Тетовирање

Било је случајева кроз историју где су православни тетовирали крстове на себе. То се дешавало, рецимо, у Египту међу православним Коптима када су им многобошци забрањивали и уништавали било каква хришћанска обележја, те су из пркоса тетовирали крстове на рукама, изазивајући власти да им и њих ,,одузму“. Данас им је остала нека врста традиције везана за то, па се многи суптилно тетовирају (за себе сматрају да су и даље православни, т.ј. да имају континуитет са оригиналним мученицима, а да смо ми отпали од вере средином петог века). Сличних покрета је било и у Бугарској за време Турака.

У нашем народу је местимично остао обичај тетовирања све до после Другог светског рата, посебно међу женама у босанским селима (или пре херцеговачким, сада се више и не сећам), мада су те тетоваже биле чисто паганског карактера, или као симболи националне припадности или ,,против урока“ и често су прекривале целе руке и шаке, све до врхова прстију.

Нисам неки еталон, али тетовирати се у Србији данас нема никаквог смисла. Земунац сам, па сам се нагледао Христа, светаца и крстова углавном на људима који живе потпуно супротно од Јеванђеља. Савест им, ваљда, не да мира. А уме да буде и: ,,Брате, ова тетоважа Исуса је ту зато што су и мене тако сви издали к’о Јуде, разумеш?“ Са једне стране, боље је бити студен, него млак, како вели Господ кроз Откровење Јованово, ал’ са друге ипак имамо неку одговорност како (ре)презентујемо нашу Веру. ,,Све ми је дозвољено, али ми није све на корист.“ Мислим да смо споља одлични овакви какви јесмо, а да се требамо китити Јеванђељем изнутра.