@aleksdim1111
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Dragi moji, draga Ljiljo,
Evo da se javim svima. Moja Tara je rodjena 25.07 kao jedna zdrava devojčica sa cela 3kg. Hvala Bogu i porodjaj je prošao uredu. Moja mama je dosla početkom jula da bude samnom i još uvek je tu do početka oktobra. Tara je divna beba za mene je naravno sve bilo novo i iscrpljujuce u početku dok se nismo dobro upoznale, sada je sve puno lakše i uživamo zajedno. Njen otac je bio prvih 5 dana tu I vidjao je I tada sam pomislila, jao dobro je makar je tu za nju, medjutim posle je otišao u Srbiju, još uvek se nije vratio, nije priznao Taru niti joj je dao prezime. Jako je poražavajuce znati da takvi ljudi postoje, srce mi se cepa kada je pogledam i pomislim na to, ali nažalost ne vredi tako je kako je. Ja sam odlučila da nikoga ne kontaktiram i da tu celu priču rešim sudskim putem (Priznanje deteta i alimentacija) ali da budem iskrena radi mi se vise o tome da detetu stoji ime oca. Sve ostalo me ne zanima. S obzirom da ostajem sama sa njom kada mama ode pokušavam da uklopim neke termine i preglede kod pedijatra da mogu i ja da idem za Srbiju, bilo bi mi puno lakše da sam kod kuće sa mojima makar još koji mesec. Hvala Bogu nisam upala niukakvu depresiju posle porodjaja I mislim da sam se lepo snašla u ulozi majke. Vama svima veliko Hvala na podršci i divnim rečima. Necu reći da je sve ovo lako ali je svakako vredno. Neka vas čuva dragi Bog I svima podari zdravlje i smirenje.
Veliki pozdrav.
Draga sestro jako sam ti zahvalna na odgovoru i ovim vetrom u ledja i to u pravom trenutku kada sam opet jako klonula duhom. Borim se, stvarno se borim. Od svega goreg navedenog sta me muči sada pokušavam da obezbedim sve što mogu za bebu, otac deteta i dalje samo muti, zahtevala sam odgovornost i podršku oko bebe (da mi pomogne stan da okrecim I kupim krevetac i kolica) ali on ne odustaje od zavlacenja i odugovlacenja, tako da sam morala stvari u svoje ruke da uzmem. Otezavajuca okolnost je da ne živim u našoj zemlji nego u Nemackoj, nemam nikog svog osim par drugarica i kolega. Moja porodica živi u Srbiji. Mama će naravno doci kada se porodim ali moja briga kako cu posle, kako cu sa poslom, kako platiti račune kako obezbediti detetu osnovno a ne mogu da radim dodatno jer nemam gde da je ostavim…. Sve te brige mene ubise, onda shvatim da je Gospod sa nama, pomolim se I svesna sam da nam neće ništa faliti I da nas neće ostaviti. Ali je borba sa pomislima konstanta. A zaista sam pregazena kao tepih, sve što sam tom čoveku rekla je bilo iskreno i od srca, sazalila sam se najiskrenije na njegovo izlaganje kako je to sve strasno i kako je preživljavao pakao smatrala sam da mu treba pružiti ruku, da ima prava na drugu šansu i da zaslužuje da bude srećan… Zaista se pomolim I za njega i za tu porodicu. Nadam se da sam trebala ja da mu se desim da se opameti I posveti toj porodici. Planiram da se spremim za ispovest pred kraj meseca, moram samo u nedelju da pitam sveštenika kako da postim pošto sam trudna da li na vodi ili ulju i da li samo sreda i petak ili cela sedmica. Uglavnom radim na sebi pokušavam da se izborim, prihvatam da je sve u Božijim rukama i to me uvek smiri. Veliki pozdrav i zahvalnost od sveg srca vam šaljemo moja devojčica i ja
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Pomaže Bog draga braćo,
Ne mogu rečima opisati zahvalnost koju osećam za vaše odgovore. Hvala vam na divnim savetima i razumevanju. Jako cesto mi se desi da u svojoj boli zaboravim koliko sam zapravo blagoslovena jednim malim bićem koje će uskoro ugledati svet. Nadam se da ću prebroditi ovaj osećaj krivice, depresije, nemoći. Moliću se sve više da se dragi Gospod smiluje nad nama dvema (beba je jedna mala devojčica). Situacija je jako jako teška i bolna. Osećanja se mešaju po 100 puta dnevno od nemoći, tuge, bola pa do krivice, straha i osudjivanja same sebe. Nadam se da ce ubrzo doci dan kada će se osećanje sreće i spokoja vratiti u moj život. Zahvalna sam na svakoj vašoj molitvi koja je upućena nama dvema. Veliki pozdrav
Aleksandra
Број корисника који су захвалили аутору: 1
<p style=“text-align: left;“>Poštovani, javljam se jer mi zaista treba nečiji savet i pomoć. Ja sam neko ko se trudi da odlazi svake nedelje u crkvu, neko ko zaista u srcu veruje u Boga. Poslednjih godina sam počela više da postim I da se molim, trudila sam se da budem svakim danom sve boljaAa. Ali Nažalost u današnje vreme je jako lako skrenuti sa puta a meni se to desilo. Naime, prošle godine sam upoznala čoveka koji mi se jako dopao izlazili smo kao prijatelji, upoznavali se, družili, jako puno razgovarali. S obzirom da sam dugo bila sama i bez partnera bila sam opčinjena i oduševljena. Posle nekoliko meseci kad smo stupili u emotivni odnos on mi je rekao da ima dve ćerke. Naravno da sam tada pitala kakav mu je bračni status i sve. Objasnio mi je kako sa suprugom nema ništa i kako je ona jako teška osoba, da nije razveden iz razloga što mu preti da neće moći da vidja svoju decu kao i nekih stvari sto se tice zajedničke imovine. Kao i da je taj odnos davno prestao i da on radi na tome još samo sudski da ga prekine. Dugo smo razgovarali, rekao je da je nesrećan, usamljen kako i on zaslužuje da bude srećan i da ima pravu osobu pored sebe. Ja sam nažalost poverovala u sve, mada sam sada svesna da sve da je tako bilo i dalje nisam smela da se upustim u taj odnos dok ne bude u svakom smislu slobodan čovek. Nekako sam bila jako sumnjicava i nesigurna u sve ali zaista nisam imala vremena ni da se preispitam jer sam 2 nedelje posle tog razgovora ostala u drugom stanju. Od tada počinjem da vidim stvari onakvima kakve jesu. On zapravo i dalje živi sa suprugom, nije a kako izgleda ni ne planira da se razvede. Stalno potencira da neće moći da vidja decu jer će mu ona zabraniti. Ja sam sada u 7mom mesecu trudnoće u jako teškom psihičkom stanju. Pre svega jer sam sama u trudnoći, pa onda jer sam izigrana I slagana a onda ono najgore je osećaj krivice koji osecam u sebi. Vremenom sam shvatila da cu morati sama da gajim dete a isto tako sam shvatila da i pored svega sto mi je rečeno ja sam se ipak umešala u tudji brak jer on itekako postoji i ni na putu da se prekine. Pre ili kasnije za moje dete će se saznati. Jako me muci pomisao kako će ta žena zbog toga patiti. Ja verujem da će on to njoj nekako objasniti I da će ostati u braku ali nikada nisam ni pomislila da cu biti neko ko se umešao u tudji brak. Jako me muci griza savest. Svesna sam da sam počinila veliki greh i izjeda mi dušu. Sa druge strane, trudna sam, zabrinuta, za budućnost deteta, boli me jer je napravljeno u grehu. Jako loše se osećam, nemam hrabrosti ni da se ispovedim. Molim vas sa iskren savet. Postoji li oprost za ovako nesto, kako je najbolje da postupim sa njim dalje? On nije rekao nikome da nosim njegovo dete niti planira, da li ja treba da kažem njegovima da dete postoji kada dodje na svet, dete nije nista krivo da se krije da postoji ?</p>
Hvala vam unapred od srca
