Почетна » Samoubistvo i Slobodna Volja

Samoubistvo i Slobodna Volja

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Samoubistvo i Slobodna Volja

Гледање 1 чланка - 1 до 3 (од 3 укупно)
  • Аутор
    Поруке
  • #1717
    sara.mil
    Учесник

    Pomaže Bog!

    Tek sam nedavno uplovila u teološke vode i često naiđem na neodumice koje se vrlo brzo reše jednostavno uz molitvu i dalje produbljavanje Svetog Pisma i naših Svetih Otaca.

    Glavni kamen o koji se spotičem jeste pitanje slobodne volje, i do sada sam nailazila na zadovoljavajuće odgovore u teologiji, posebno Svetog Jovana Damaskina, koji baš lepo objašnjava zašto Bog dozvoljava greh, uprkos tome što unapred zna ko će biti grešnik i da li će se pokajati ili ne. Tu uplivava slobodna volja, i savršena ljubav Gospodnja po kojoj čak ni sam greh za njega nije preduslov da nekom uskrati dar postojanja.

    Međutim tu se opet spotičem, i za sada nisam našla odgovor, verovatno jer mi ni samoj nije jasno na koji način da ga izguglam . Radi se o pitanju samog stvaranja, za koje nam nije dat izbor. Adam i Eva se nisu pitali da li žele da postoje ili ne – oni su nastali Božjom voljom i Njegovom promisli, ali….ne i sopstvenom slobodnom voljom. Onda tu dolazi i pitanje samoubistva – svako od nas ima izbor da sebi oduzme život, jer ga nije birao svojom slobodnom voljom. Međutim, za samoubistvo postoje posledice, koje svi znamo šta su. Ali ako za samoubistvo postoje posledice…da li tu onda zapravo i imamo izbor?

    Moje pitanje je: Ako zaista imamo savršenu slobodu i slobodnu volju, i nismo ni pod kakvom prisilom, kako to onda može da se pomiri sa samim rođenjem čoveka mimo njegove volje? I ako čovek sebi želi da oduzme život ali to ne radi da bi izbegao posledice – da li to može zaista biti prava sloboda? Jer sasvim iskreno, to opet zvuči kao neki život PROTIV svoje volje, život pod prisilom, i neka vrsta Stokholmskog sindroma: Voli me da ne bi snosio posledice (Bile one unutrašnje, u vidu bolne savesti, ili večnih muka).

    Nadam se da neko ima odgovor, ili može da me uputi na delove Svetog Pisma koji ga imaju. Sumnja mi je najgora, želim da volim Boga, ali kad Ga vidim na ovaj način to je dosta teško. A čim počnem da sumnjam, odma se usadi parališuć nemir.

     

    Hvala! 🙂

    #1718
    ivo.vatovic
    Учесник

    Срећан празник, рођендан Цркве, двери ка Царству Славе!

    Драга сестро, ствар је проста.

    У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог (Јн 1,1).

    Пре стварања света постојао је само Бог и ништа више, значи ништа. То је нашем ограниченом уму немогуће схватити. Што би рекао св. Јосиф Исихаста … парафразирам… ми смо, без Бога, оно ништа што је било пре постања. Значи ништа.

    Бог никога ништа не пита… Он љуби и даје. Дао нам је постојање, битије, и све што нам треба за вечно јединство са њим, али љубећи однос није могућ без слободне воље, зато смо је и добили. Наше је само да одлучимо да ли желимо да будемо Богови по благодати или не.

    Кажеш да Адама и Еву Бог није питао да ли желе да постоје … па како је могао да пита НИШТА да ли жели да буде нешто? Једном створена, по нама несхватљивој љубави Божијој, душа је вечна те према томе самоубиство није супротност постојања него хула на Духа Светога, одбацивање љубави Божије а последице тога, као што ти рече, знамо.

    Одузимањем живота, човек не постаје НИШТА него бира вечну смрт која је жива да живља не може бити, вечни плач и шкргут зуба.

    Овако ја разумем питање које тебе интересује.

    Свако ти добро од Господа желим,

    Иво

    Број корисника који су захвалили аутору: 2
    #1727
    Bodin Kravljanac
    Учесник

    Бог ти помогао, драга сестро Саро.

    Брат Иво је одговорио на сјајно на питање, ја бих размотрио једну другу ствар, а то је: зашто људи извршавају самоубиство?

    Пре свега, постоје две врсте самоубиства. У античком свету, на пример, људима осуђеним на смрт је често било остављано на избор како ће казна бити извршена (као да је то нека велика милост), те су неки бирали да то учине сами. Тако су своје овоземаљске животе окончали познати филозофи Сократ и Сенека. У Јапану је тај систем постојао до ХХ века. Некада су људи то чинили када би их опколили непријатељи. Познат је случај једне девојке у Србији пре много година, којој су провалили у стан, те је она одабрала да радије скочи кроз прозор солитера, него да живи у срамоти. Неки се убију и због стварних психичких обољења, какав је биполарни поремећај. Такве ствари не потпадају под осуду самоубиства и хуле на Духа Светога, јер нису продукт нечије слободне воље, него наметнутих околности или помраченог ума. Мада нам понекад ипак остаје питање: да ли је морало баш тако да буде?

    Људи који ничим изазвани извршавају самоубиство чине то из разних разлога, али увек је присутан барем један од ова два: чамотиња или гордост. Човек западне у дугове и – уместо да се смири, сабере, види где је погрешио и почне да ради на исправљању својих грешака – кукавички побегне и остави друге у проблемима које, по правилу, сам направио. Или каже: ,,Не свиђа ми се како све ово функционише, ко си ти Боже, да ми одређујеш шта ћу ја и како ћу (ако у Бога уопште верује) – ‘ајд’ здраво!“ И Бог, када види да се дотични неће поправити, допушта му да изврши своју вољу, а не Његову. Важно је схватити да Бог бескрајно воли сваког човека и опростио би и самоубиство, али после физичке смрти нема никакве могућности човеку да поправи своје стање, већ остаје у онаквом стању у каквом је био у тренутку смрти – вечно. Постоје молитве за упокојене који нису ушли у Царство Небеско, те се неки могу и тако избавити пакла, али то је нешто сасвим друго. Самоубице пребивају у тешким ,,смртним“ гресима, које никаква молитва, па чак ни сва љубав Божија не могу да исцеле. Када се човек (или анђео-ђаво) толико сроди са својим грехом, једини начин Богу да ослободи тог човека је да га потпуно уништи. Божија природа се противи таквом деловању, за Њега је то незамисливо. Једноставно, човек неће и Бог му дозвољава да неће. Али: место за оне који неће је пакао.

    Стога знај да су људи који се жале на Бога што им је дао живот потпуно као безумни и апсолутно никакве логике у таквим мислима нема. Наравно, далеко од тога да се не могу освестити и променити. Док смо живи – има наде.

    Паралишућ немир који осећаш је у овом конкретном случају дејство твоје савести која се не мири са твојом неправилном осудом Бога. Када размишљаш на ову тему она као да ти каже: ,,Уопште није тако као што мислиш.“ Док сам читао твоју поруку, осетио сам немир, а док сам читао Ивову мир и склад. (Нико те не криви ни за шта (штавише, одлично је што се интересујеш и провераваш са другима), него је то нормална реакција човекова када се сусретне са било којим обликом грешке духовне природе, пали се аларм као сигнал да нешто није у реду. Али чак и тада се увек треба проверавати јер некада погрешно протумачимо нечије речи или немамо довољно знања, а и ђаво хоће повремено да нас омета, ако види да смо несигурни у Бога или превише сигурни у себе.) Читај доста дела светих отаца, нарочито оних који описују грехе и борбу, мотри увек на себе и искристалисаће ти се временом шта је и зашто погубно за наше душе.

Гледање 1 чланка - 1 до 3 (од 3 укупно)
  • Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.