- This topic has 9 odgovora, 7 glasova, and was last updated Postavljeno pre 2 years, 7 meseci by
.
-
Poruke
-
Pomaže Bog
Imam nekoliko pitanja koje me zanimaju. Ako su u Hristu svi živi zašto se u crkvi nalazi dva mesta paljenja sveća , za umrle i žive ? Zašto sveštenici ne uče ljude da na sahrana se ne nose venci i cveća i ne prave se nikakva jela niti se nose. Isto me zanima zašto se neki manastiri u ovo vreme urbanizuju i reklamiraju po nekim televizijama ? Zanima me isto zbog čega se naplaćuje krštenje itd. ? Zar je Jovan Krstitelj naplatio Isusovo krštenje!
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Bog pomogao, brate!
Dobra su pitanja, a odgovora na takva pitanja bi moglo da bude svakakvih, od osuđujućih, preko teoloških, do opravdavajućih (navike, običaji). Smatram da pripadnici Crkve treba da budu iskreni i tamo gde „boli“, a poučni i negujući tamo gde treba objasniti ono što narod ne zna.
Moje reči uzmi samo kao mišljenje još jednog brata koji se (kao i ti) dosta puta pita – zašto ovo ili ono? Ovo što ću reći ličiće na kritiku ili čak osudu, iako mi nije namera da osuđujem, ali mi JESTE namera da kažem „Da“ ako je „Da“, kao i „Ne“ ako je „Ne“. Neka bude na korist, a ne na sud ili osudu bilo kome.
Koliko ja shvatam, sasvim je svejedno da li si sveću za žive stavio zajedno sa svećama za mrtve (ponegde i nema odvojenih mesta), a odvajanje je verovatno stvar ličnog odabira i osećaja onih koji su u pojedinom hramu odgovorni za izgradnju i organizaciju prostora. Iako smo u Gospodu svi živi (duhom), ipak nam se molitve za (biološki) žive razlikuju od molitava za upokojene – to bi bio jedan od opravdanih razloga za razdvajanje.
Koliko sam ja primetio, sveštenici (povremeno i to ne svi) zaista predlažu da je bolje novčano pomoći porodicu upokojenih nego kupovati cveće i vence, ali narodu se ne može zabraniti, pa onda naše slabosti (sujeta najpre) dovode do masovnog kupovanja velikih količina cveća koje daje malu utehu ožalošćenima, ali nikakvu stvarnu korist (čak bude i gordosti u smislu „ko je doneo najveći venac“).
Svako vreme nosi svoje breme. To što vidiš utapanje duhovnih centara u savremeni način ponašanja (ne samo reklame, ima tu još mnogo „boljih“ stvari) je breme današnjice, iako je uzrok uvek isti – naše unutrašnje strasti raznih vrsta. Pogledajmo malo ono što se nekad zvalo „pokloničko putovanje“, a što je tada bio podvig svoje vrste, to se sada otvoreno zove „verski turizam“, i najčešće nije uvezano ni sa kakvim podvigom – čak naprotiv, povezano je sa uživanjima svoje vrste (monaška trpeza, izlet u prirodu oko manastira, kupovina religioznih predmeta,…). A malo manastira danas može da bude zaista u miru sa sobom i sa Bogom upravo zbog navale nas koji bismo da obilazimo svetinje umesto da činimo dobro u svom domu i okolini. No, svako ko želi iskreni odnos može da u „svojoj klijeti“, tj. sam za sebe ili sa istomišljenicima učini stvarni manji ili veći podvig i da pruži primer drugima. Upravo jutros (na Teodorovu subotu) sam autom, po solidnoj kiši, obišao kolonu koja je iz Sr. Kamenice pošla do man. Hopovo. Ja sam stigao udobno sedeći za 20 minuta, a oni su u litiji hodali uzbrdo i nizbrdo skoro 4 sata i stigli na svetu Liturgiju. Pričestili su se i oni i ja, ali pitam se sada – ko se zaista pričestio? Uvek je manjina od manjine bila svesnija, a svako bira gde će se „udenuti“.
Naplaćivanje krštenja (a i sahrana i drugih prilika u krilu Crkve) je prilično dobro formalno uređeno. Obično je potrebno da porodica pokaže da je član Crkve i na taj način što uplaćuje crkvi godišnji „parohijal“ (koji nije isti u svim eparhijama). Ako se to čini redovno, tada (po mom mišljenju) ne bi trebalo da se naplaćuje svetotajinsko učešće sveštenika u uobičajenim prilikama (slave, venčanja, krštenja), a ako porodica ne uplaćuje parohijal, a ipak pozove sveštenika na neki od ovih događaja (tj. ide u crkvu na krštenje), tada je u redu da se plati. Jer i sveštenik je običan čovek, zar ne (još nije anđeo koji ne potrebuje hranu i odeću)? Koliko god pokušavali da budemo sveti, jedan je Jovan Krstitelj, koji je živeo više od blagodati Božije nego od materijalne prirode.
Ako sam nešto pogrešio, molim učenije da me isprave, jer je bratu potrebna pouka, a i ja volim da znam.
Svako dobro od Gospoda!
Milorad
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2
Poštujem tvoje mišljenje.Zaključio sam da ljudi i novac ovde kroje veru.Svestan sam ja da nije sveštenik anđeo,ali ako on želi više od onoga što mu sleduje neka radi nešto. „Pogledajte ptice nebeske, jer one ne seju niti žanju niti skupljaju u žitnice, a ipak ih vaš nebeski Otac hrani. Zar vi niste vredniji od njih?“ To dirljivo poređenje je uverilo Isusove sledbenike da su dragoceni Bogu i da ne treba da se previše brinu oko toga kako će nabaviti osnovne stvari za život.
Meni je iz mog gledišta jadno to,da ako neko hoće da se spase mora da plati nešto. Tu su ljudi uveli sami kao i kod doktora , njegov posao je da spašava živote, i sad ti odneseš piće neko nešto novac itd.Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Dragi brate,
Imaš suštinski ispravna razmišljanja, ali hajde stavi sebe u situaciju da si ti sveštenik, da imaš porodicu (obilje dece, kao što je i red za hrišćane!) i kuću koju treba održavati. Obrnimo malo priču, pa pogledajmo šta sve verujući čovek treba da učini da bi se spasao – plaćanje male (zaista male!) nadoknade svešteniku/manastiru je minimalni dar srca u odnosu na sve ono što je potrebno učiniti na duhovnom planu. Da li bi ti lično mogao danas da budeš lekar (vrač, što bismo rekli na starom slovenskom jeziku) nivoa svetih bez-srebrnika i čudotvoraca Kozme i Damjana? Ako je tvoj odgovor „Da“, onda se odmah mani ove prepiske i kreni u svet, bez torbe i rezervne odeće, i usrdnom molitvom čini dobra dela.
S obzirom da sam ja u Crkvi skoro sve naučio kroz lične duhovne padove, mogu ti reći da sam sve što pitaš i ja pitao (i osuđivao u duši, pa ni danas nisam oslobođen toga).
Bolje je uvek se okrenuti sebi i pitati se – Da li sam JA učinio sve što treba? Da li JA živim život u kojem ne brinem za hranu i odevanje?
Ako bismo pitali svete Oce, verujem da bi im veći duhovni bolesnik bio onaj koji ocenjuje (osuđuje) brata koji se (na primer) prežderava, nego onaj koji to i čini (previše jede).
Ne zameri i pomeni. Gospod da nam daruje razumevanje Njegove svete nauke.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaže Bog
Venci i jelo. Na početku mesta skupljanja su bila groblja, grobovi svetih i mučenika.
Da li mi živimo svetim životom?
Dragan
Spas svakom propast nikom
+
Brate Dejane,
evo da se ja priključim raspravi, i ja znam tako da se sablaznim, ali uglavnom posle više ili manje vremena mi treba baš to što mi se činilo pogrešnim, 🙂
Ako su u Hristu svi živi zašto se u crkvi nalazi dva mesta paljenja sveća , za umrle i žive ?
Negde ima odvojeno negde ne, ja često zapalim sveću obrnuto nego sto je znak i ne sjekiram se oko toga uopšte.
Zašto sveštenici ne uče ljude da na sahrana se ne nose venci i cveća i ne prave se nikakva jela niti se nose.
Pa uče. Kako? Ne u trenutku kad su svi već uplakani i sahrana je u toku (isto treba imati u vidu da li će ispravljanje bližnjeg da ima efekta ili ne i spram toga mislim da to nije trenutak da se morališe), ali dosta toga sveštenici pričaju na liturgijama ili gostujući u radio emisijama ili tako negdje. Današnje vrijeme zahtijeva da se poučavanje prenesi i na youtube. Samo što ih niko ne sluša, na liturgijama govore -što je odužio govor, a na radiju služaju popularnu muziku i ne pale ovakve emisije, a sveštenika uglavnom i nikad ne pozovu u kuću.
Isto me zanima zašto se neki manastiri u ovo vreme urbanizuju i reklamiraju po nekim televizijama ? Zanima me isto zbog čega se naplaćuje krštenje itd. ?
Meni recimo sveštenik nije hteo da primi pare za krštenje, a muž je kad smo se venčavali zaboravio da da pare, pa ga je posle tražio jer ga je bila sramota što nije častio ništa čoveka…u Crnoj Gori se ne naplaćuje, nego častiš ako želiš, s druge strane mitropolija je očigledno dobro organizovana da brine o njima.
Meni je ugbanizovanje manastira isto smetalo, i kako svaki manastir ima svoju web stranu pa i fb, kače predavanja, na youtube, svaka liturgija se snima pa isto na youtube…ali onda je meni bilo potrebno da nešto vidim i mogla sam da nadjem sve a da se nisam pomjerila iz stana. Ja nisam vaspitavana u vjeri, tako da mi je dosta toga novo i ne znam ni gdje imaju manastiri ni ko je tamo, šta , kako…ovako sam mogla da se upoznam sa dosta stvari a da ne lutam i da se ne crvenim tamo. U ovo vreme malo ko od mladih, tinejdzera, zna šta je crkva ili je vaspitan u crkvi, a ostali kako će za to čuti, kako da se zainteresiju? Većini je to nešto prevaziđeno i ‘iz srednjeg veka’ i iznenade se kada vide da nije tako. Tako ipak je potrebno i ovakvo prizivanje ljudi, netradicionalno.
„Pogledajte ptice nebeske, jer one ne seju niti žanju niti skupljaju u žitnice, a ipak ih vaš nebeski Otac hrani. Zar vi niste vredniji od njih?“ To dirljivo poređenje je uverilo Isusove sledbenike da su dragoceni Bogu i da ne treba da se previše brinu oko toga kako će nabaviti osnovne stvari za život.
To je rečeno, ne za sveštenike nego za sve nas koji smo hrišćani. Nego, bolje da ne citiramo i upoređujemo, jer ako bi sad citirali sve što je zapoveđeno NAMA samo bi se uhvatili za glavu koliko toga ne ispunjavamo.
Meni je iz mog gledišta jadno to,da ako neko hoće da se spase mora da plati nešto. Tu su ljudi uveli sami kao i kod doktora , njegov posao je da spašava živote, i sad ti odneseš piće neko nešto novac itd.
Mi smo dobili iskupljenje besplatno, Hristos je postradao za sve ljude. E sad, šta mi treba da radimo da bi se spasili? Pa da sledimo i mi tim putem. Nama je rečeno da treba da živimo tu kao putnici, jer nismo od ovoga sveta, treba da dajemo milostinju siromašnima, da dajemo ne nešto što nam je nepotrebno ili viška nego i košulju onome koji hoće da se sudi sa nama, da damo i obraz za Hrista, da damo sve, da sve rasprodamo kao onaj prodavac koji je našao mnogoceni biser ili kao onaj koji je u polju našao zakopano blago. Mi smo dužni sami sebe i jedni druge Hristu da predamo…a ne da nam je teško da damo nešto novca za crkvu koja je naša majka (a krstiš i venčaš se jednom u životu i uglavnom uz veliko slavlje).
Naravno, drugo je kad neko zaista nema para. Čula sam za priče da neki sveštenici znaju da budu bezobrazni i da kažu veću cifru li da se pobune, ali čini mi se da su to izdvojeni slučajevi…uostalom, ko nema para, taj može lepo da kaže da nema i koji će ga sveštenik ganjati radi toga taj stvarno nije dostojan svog zvanja.U starom zavetu jer bilo određeno da se desetak od svega daje u hram, tj 10%. Da li dajemo 10% od svake svoje plate za našu crkvu, možemo li da odvojimo toliko?
Citat o vrapcima se odnosi na sve nas i na to da ne treba da brinemo, zato i mi treba da ako treba da damo zadnje pare za krštenje i da ne brinemo jer znamo da će nam Gospod poslati nekako ono šta nam treba.
Ima jedna priča: Čovek došao da namesti nova vrata koja je odlučio da pokloni crkvi blizu manastira i već završava i pita -Kako ti se čini?- a Igumanija kaže -A na tvojoj kući da li su bolja?- I sad bi neko mogao da je kritikuje kao da je nezahvalna, ali čovek je shvatio poruku, postideo se jer je znao da bi za sebe lično birao bolje i vratio se sutradan sa mnogo boljim vratima.
Isto kažu i za odnos ljudi danas prema jevanđelju kao da je bilo koja druga knjiga ili kad kažu da je skupo sveto pismo. Ko nema može da ga kupi u manjim formatima koje nije skupo, ali ako imaš para za svašta nešto drugo da kupuješ, onda se potroši i na to da reč Božija bude lepo ukoričena i ukrašena i na posebnom mjestu u kući.Praštajte ako sam pregruba.
Tamara
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2
Biti sveštenik je posao kao i svaki drugi. Međutim, ono što svim crkvama bode oči je rečenica „dvoje kad se nađu u veri i Hristos je među njima“. Sad, kako kome zapadne koja denominacija mi je misterija. Ja dušom osećam da je pravoslavlje pravo.
Ne znam da li je već neko napisao ali mislim da je što se tiče jela na sahranama i daćama iz istorijskih razloga, tj. bar ja tako pamtim da su me učili, da su za vreme okupacije Turaka a pred srpske ustanke početkom 19. veka jedino na sahranama mogli da dogovaraju pobunu jer su sastančenja bila zabranjivana, pa kako bi odužili pogreb donosili bi i hranu kao izgovor da bi imali više vremena za dogovor. Opet to je narodna priča koja može i ne mora biti tačna.
Postovanje Miloradu za trud koji ulaze da sebi ne dozvoli osudjujuce misli i reci. Ipak moram da kazem da sam dok sam gldala TV ptenos sahrane Patrijarha Irineja u Hramu Sv. Save bila jako srecna sto je Patrijarh Pavle po sopstvenpj zelji sahranjen u manastiru u Rakovici. Uvek mi je bilo mrsko nosenje hrane na groblje i jako sam se iznenadila citajuci Pogled kroz zatvorski prozor u kome vladika Nikolaj kaze da nam zapad zavidi sto smo tako bliski sa precima da sa njima doruckujemo. I dalje ovo ne volim, ali izgleda da je poenta u onome da smo svi zivi i u zajednici. Ja nosim malo, zito, vino, parce pite, ratluk i to pojedemo dok izgore svece. Posluzim one koji zapale svecu pokojniku, a pruzam deci ako ih ima u blizini i onima koji traze (obicno Romi) i ako naidje neki pas ili macka jer je se nadam da ce milostinja biti od pomoci dusi pokojnika. Mada iskreno ne znam cemu sve posle 40 dana.
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.