koje je najveci makedonski grad Toronto, a ne Skopje, kad krenes od Skopja ka Ohridu prolazis samo kroz albanska sela izuzev nekoliko slovenskih sela sa starim kucama pre Ohrida. U Ohridu su Sloveni vecina, Struga je potpuno albanska…
Tako, mozda ce istrajati na autokefalnosti, a mozda ce razumeti da su toliko mali, a u tako velikom problemu, da je za njih bolje da se drze Srpske pravoslavne crkve koja im je istinski bratska.
Da bi se utesio, preporucujem ti da procitas neku istoriju za osnovnu skolu – u njoj se ne uci siroko, pa se dogadjaji brzo smenjuju i lakse nego u velikim knjigama uocis da su se vazda na ovim prostorima ganjali velikasi („proklete im duse“) pa Bugari sa Vizantijom juri levo, pa Srbi juri na jug, pa na Jadran… Ako je uz starijeg brata Vizantija, mladji drz Ugarsku ili papu pa na njega… i dok su oni tako sirili svoje granice i mnozili novac u svojim kovnicima nesrecni ljudi su ginuli i gladovali nadajuci se odmoru posle smrti, tako sve do danasnjih dana i danas.
Zato ne misli o granicama i o tome ko sebe za koju naciju smatra kad znas da se razumemo jer nam je maternji jezik od iste majke i da smo samim tim braca.
Uvek kad sam u Ohridu gledam da obidjem moju omiljenu crkvicu sv. Jovan Kaneo. Jednom tako uputim se ja zbog gradilista u stiklama preko plaze pa stepenicama ka crkvi. Kad tamo dodjem cujem 2 evra ulaz, a ja sve dala za djindjuve imam samo za taksi nazad i jos 1 evro! Ako biste znali koliko mi ta crkvica znaci bio bi vam jasan sok u kom sam se nasla. Momak koji naplacuje, naplati nekim strancima, makedonca sa njegovom devojkom engleskinjom pusti besplatno, a ja bas htela da pocnem da objasnjavam da nemam 2 evra… kad mi on rece da je i za mene besplatno. Znaju oni (makedonci) ko je ko i kako treba. Zato ne brini, jer je briga molitva za ono sto ne zelimo, nego se iako garancija nema, od sada na liturgiji moli i za arhiepiskopa Ohridskog. Valjda ce Bog da cuje i nas i njih i da nas drzi zajedno.
Svako dobro. Ljilja
Dragi Nenade
Pre svega želim da ti kažem da se trenutno nalazimo u spiritualnom ratu na svetskoj bini. Tako da nije čudno šta osećaš, jeste to velika nepravda. Ali nije da smo nemoćni. Molim te pročitaj Pavlovu Poslanicu Efescima pa ćeš bolje razumeti o čemu pričam: https://citajbibliju.com/biblija/pavlova-poslanica-efescima/#6
Što se tvog pitanja oko Makedonije tiče, odgovor zavisi od perspektive iz koje gledamo na temu šta je nacija i šta je narod. Kao Hrišćani treba prvo da gledamo u Bibliju šta Božija Reč kaže. Kao što znamo je Bog uništio sve zbog greha u ljudima pa je preživeo samo Noje i njegova porodica. On je imao tri sina: Sema, Hama i Jafeta. Svi idnoevropski jezici dolaze od Jafeta. Tako da smo mi svi pre svega takozvani Jafetiti. U toj porodici posle imamo grupe kao što su Germani, Sloveni, itd.
Sada je to malo teško reći šta je tačno jedan narod i jedan jezik i gde je tačna granica između jezika i dijalekta. Na primer holandski je bio vekovima zvanično deo nemačkog jezika. To što kažeš o Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori jeste tačno iz linguističke perspektive, jedan je to jezik. Što se Makedonije tiče nisam toliko siguran pošto je makedonski jezik linguistički mnogo bliži bugarskom nego srpskom jeziku. Ne pričamo o kulturi, nego o gramatici jezika. Ako kažemo da su Hrvati katolički Srbi možemo istom logikom da rečemo da su Makedonci srpski Bugari. I ako su Makedonci Srbi, da li je onda Slovenija i Bugarska isto deo srpskog naroda i ako ne, iz kog razloga? Aleksandar je opet potpuno druga priča jer je on pričao grčki tako da nema ni veze ni sa slovenskim jezicima. Ovo može da bude zanimljivo: https://sr.wikipedia.org/wiki/Društvo_Srbo-Makedonci
To je ono što se tiče pitanja šta je jezik. Sada ako ćemo o tome šta je nacija onda je malo komplikovanije, jer šta je nacija u stvari? Gledaj u Španiju, tamo žive ljudi koji govore baskijski jezik koji nema veze sa španskim, nije ni indoevropski jezik. Ako ozbiljno kažemo da je Baskija deo španskog naroda onda možemo i da kažemo da su Mađari deo srpskog naroda. Pitanje je onda gde crtamo granice i kako?
Sve to je još komplikovanije kada gledamo na Irsku. Iz kog razloga postoji takozvana Severna Irska? Razlog je kao na Balkanu religija. Irci su bili deo katoličke crkve, a Englezi deo protestantske crke. Vekovima su se ubijali zbog toga i do dan danas nije rešeno. Ali mlađa generacija tamo je pametna, ona kaže da smo prvo Hrišćani pa posle katolici, protestanti, pravoslavci, itd. Moje lično mišljenje je da je pravoslavna crkva prava crkva i nadam se da će svi katolici i protestanti da budu deo naše crkve. Ali prvo gledam ko prizna Isusa kao Gospoda, posle sve drugo.
Nadam se da sam malo mogao da ti pomognem i želim ti puno snage za ovo teško vreme. Budi jak i znaj da te Isus voli. Odrekni se svakog greha za koji ti Sveti Duh govori da je u tebi.
U Hristosu
Mihael
Zdravo dragi brate Nenade!
Današnji „Severni“ Makedonci jesu delimično direktni potomci antičkih Makedonaca. Ti stari Makedonci pripadaju korpusu starosedelaca Huma (Hlm- najstarije ime Balkana), Pelazgima, odn. Pelastima, čijeg smo porekla i mi iz drugih plemena. Ako neko u to sumnja – prestonica stare Makedonije se zvala Pela. Ti ljudi nisu bili nikakvi Grci, za sebe su tvrdili da vode poreklo od Herakla. Grčka priča se pojavljuje sa Aleksandrom Prvim, koji je od Grka dobio nadimak ,,Filhelen“, što će reći ,,Ljubitelj Grka“, i on je uspeo da na licu mesta ,,dokaže“ svoje poreklo iz grada Arga i time dobio pravo učešća na tekućoj olimpijadi, pa je čak i osvojio prvo mesto u jednoj od trka (da l’na 1-2 stadija pod oklopom – ne sećam se). Njegovi naslednici sve brže i brže uvode grčki jezik, kulturu i stil života među plemstvom, jedino ostavljaju stari sistem monarhije. Pod Filipom Drugim vrše reformu vojske i ostalo je već poznato. Interesantno je da su za širenje grčke kulture Mediteranom i Bliskim Istokom zaslužniji Aleksandar Veliki i Dijadohi, nego sami Grci.
Pošteni starogrčki hroničari jasno prave razliku između Grka i Makedonaca.
Ubrzajmo malo do HH veka. Na turskim popisima oko 1900., Srbi čine 85-95% populacije regije, njih oko milion. Grka ima manje nego Jevreja u nekim mestima. Međutim, u Grčko-turskom ratu dvadesetih godina, koji Grčka gubi, stanovništvo Male Azije biva proterano, pobijeno ili porobljeno. Kako se ko provukao. Grci ne znaju šta da rade sa izbeglicama, nastupa i glad i dolaze na ideju da polovinu Srba iz egejske Makedonije proteraju ka Bitolju. Verovatno je tome doprinela i činjenica da je Jugoslavija podržala Tursku u tom ratu. Tako se i desilo. Pitanje Srba (i Bugara i Jevreja) u Grčkoj završavaju grčki komunisti (podržani od strane Engleza, kao i uvek) hladnokrvnim genocidom tokom ratnih 40-ih.
Tako da Makedonci, na neki način, imaju prava na svoje tvrdnje, iako su oni mahom Dardanci. To što deo njih pravi kičeraj od toga – prave kičeraj i od Pravoslavlja i svega ostalog.Njihovom ,,rasrbljivanju“ kumovala je mnogo i tajkunsko-jugoslovenska politika za vreme Kraljevine, a titoističko preimenovanje posle rata izbegao je jedan jedini čovek u Makedoniji, poreklom sa Galipolja, Lazar Lazarević, koji se decenijama sudio sa državom i pobedio. Uprkos tome, njegov sin je Lazarov. Uticaj Bugarske, Albanije, Grčke i zapadnjačkih obaveštajnih službi je neverovatan na tom prostoru. Tu imamo realnost sa kojom se suočavaju i Rusi u Ukrajini danas – velika broj tih ljudi, posebno ranih srednjih godina i mlađih se uopšte ne osećaju kao Srbi. Tome kumuju i poltroni i izdajnici u našim institucijama, koji i dan-danas izdaju ,,Pravopis srpsko-hrvatskog jezika“ i odbijaju da makedonski i bugarski nazovu svojim pravim imenima – starim dijalektima srpskog jezika. Drvo bez korena ne može da ostane uspravno tokom oluje. Zato prolaze kako prolaze.
Što se Crkve tiče, tu je situacija drugačija. Crkva i država su odvojene, prema tome nema nikakvih prepreka, niti razloga za promene. Ali stub Srbstva jeste upravo naša Crkva i zato – svi udaraju na nju. Ona nas je održala pod Turcima i Austrijancima i Bugarima i svim zavojevačima i okupatorima. To MI6, CIA, MOSAD i ostali savršeno dobro znaju. Zato se ova priča oko Makedonije i Crne Gore neće završiti nikad, osim ako se narod ne urazumi jednom za svagda. Ili vrh SPC ne izda.
Kako da rešimo problem?
Možemo samo da neumorno trubimo i da se molimo. Toliko je do nas. Ne bih da zvučim defetistički, ali nismo ni svoje dvorište očistili, a brinemo se za makedonsko i crnogorsko…
Naopako sve radimo. Ako se, uopšte, nečeg i prihvatimo…
Hvala na odgovorima. I onako, biće kako bude bilo.
Može da se nateže i na jednu i na drugu stranu. Mistično je dejstvo Duha, a nama zbog naših grehova duhovni vid zamagljen. U Crkvi istorija se jednači sa predanjem. Predanje je, bar kako sam ja shvatio, nastavak zidanja na ugaonom kamenu našem Gospodu Isusu Hristu. Dakle važno. Sačekaću neku besedu ili predavanje o. Rafaila (Podmaine) ili već redovni razgovor sa o. Arsenijem (Ribnica) u nadi i s verom u njihovo rasuđivanje. Njih dvojicu pratim već nekoliko godina.
Najiskrenije Vam hvala. Trudio sam se da razmišljam smirenije juče i danas i informacije koje ste mi dali dosta su mi pomogle. Izvinjavam se ako je moje uznemirenje uznemirilo i nekog od vas.
Biće još reči na ovu temu i u javnosti. Mir vam.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Dragi brate Nenade,
dogadjaji se odvijaju većom brzinom nego što je iko mogao i da pretpostavi
– patrijarh Porfirije im je već u Skopju dao blagoslov da započnu proceduru za dobijanje autokefalnosti.
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2022&mm=05&dd=24&nav_category=167&nav_id=2159824
Svako dobro. Ljilja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Poštovani Svetosavci,
još jednom hvala na trudu. Dobio sam odgovor koji sam čekao. O. Rafailo je na predavanju u Tesliću dao odgovor na pitanje koje je postavio jedan prisutni gospodin: „Da li je SPC morala da prizna autokefalnost MPC? I čemu to vodi?“. Otac je odgovorio da su se tim pitanjem bavili naši oci na zasedanju Sabora i da odluke treba ostaviti njima. Dodao je i da sabranja Sinoda nisu kao sabranja ovog sveta (na koja smo navikli) i da njima upravlja Duh Sveti. Najbolje je i najpravilnije prihvatati odluke Svetog Sinoda i zajedno sa Crkvom graditi mir i koristiti mogućnost liturgijskog sabranja na putu ka spasenju i Carstvu nebeskom. Parafrazirao sam očeve reči, ali u suštini to je to. Koga zanima neka nađe „2022 05 27 Predavanje o. Rafaila u hramu Svete Trojice u Tesliću“ na jutubu, pa pred kraj. Rekao je otac malo više nego što sam ovde napisao. Slično je odgovorio i na predavanju „2022 06 14 DUHOVNI RAZGOVORI – o. Rafailo u Crkvi sv. Vasilija u Lincu“ (isto pred kraj). Ja u o. Rafaila i u njegovu od srca dobru nameru i savet ne sumnjam.
Slušajući oca, onako, između redova, shvatio sam da treba biti veran u malom. Da treba biti postojan u takvoj veri. Čak su i svetitelji zadržavali takvu veru do kraja života. To je ta takozvana niščeta. „Đe češ?“, pita otac. „Ne možeš ništa!“, u prevodu, možeš samo da se nerviraš i sablažnjavaš bližnje. Ovako treba da bude. I svako treba da istrpi što mu je dato da istrpi.
U nastavku posta izneću i svoje mišljenje koje ima očigledne viškove u odnosu na mišljenje uvaženog oca. Da ne ispadne da sam pokrenuo temu i ostao bez ikakvog zaključka. Odavde se slobodno ogradite.
Za razliku od o. Rafaila, ja nisam ni svet, ni osvećen, ni prosvećen. Još me zeza katiheza. Raštelovana mi epikleza. Nemam duhovnika, a pitanje je i kada ću i da li ću da se uključim u Liturgijski život Crkve…
Opit da neko donosi odluke u moje ime, a koje moram da prihvatim i ne mogu ništa, imam u oblasti svetovne vlasti. Pun mi je Vučić onog Aleksandra. Nek je i on živ i zdrav i neka radi svoj posao. Ovde još i mogu da vidim potencijal u nemoći. Takođe, imam i opit da se ne treba buniti protiv nečega što nećeš dok ne znaš šta hoćeš (bar otprilike), jer onda dođe još gori usud od onog kojeg nisi hteo.
Patrijarha Porfirija sam slušao i pratio i pre ustoličenja. Kad je ustoličen na mesto patrijarha bilo mi je veoma drago. Čovek držeći, elokventan, ne odstupa od predanja, govori jasno i precizno. Od njega sam očekivao da će da nas ojača, a ne oslabi. Tada nisam znao da je celivao ruke papi, niti da njegovo opredeljenje da bude Srbin, ali pre svega hrišćanin, može da dovede do ovolikog zastranjivanja.
Odem na sajt SPC. Odličan sajt sa puno materijala u sekciji „/vera“, s tim što nije omogućeno biranje i pregled tema nego moraju da se nađu preko spoljhih pretraživača. U sredini menija (kao da je najvažnija) nalazi se i sekcija „HRIŠĆANSKI SVET“ sa oznakom u adresi „/život“. Čak i da je potrebno da pravoslavni informator (reč, poruka, pouka) sadrži tako nešto, primerenije bi bilo da se sekcija zove „SATANIZAM“ sa oznakom u adresi „/smrt“. Pogledajte i sami. Još onomad kad je prethodni patrijarh Irinej išao u Ameriku u posetu na istom sajtu objavljen je i izveštaj o poseti. Čovek išao u stejt department i kod nekog jevrejskog tajkuna milionera. Ja pomislio da vidim gde je išao, koje svetinje je obišao, kojim svecima se poklonio, da li mu se verni narod obradovao, da li je nekome pomogao… Kad ono cvrc, bizmis iz bizmis, još im nije nimalo neprijatno da objave onako nešto. Ima li koga da bude sramota? Jel ide pastir kod vukova ili da obilazi svoje ovce? Još tad sam se zabrinuo. I što je bio gotov da uradi onaj, uradio je ovaj…
Makedonci jesu dobri. Ali dobri su i Tibetanci. To što je neko dobar ne znači ništa. Ne zameram im što neće da budu Srbi. Ni meni nije bilo drago što sam Srbin dok sam glodao sopstvenu dušu u razočarenju što smo ljudi a živimo kao stoka. Kakvi su samo sve isplivali, neljudi, beskičmenjaci, a Srbi. Bio sam razočaran i malodušan, a onda sam otkrio Pravoslavlje. Kosovski mit prestao je da bude mit, postao je i moj zavet (u malom). Sad mi je nekako sve draže što sam Srbin. Ne obazirem se na reči onih što hoće da dokažu da su Srbi stariji od ameba, niti na raskolničke grupe. Nije mi cilj da ovde pokušavam da nadahnem nekoga, jer pišem iz čistog nezadovoljstva i protivljenja ali ko zna, zna.. Kosovski zavet i Bogom nadahnuto delo Svetog Save porede se sa starozavetnim prelaskom kroz Crveno more. Romejsko carstvo je propalo, a sa njim i sve prime, sekunde i terce. Isti Gospod čuvao nas je do Tita. Po nalogu istih onih koji sada insistiraju na autokefaliji MPC Tito makedonskom entitetu daje teritoriju, institucije i gomilu prezimena. Tako ih je Tito krstio, kako su mu naredili. Više od toga nije mogao da im da. Dok se sve srpsko uništavalo i satiralo, sve makedonsko se začinjalo i ohrabrivalo. Sad imamo situaciju da je lakše vratiti veri pedera nego Makedonca. Pederu lepo objasniš da ga ne mrziš, već da ga voliš. Lepo mu preneseš da istinskog života nema van Crkve i Gospoda i da prvi korak u Crkvi jeste da sam sebe i sve svoje bližnje Hristu Bogu predaš. Zbog greha praroditelja čovek bez Boga je nula, a čovek-peder je minus. Kako možeš da sam sebe predaš Bogu, a da si ubeđen da je on pogrešio još kad te stvarao i da držiš to svoje? Ne može to. A šta reći Makedoncu? Crkve iz doba Nemanjića su još uvek tu, ali su srpski popovi proganjani čak i posle 90ih. Vera nije ugašena, imamo autobus vernika. Stavili MPC pločice na objekte i čekaju blagodat. Sramota iz 1959. i raskol iz 1967. nisu zaboravljeni i ne može niko da rešava raskol „pomirenjem“, niti da postiže jedinstvo deljenjem. To je kretenski i to nam se upravo servira.
Ko ste Vi gospodine Porfirije? Ko ste vi gospodo episkopi iz Sinoda, pa da dajete ono što nije vaše? Ko vam je dao za pravo da Jezavenjin nakot krštavate i izjednačavate sa Majkom Božijom? Mogu ja bez problema da se povinujem Vašoj volji, mogu i da budem lud ako treba, ali ako nas vodite, vodite nas kao ljude. Dosta ste nas kotrljali kao balegu. Objasnite!!! Da vas jebu i Scila i Hardiba!
Izvinjavam se za psovku, ali poneo me narativ.
Posle par dana vašeg ćutanja i sam sebi nalazim dijagnozu. Ogrešio sam se prvo o Makedonsku braću. Nadam se da se niko nije uvredio i evo, objasniću koliko budem mogao da mi nije bila namera da bilo koga uvredim (važi i za pedere).
Pre svega, ne osećam grižu savesti što izražavam nezadovoljstvo i protivljenje ovde na forumu. Mogao sam da prihvatim odluku Sinoda i da ćutim i da otrpim. To neko može, ali ja očigledno ne mogu. Na kraju, kad bi svi ćutali i trpeli ne bi Gospod imao za šta da nam sudi. Božanske tajne i sile mi nisu otrkivene, ali ono što trpim (ili što ubeđujem sebe da trpim) mogu da analiziram. Kao kuče kad ga uznemiravaš ili kad misli da hoćeš da mu uzmeš kosku, ili će da te ujede ili će da pobegne, tako i ja. Ključ je u pokajanju. Danas se kajem za ono što sam napisao juče, sutra ću za ovo što sad pišem i tako ću izgleda celu knjigu da sastavim…
Sile ovoga sveta žele da od nas naprave potrošačko društvo, da nas postroje u kolone poslušnih i nemoćnih robota. Da nas eksploatišu i ponižavaju. I na žalost, uspevaju u tome. Kao što su Jevreji u vreme egipatskog ropstva i u ropskim uslovima rasli i razvijali se u ljude na koje su i Egipćani bili ljubomorni, tako ćemo i mi da opstanemo. Jedino što se očekuje od nas je da idemo za Gospodom, a ne za sopstvenim strastima. Posle prvog velikog rata, po rečima Ave Justina, u Rusiji se desio progon hrišćana veći od onog u doba Nerona i Dioklecijana. Kod nas u Srbiji (pod već tada zloslutnim imenom sa SHS) posle drugog. Draga braćo Makedonci, u to veme su pametni, sposobni i oni koji su imali šta da kažu već bili ućutkani ili u rasejanju. Ostrašćena i bezbožna gomila i sa naše i vaše strane nije ni mogla da postigne ništa osim još dubljeg razdvajanja. Sa jedne strane sad već izvesno pitanje teritorijalnosti Makedonije je rešeno (za Jugoslaviju se znalo da je provremena). Sa druge strane, ideja da vi kao nacija trebate da imate i nacionalnu crkvu jeste demonski žalac i suština prevare. Taj otrov i dan danas preti da ubije i vas i nas. Dakle, ne samo vas. Makedonci ste, braća ste, na svome, organizujte se i sve je to u redu. Crkvena problematika je malo komplikovanija i neko će ovo objasniti bolje od mene. Recimo da imate sličan odnos prema automobilima kao prema Crkvi, i nećete da vozite dok nemate makedonsko proizvedeno auto… Nemate. OK, ali nešto ne vidim da svi idete pešaka. Ne smetaju vam ni jugo ni stojadinka (kec). A koga đavo mrzi? – Srpsku Crkvu. A ako postane makedonska zavoleće je jako. Razmislite o tome.
„Jadni ovi Makedonci. Opljačkani. Poniženi. Minareta ko u Bangladešu.“, pomislim često. Kako je kod nas u okupiranom Kosovu i Metohiji, tako je kod vas u celoj državi. Kad kažem da je činjenica da je kod vas mnogo gore nego kod nas molim vas da mi verujete. Da ne nabrajam ovde, pa da ispadne da vas još vređam. Ovo kažem u duhovnom smislu, egzistencijalno smo ista boranija i mi i vi i šiptari. A postoji i razlog. Gospod je bio zaboravljen i put blagodati iz zaboravljenih crkvenih objekata i oltara do naših srdaca bio je više nego zaobilazan. Moj rođeni otac me opominje da ne zastranjujem kad me zatekne gde slušam predavanje o. Rafaila. Po njegovoj logici normalnije bi bilo da gledam porno film. Moje Nane se ljuti kad joj kažem da zaboravlja, da je izlapela, da je dosadna, da vrti ko izgrebana ploča jedno te isto po 200 puta. „Sve će kažem na tatka ti! Nećeš ti takoj s mene.“, pa posle 2 minuta zaboravi. A kad neko spomene Gospoda bez neke namere, u razgovoru, kaže bez da je išta pitaš: „Kakav Gospod? Gospod izlapeja. Sve zabravija, ništa ne znaje.“. Još jedna Nanina izjava, pa nastavljam: „Što ćeš na liturgiju? Da te praviv budalu 2 sata?“. Sada, kada je došlo vreme da se setimo Gospoda sva ta instalacija ostataka nekadašnje vere (mislim na objekte, na crkve i crkvice koje je Gospod posadio kao rajsko cveće svuda po Makedoniji i Srbiji) poziva nas da se vratimo. Nas Srbe pozivala je nazad Gospodu i vratili smo se. Vas Makedonce je samo podsećala na Srbe i zato ste rešili da radite na svoju ruku. Zato je kod vas mnogo gore. U ovoj situaciji, čak i da ste izgradili po crkvu na km2, novu, okrečenu, blagodat ne bi sišla s nebesa jer to jednostavno ne funkcioniše tako. Mi ne poznajemo razliku u blagodati i sili jer vidimo samo nijanse, a pozvani smo da verujemo u ogromnu silu i to je posvedočeno i u Svetom Pismu i u Predanju. Moram da ponovim, da ne bude dileme: Mi smo jedan narod. Progon je stao. Crkva je opet zaživela na našim prostorima. I sada, u ovom tenutku, na nama je da budemo ljudi.
Prvo i osnovno. SPC, kao i svaka Crkva Božija nije tako moćna i puna blagodati našom zaslugom, već zaslugom svetitelja i ugodnika Božijih (ovo je najvažnije u celom ovom postu). To što vi igrom slučaja nemate Dimčeta Prvovenčanog, Trajčeta Silnog, ostale vladare, državu pre 45., istoriju i td. ne znači da ne zaslužujete spasenje. Tu su bili vaša braća Srbi da utru put i bar zbog toga zaslužuju poverenje. A put do spasenja je prost: Odeš u Crkvu i tamo te čeka pop. Moliš se. Napreduješ. I izdržiš do kraja. I naravno, POKAJANJE. Ja bih vam predložio da u znak pokajanja srušite onu kičerajsku crkvu u centru Skoplja i napravite novu po ugledu na stare i da maknete bistu onog raskolnika i postavite bistu Svetog Save. To bi bilo veoma lepo. Sad lupetam, niko ništa od vas neće da traži ako pokažete dobru volju, ali bi svakako bilo lepo kad bi to uradili.
Možemo li mi hrišćani da izbegnemo nekako Jevreje? Da ih izbacimo iz predanja. Grozni su i ceo svet ih mrzi. Pa ne možemo. Tako ni vi, braćo, ne možete da izbegnete nas. Ne zbog nas kakvi smo, nego zbog Predanja i Božije Volje. Zaboravite MPC (nju jedino naš naopaki patrijarh priznaje), to je satanski isprdak i dečija strela. Imate Crkvu i molite se Bogu.
Dajte da vi, mi i Crnogorci budemo jedno, da budemo jaki. Dajte da vidimo silu kakvu još ne znamo. Da svet uči od nas, i da mi budemo svetlost svetu, na šta smo i pozvani. Ako se raspadnemo, odosmo u Evropsku uniju i to je kraj. Ne možemo jedni bez drugih. Crnogorce poštujem i neopisivo mi znači njihova postojanost. Da su mesta zamenjena pitanje je kako bih se ja postavio. Dajte i vi budite takvi. Braća smo.
Izvinjavam se i Svetosavcima ako sam udavio. Sad obećavam da neću više da pišem i progutaću sve što mi je u grlu kako god ispala ova stvar.
Porfiriju ustaši neću da se izvinjavam, jer ako je ustaša normalno je da nas rascrkovljuje, nema tu nikakve mistike. Neka se pokaje i on, nemam ništa protiv. Čuj, „…Srbin, ali pre svega hrišćanin.“ (kad razmisliš, to i jeste naopako, a piše u zvaničnoj biografiji), pa nisi se rodio kao svetac, moraš prvo malo i srbovanjem da se baviš. A ako se osvetiš, onda si sveti srbin. Ne može srpstvo da se prvaziđe (to mogu samo ustaše i onda kolju decu). A i Sinod, mislio sam da su svi episkopi članovi Sinoda, kad ono samo četvorica. Da sam do danas sreo vladiku na ulici verovatno reč ne bih smeo da mu kažem iako sam ga do pre 2 sata držao za krivca i raskolnika i svašta sam smišljao, da ne lažem, ni Porfirija ne bih imao srca da uvredim onako lično. Ovde na forumu je sve mnogo lakše. Dakle, po***em im se na tomos. (morao sam, pravi srbin ni zvezdice ne bi stavio)
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.