Tetoviranje

Bilo je slučajeva kroz istoriju gde su pravoslavni tetovirali krstove na sebe. To se dešavalo, recimo, u Egiptu među pravoslavnim Koptima kada su im mnogobošci zabranjivali i uništavali bilo kakva hrišćanska obeležja, te su iz prkosa tetovirali krstove na rukama, izazivajući vlasti da im i njih ,,oduzmu“. Danas im je ostala neka vrsta tradicije vezana za to, pa se mnogi suptilno tetoviraju (za sebe smatraju da su i dalje pravoslavni, t.j. da imaju kontinuitet sa originalnim mučenicima, a da smo mi otpali od vere sredinom petog veka). Sličnih pokreta je bilo i u Bugarskoj za vreme Turaka.

U našem narodu je mestimično ostao običaj tetoviranja sve do posle Drugog svetskog rata, posebno među ženama u bosanskim selima (ili pre hercegovačkim, sada se više i ne sećam), mada su te tetovaže bile čisto paganskog karaktera, ili kao simboli nacionalne pripadnosti ili ,,protiv uroka“ i često su prekrivale cele ruke i šake, sve do vrhova prstiju.

Nisam neki etalon, ali tetovirati se u Srbiji danas nema nikakvog smisla. Zemunac sam, pa sam se nagledao Hrista, svetaca i krstova uglavnom na ljudima koji žive potpuno suprotno od Jevanđelja. Savest im, valjda, ne da mira. A ume da bude i: ,,Brate, ova tetovaža Isusa je tu zato što su i mene tako svi izdali k’o Jude, razumeš?“ Sa jedne strane, bolje je biti studen, nego mlak, kako veli Gospod kroz Otkrovenje Jovanovo, al’ sa druge ipak imamo neku odgovornost kako (re)prezentujemo našu Veru. ,,Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist.“ Mislim da smo spolja odlični ovakvi kakvi jesmo, a da se trebamo kititi Jevanđeljem iznutra.