- This topic has 10 одговора, 6 гласова, and was last updated Постављено пре 2 years, 3 месеца by
.
-
Поруке
-
Поштовани,
У мојој цркви свештеници испведају понекад са маскама и за време литургије.
Знам да треба заказати исповест, али у мени је и даље страх да ћу ја одати много тога о себи свештенику који то може преносити даље у заједници и сугерисати људима каква сам ја, ко сам ја, итд. Свештеник, као и психолог, јесте онај коме се много тога приватног поверава и може другима даље преносити.<p style=“text-align: left;“>Draga sestro Danice, znam da te problem od ranije muci, ali jako je vazno da se ispovedis i dobijes bozju pomoc u otklanjnju svojih grehova. To je kao da sama pokusavas da spremis neki tezak ispit, nikako ti ne ide, a onda ti neki najbolji profesor pomogne i sve ti se razjasni. Bez njegove pomoci ko zna koliko dugo se nebi makla iz mesta. Svestenik nebi smeo da oda tvoju tajnu, hipoteticki moze, ali verovatno nikad nece. Ako je taj strah od javne sramote u tebi veci jer si profesorka, odi gde te ne poznaju. Beograd ti je blizu. Za tebe je mozda bas najbolje da se ispovedis u toku liturgije. To su kratke ispovesti u 3-5 recenica bez mnogo detalja: npr. stalno osudjujem druge ljude, ne osecam ljubav prema bliznjima, prestoga sam, nepravde nanete meni mi izgledaju mnogo vece od nepravdi nanetih drugim ljudima… Kad vidis da u toku liturgije pocne ispovest stani u red i ispovedi bar neke svoje grehove, ako se ne usudjujes sve. Ako si stvarno dobro identifikovala svoje grehove koji kvare tvoj napredak, posle ispovesti ces ih lakse savladati. Probaj. Kao sto ucenik treba da prodje redom kroz sve lekcije i ceo nastavni program jer je osmisljen tako da on nauci sta treba i iako se plasi da ne izgleda glupo drugarima i da to ne zloupotrebe, mora da se odgovara, to je jedini put. Tako i u Crkvi, nista nije bez razloga i samo uci kako Crkva kaze da treba, postuj pravila i napredovaces. Bog s tobom pa da se na Bozic pricestis ispovedjena. Ljilja p.s. to da li popovi nose maske nije tvoja briga, tvoje je da ih ne osudjujes zbog toga.</p>
Драга сестро,
Свештеник који пренесе или објави нечију исповест чини смртни грех а они су свеснији шта то значи него ја и ти. То прво. Из твоје поруке би се рекло да се, или никад ниси исповедила, или можда баш давно па се накупило. Због тога ти не бих препоручио да се исповедаш пре литургије јер за општу и темељну исповест треба времена. Твоји страхови су демонска искушења и циљ им је да одустанеш од свете тајне.
Ја бих ти саветовао да седнеш напишеш све на папир … без ситних детаља … ако је , на пример, у питању блудна страст, нећеш да детаљишеш него само исповедиш да си блудно згрешила, ако си замрзела неког, довољно је рећи да не можеш, рецимо мајци, да опростиш нешто, без ситних детаља. Ако детаљи буду потребни, свештеник ће већ питати.
Најбоље је да назовеш неки манастир и да закажеш исповест, понесеш папир на коме си све написала и избациш све из себе. Можда добијеш епитимију што значи уздржање од светог причешћа за неко време и то је то. Од тада редовно на исповест да неби опет дошла у исту ситуацију.
Веруј ми да осећај када све избациш из себе је неупоредив са било чим. И даље ће те савест мало боцкати али то је ништа у поређењу са чим се сада бориш.
Свако ти добро од Господа желим,
Иво
Број корисника који су захвалили аутору: 4
Драга сестро,
Свештеник који пренесе или објави нечију исповест чини смртни грех а они су свеснији шта то значи него ја и ти. То прво. Из твоје поруке би се рекло да се, или никад ниси исповедила, или можда баш давно па се накупило. Због тога ти не бих препоручио да се исповедаш пре литургије јер за општу и темељну исповест треба времена. Твоји страхови су демонска искушења и циљ им је да одустанеш од свете тајне.
Ја бих ти саветовао да седнеш напишеш све на папир … без ситних детаља … ако је , на пример, у питању блудна страст, нећеш да детаљишеш него само исповедиш да си блудно згрешила, ако си замрзела неког, довољно је рећи да не можеш, рецимо мајци, да опростиш нешто, без ситних детаља. Ако детаљи буду потребни, свештеник ће већ питати.
Најбоље је да назовеш неки манастир и да закажеш исповест, понесеш папир на коме си све написала и избациш све из себе. Можда добијеш епитимију што значи уздржање од светог причешћа за неко време и то је то. Од тада редовно на исповест да неби опет дошла у исту ситуацију.
Веруј ми да осећај када све избациш из себе је неупоредив са било чим. И даље ће те савест мало боцкати али то је ништа у поређењу са чим се сада бориш.
Свако ти добро од Господа желим,
Иво
Брате Иво,
Хвала на одговору. Нисам се дуго исповедала. Јесте најбоље да одем у неки манастир. Једном сам и била, али рекли су ми да тамошњи свештеник избегава да исповеда оне који нису из њихове заједнице и парохије. Чудно се ипак осећам да се исповедимкод оца који ме познаје.
Свако добро и Вама!
Помаже ти Бог, Данице.
Твоје прво писмо ме је потсјетило на човјека који има гангрену ноге и од ње умире, али се колеба да ли да иде код љекара јер он може (и поред Хипократове заклетве) некоме рећи како он ту ружну болест има – па шта ће онда рећи свет?
Сестро, чим имаш нешто на савјести и ако те она кори због грехова које си учинила – не брини због помисли које те нападају. Њима је и циљ са се ти не исповиједиш, да се не ослободиш последица гријеха, већ да гријех сакријеш и да са њим у себи изађеш на Страшни и Праведни Суд Господњи – те да због неисповијеђених грехова будеш осуђена на “таму најкрајњу, у којој ће бити плач и шкргут зуба”.
Не мисли да ће свештеник кога знаш промијенити мишљење о теби кад буде свједок твоје исповијести Хрусту. Осим ако није сасвим млад и на самом почетку своје свештеничке службе – сваки свештеник се на исповијести наслуша таквих будибогснама ствари, да ће то што од тебе буде чуо бити по свој прилици нешто што је већ петнаест хиљада пута до тад чуо.
Пошто рече да те свештеник познаје – знај да ће му бити драго да присуствије твом оздрављењу. Притом, он је свештеничком заклетвом везан да ништа од онога што на усповијести чује не смије одати. А за ових два миленијума живота Цркве људи су из искуства добро сконтали колико озбиљно Бог такве преступе кажњава – рако да свештенству ни на крај памети не пада да се са тиме играју и Богу замјерају.
Као што је родитељу драго кад види да његово дјете напредује, и као пто је учитељу драго кад види да његов ученик примјењује стечено знање – знај да је исто тако и свештенику драго кад се његов парохијан исповиједа, од гријеха чисти и Богу ближу постаје.
А уколико немаш среће па твој парохијски прота за исповијест не мари, на паству не мисли и свој посао отаљава (јер и таквих има, мада сасвим мало) – па није он једини … тражи и наћи ћеш правог свештеника Божијег и код њега се исповиједи.
А на исповијести на скривај ништа – јер “плата за гријех је смрт” (Рм. 6,23)
Број корисника који су захвалили аутору: 4
Помаже ти Бог, Данице.
Твоје прво писмо ме је потсјетило на човјека који има гангрену ноге и од ње умире, али се колеба да ли да иде код љекара јер он може (и поред Хипократове заклетве) некоме рећи како он ту ружну болест има – па шта ће онда рећи свет?
Сестро, чим имаш нешто на савјести и ако те она кори због грехова које си учинила – не брини због помисли које те нападају. Њима је и циљ са се ти не исповиједиш, да се не ослободиш последица гријеха, већ да гријех сакријеш и да са њим у себи изађеш на Страшни и Праведни Суд Господњи – те да због неисповијеђених грехова будеш осуђена на “таму најкрајњу, у којој ће бити плач и шкргут зуба”.
Не мисли да ће свештеник кога знаш промијенити мишљење о теби кад буде свједок твоје исповијести Хрусту. Осим ако није сасвим млад и на самом почетку своје свештеничке службе – сваки свештеник се на исповијести наслуша таквих будибогснама ствари, да ће то што од тебе буде чуо бити по свој прилици нешто што је већ петнаест хиљада пута до тад чуо.
Пошто рече да те свештеник познаје – знај да ће му бити драго да присуствије твом оздрављењу. Притом, он је свештеничком заклетвом везан да ништа од онога што на усповијести чује не смије одати. А за ових два миленијума живота Цркве људи су из искуства добро сконтали колико озбиљно Бог такве преступе кажњава – рако да свештенству ни на крај памети не пада да се са тиме играју и Богу замјерају.
Као што је родитељу драго кад види да његово дјете напредује, и као пто је учитељу драго кад види да његов ученик примјењује стечено знање – знај да је исто тако и свештенику драго кад се његов парохијан исповиједа, од гријеха чисти и Богу ближу постаје.
А уколико немаш среће па твој парохијски прота за исповијест не мари, на паству не мисли и свој посао отаљава (јер и таквих има, мада сасвим мало) – па није он једини … тражи и наћи ћеш правог свештеника Божијег и код њега се исповиједи.
А на исповијести на скривај ништа – јер “плата за гријех је смрт” (Рм. 6,23)
Бог ти помогао!
(Увек се питам и да ли је овај поздрав грех јер се у заповести каже да се не спомиње Његово име.)
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле. Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву. Такође, они познају и моје професоре и друже се са њима. А ти професори су некад и строги и не воле ме. И плашим се да ће ово тек искористити. Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим.
Мир ти од Господа нашег Исуса Христа, драга сестро Данице
Прво да одговорим на твоју опаску о спомињању Имена Господњег, у заповести се спомиње узалудно спомињање, тј у сваком лошем контексту,као што је псовка или кривоклетство и позивање на Бога итд а нормално да се ми хришћани поздрављамо Именом Божијим.
Молим те да ми пре свега опростиш на слободи којом ћу ти указати на одређене ствари.
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле.
Не постоје небитни и битни људи, јер Богу је сваки човек подједнако битан,јер док још бејасмо незнабошци Он пострада за нас, а ми грешни не би требало да уздижемо себе, док нас Господ не уздигне у Царству своме.
Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву.
Ово из тебе говори твоја савест, зато је потребно што пре се исповедити и не чекати да још терета падне на твоја нејака леђа и питање је како ћеш то поднети. Овај остатак цитираног ти је наговарање нечастивог да одлажеш исповедање што је дуже могуће и да те на крају одвоји од Цркве, ако ми не верујеш исповеди се првом свештенику кога видиш, па ћеш видети какве ће ти тад бити мисли.
Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим
Ако се исповедиш искрено и из срца, није битно дал ће свештеник заборавити или запамтити, битно је да си се ти искрено покајала за твоје грехе, а Бог је тај који зна дал је твоје покајање искрено.
И Он је једини кога се треба плашити, а не људи и њихових погледа, јер ти погледи су привремени, а Божија казна за неисповеђене грехове вечна.
Прости ми сестро грешноме на мојој директностиБрој корисника који су захвалили аутору: 2
Бог помогао, сестро!
Браћа Иво и Милета су, по мом мишљењу, рекли све што је у овом тренутку потребно и корисно за тебе, сестро Данице, из правила и пребогатог искуства Цркве.
Ја само реченицу-две о мени самом и мојим проблемима у вези исповести:
Као и већина (обичних) људи, за неке грехове ми је требало и по три одласка на исповест да бих коначно „откачио“ и изрекао шта сам учинио – углавном сам околишио и изрицао оне „мање“ промашаје. Тек када сам схватио да је исповест једини начин, место и време где могу да се у тренутку ослободим своје тешке болести – греха (као што не постоји такав начин ни за једну другу болест која постоји у људском роду), постало ми је много лакше (мада не и сасвим лако!) припремити се, отићи до храма Божијег и у кајању изрећи свој грех и/или страст. И још нешто – што ме је зачудило – мање сам се враћао том истом греху него раније.
Христос међу нама!
Милорад
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Мир ти од Господа нашег Исуса Христа, драга сестро Данице
Прво да одговорим на твоју опаску о спомињању Имена Господњег, у заповести се спомиње узалудно спомињање, тј у сваком лошем контексту,као што је псовка или кривоклетство и позивање на Бога итд а нормално да се ми хришћани поздрављамо Именом Божијим.
Молим те да ми пре свега опростиш на слободи којом ћу ти указати на одређене ствари.
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле.
Не постоје небитни и битни људи, јер Богу је сваки човек подједнако битан,јер док још бејасмо незнабошци Он пострада за нас, а ми грешни не би требало да уздижемо себе, док нас Господ не уздигне у Царству своме.
Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву.
Ово из тебе говори твоја савест, зато је потребно што пре се исповедити и не чекати да још терета падне на твоја нејака леђа и питање је како ћеш то поднети. Овај остатак цитираног ти је наговарање нечастивог да одлажеш исповедање што је дуже могуће и да те на крају одвоји од Цркве, ако ми не верујеш исповеди се првом свештенику кога видиш, па ћеш видети какве ће ти тад бити мисли.
Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим
Ако се исповедиш искрено и из срца, није битно дал ће свештеник заборавити или запамтити, битно је да си се ти искрено покајала за твоје грехе, а Бог је тај који зна дал је твоје покајање искрено.
И Он је једини кога се треба плашити, а не људи и њихових погледа, јер ти погледи су привремени, а Божија казна за неисповеђене грехове вечна.
Прости ми сестро грешноме на мојој директностиХвала ти, брате, на овим појашњесима.
Потребно је директно објаснити ствари. Па зато сами питала.Само да појасним. Када сам рекла небитни људи, мислила сам на непознате и људе са којима после тога не бих имала неку интеракцију. А свештеници који познају моје професоре, потенцијалне послодавце и који можда могу да ме препоруче или „одпоруче“ за неки посао могли би то да раде на основу исповести. То сам хтела да кажем.
Алиу сваком случају, хвала на савету. Значајан је и користан.
Бог помогао, сестро!
Браћа Иво и Милета су, по мом мишљењу, рекли све што је у овом тренутку потребно и корисно за тебе, сестро Данице, из правила и пребогатог искуства Цркве.
Ја само реченицу-две о мени самом и мојим проблемима у вези исповести:
Као и већина (обичних) људи, за неке грехове ми је требало и по три одласка на исповест да бих коначно „откачио“ и изрекао шта сам учинио – углавном сам околишио и изрицао оне „мање“ промашаје. Тек када сам схватио да је исповест једини начин, место и време где могу да се у тренутку ослободим своје тешке болести – греха (као што не постоји такав начин ни за једну другу болест која постоји у људском роду), постало ми је много лакше (мада не и сасвим лако!) припремити се, отићи до храма Божијег и у кајању изрећи свој грех и/или страст. И још нешто – што ме је зачудило – мање сам се враћао том истом греху него раније.
Христос међу нама!
Милорад
Хвала на одговору, брате Милораде.
И ја сам размишљалао томе да ће ми бити потребно више исповести.
Веома је значајно то што спомињеш какво је стање свести и у мислима човека после исповести. О томе се вероватно недовољно говори. Људи не размишљају о благодати и духовним даровима које би могли добити и стећи молитвом и окретањем православљу и вери. Ја нисам нико да причам јер имам своје успоен и падове, колебања, итд. Нисам се одавноиспоцедала. Али добро је да се чује то сведочанство од оних који имају тоискуство.Свако добро, брате!
Број корисника који су захвалили аутору: 2
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.