- This topic has 9 одговора, 7 гласова, and was last updated Постављено пре 2 years, 7 месеци by
.
-
Поруке
-
Помаже Бог
Имам неколико питања које ме занимају. Ако су у Христу сви живи зашто се у цркви налази два места паљења свећа , за умрле и живе ? Зашто свештеници не уче људе да на сахрана се не носе венци и цвећа и не праве се никаква јела нити се носе. Исто ме занима зашто се неки манастири у ово време урбанизују и рекламирају по неким телевизијама ? Занима ме исто због чега се наплаћује крштење итд. ? Зар је Јован Крститељ наплатио Исусово крштење!
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Бог помогао, брате!
Добра су питања, а одговора на таква питања би могло да буде свакаквих, од осуђујућих, преко теолошких, до оправдавајућих (навике, обичаји). Сматрам да припадници Цркве треба да буду искрени и тамо где „боли“, а поучни и негујући тамо где треба објаснити оно што народ не зна.
Моје речи узми само као мишљење још једног брата који се (као и ти) доста пута пита – зашто ово или оно? Ово што ћу рећи личиће на критику или чак осуду, иако ми није намера да осуђујем, али ми ЈЕСТЕ намера да кажем „Да“ ако је „Да“, као и „Не“ ако је „Не“. Нека буде на корист, а не на суд или осуду било коме.
Колико ја схватам, сасвим је свеједно да ли си свећу за живе ставио заједно са свећама за мртве (понегде и нема одвојених места), а одвајање је вероватно ствар личног одабира и осећаја оних који су у поједином храму одговорни за изградњу и организацију простора. Иако смо у Господу сви живи (духом), ипак нам се молитве за (биолошки) живе разликују од молитава за упокојене – то би био један од оправданих разлога за раздвајање.
Колико сам ја приметио, свештеници (повремено и то не сви) заиста предлажу да је боље новчано помоћи породицу упокојених него куповати цвеће и венце, али народу се не може забранити, па онда наше слабости (сујета најпре) доводе до масовног куповања великих количина цвећа које даје малу утеху ожалошћенима, али никакву стварну корист (чак буде и гордости у смислу „ко је донео највећи венац“).
Свако време носи своје бреме. То што видиш утапање духовних центара у савремени начин понашања (не само рекламе, има ту још много „бољих“ ствари) је бреме данашњице, иако је узрок увек исти – наше унутрашње страсти разних врста. Погледајмо мало оно што се некад звало „поклоничко путовање“, а што је тада био подвиг своје врсте, то се сада отворено зове „верски туризам“, и најчешће није увезано ни са каквим подвигом – чак напротив, повезано је са уживањима своје врсте (монашка трпеза, излет у природу око манастира, куповина религиозних предмета,…). А мало манастира данас може да буде заиста у миру са собом и са Богом управо због навале нас који бисмо да обилазимо светиње уместо да чинимо добро у свом дому и околини. Но, свако ко жели искрени однос може да у „својој клијети“, тј. сам за себе или са истомишљеницима учини стварни мањи или већи подвиг и да пружи пример другима. Управо јутрос (на Теодорову суботу) сам аутом, по солидној киши, обишао колону која је из Ср. Каменице пошла до ман. Хопово. Ја сам стигао удобно седећи за 20 минута, а они су у литији ходали узбрдо и низбрдо скоро 4 сата и стигли на свету Литургију. Причестили су се и они и ја, али питам се сада – ко се заиста причестио? Увек је мањина од мањине била свеснија, а свако бира где ће се „уденути“.
Наплаћивање крштења (а и сахрана и других прилика у крилу Цркве) је прилично добро формално уређено. Обично је потребно да породица покаже да је члан Цркве и на тај начин што уплаћује цркви годишњи „парохијал“ (који није исти у свим епархијама). Ако се то чини редовно, тада (по мом мишљењу) не би требало да се наплаћује светотајинско учешће свештеника у уобичајеним приликама (славе, венчања, крштења), а ако породица не уплаћује парохијал, а ипак позове свештеника на неки од ових догађаја (тј. иде у цркву на крштење), тада је у реду да се плати. Јер и свештеник је обичан човек, зар не (још није анђео који не потребује храну и одећу)? Колико год покушавали да будемо свети, један је Јован Крститељ, који је живео више од благодати Божије него од материјалне природе.
Ако сам нешто погрешио, молим ученије да ме исправе, јер је брату потребна поука, а и ја волим да знам.
Свако добро од Господа!
Милорад
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Поштујем твоје мишљење.Закључио сам да људи и новац овде кроје веру.Свестан сам ја да није свештеник анђео,али ако он жели више од онога што му следује нека ради нешто. „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању нити скупљају у житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Зар ви нисте вреднији од њих?“ То дирљиво поређење је уверило Исусове следбенике да су драгоцени Богу и да не треба да се превише брину око тога како ће набавити основне ствари за живот.
Мени је из мог гледишта јадно то,да ако неко хоће да се спасе мора да плати нешто. Ту су људи увели сами као и код доктора , његов посао је да спашава животе, и сад ти однесеш пиће неко нешто новац итд.Број корисника који су захвалили аутору: 1
Драги брате,
Имаш суштински исправна размишљања, али хајде стави себе у ситуацију да си ти свештеник, да имаш породицу (обиље деце, као што је и ред за хришћане!) и кућу коју треба одржавати. Обрнимо мало причу, па погледајмо шта све верујући човек треба да учини да би се спасао – плаћање мале (заиста мале!) надокнаде свештенику/манастиру је минимални дар срца у односу на све оно што је потребно учинити на духовном плану. Да ли би ти лично могао данас да будеш лекар (врач, што бисмо рекли на старом словенском језику) нивоа светих без-сребрника и чудотвораца Козме и Дамјана? Ако је твој одговор „Да“, онда се одмах мани ове преписке и крени у свет, без торбе и резервне одеће, и усрдном молитвом чини добра дела.
С обзиром да сам ја у Цркви скоро све научио кроз личне духовне падове, могу ти рећи да сам све што питаш и ја питао (и осуђивао у души, па ни данас нисам ослобођен тога).
Боље је увек се окренути себи и питати се – Да ли сам ЈА учинио све што треба? Да ли ЈА живим живот у којем не бринем за храну и одевање?
Ако бисмо питали свете Оце, верујем да би им већи духовни болесник био онај који оцењује (осуђује) брата који се (на пример) преждерава, него онај који то и чини (превише једе).
Не замери и помени. Господ да нам дарује разумевање Његове свете науке.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Помаже Бог
Венци и јело. На почетку места скупљања су била гробља, гробови светих и мученика.
Да ли ми живимо светим животом?
Драган
Спас сваком пропаст ником
+
Brate Dejane,
evo da se ja priključim raspravi, i ja znam tako da se sablaznim, ali uglavnom posle više ili manje vremena mi treba baš to što mi se činilo pogrešnim, 🙂
Ако су у Христу сви живи зашто се у цркви налази два места паљења свећа , за умрле и живе ?
Negde ima odvojeno negde ne, ja često zapalim sveću obrnuto nego sto je znak i ne sjekiram se oko toga uopšte.
Зашто свештеници не уче људе да на сахрана се не носе венци и цвећа и не праве се никаква јела нити се носе.
Pa uče. Kako? Ne u trenutku kad su svi već uplakani i sahrana je u toku (isto treba imati u vidu da li će ispravljanje bližnjeg da ima efekta ili ne i spram toga mislim da to nije trenutak da se morališe), ali dosta toga sveštenici pričaju na liturgijama ili gostujući u radio emisijama ili tako negdje. Današnje vrijeme zahtijeva da se poučavanje prenesi i na youtube. Samo što ih niko ne sluša, na liturgijama govore -što je odužio govor, a na radiju služaju popularnu muziku i ne pale ovakve emisije, a sveštenika uglavnom i nikad ne pozovu u kuću.
Исто ме занима зашто се неки манастири у ово време урбанизују и рекламирају по неким телевизијама ? Занима ме исто због чега се наплаћује крштење итд. ?
Meni recimo sveštenik nije hteo da primi pare za krštenje, a muž je kad smo se venčavali zaboravio da da pare, pa ga je posle tražio jer ga je bila sramota što nije častio ništa čoveka…u Crnoj Gori se ne naplaćuje, nego častiš ako želiš, s druge strane mitropolija je očigledno dobro organizovana da brine o njima.
Meni je ugbanizovanje manastira isto smetalo, i kako svaki manastir ima svoju web stranu pa i fb, kače predavanja, na youtube, svaka liturgija se snima pa isto na youtube…ali onda je meni bilo potrebno da nešto vidim i mogla sam da nadjem sve a da se nisam pomjerila iz stana. Ja nisam vaspitavana u vjeri, tako da mi je dosta toga novo i ne znam ni gdje imaju manastiri ni ko je tamo, šta , kako…ovako sam mogla da se upoznam sa dosta stvari a da ne lutam i da se ne crvenim tamo. U ovo vreme malo ko od mladih, tinejdzera, zna šta je crkva ili je vaspitan u crkvi, a ostali kako će za to čuti, kako da se zainteresiju? Većini je to nešto prevaziđeno i ‘iz srednjeg veka’ i iznenade se kada vide da nije tako. Tako ipak je potrebno i ovakvo prizivanje ljudi, netradicionalno.
„Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању нити скупљају у житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Зар ви нисте вреднији од њих?“ То дирљиво поређење је уверило Исусове следбенике да су драгоцени Богу и да не треба да се превише брину око тога како ће набавити основне ствари за живот.
To je rečeno, ne za sveštenike nego za sve nas koji smo hrišćani. Nego, bolje da ne citiramo i upoređujemo, jer ako bi sad citirali sve što je zapoveđeno NAMA samo bi se uhvatili za glavu koliko toga ne ispunjavamo.
Мени је из мог гледишта јадно то,да ако неко хоће да се спасе мора да плати нешто. Ту су људи увели сами као и код доктора , његов посао је да спашава животе, и сад ти однесеш пиће неко нешто новац итд.
Mi smo dobili iskupljenje besplatno, Hristos je postradao za sve ljude. E sad, šta mi treba da radimo da bi se spasili? Pa da sledimo i mi tim putem. Nama je rečeno da treba da živimo tu kao putnici, jer nismo od ovoga sveta, treba da dajemo milostinju siromašnima, da dajemo ne nešto što nam je nepotrebno ili viška nego i košulju onome koji hoće da se sudi sa nama, da damo i obraz za Hrista, da damo sve, da sve rasprodamo kao onaj prodavac koji je našao mnogoceni biser ili kao onaj koji je u polju našao zakopano blago. Mi smo dužni sami sebe i jedni druge Hristu da predamo…a ne da nam je teško da damo nešto novca za crkvu koja je naša majka (a krstiš i venčaš se jednom u životu i uglavnom uz veliko slavlje).
Naravno, drugo je kad neko zaista nema para. Čula sam za priče da neki sveštenici znaju da budu bezobrazni i da kažu veću cifru li da se pobune, ali čini mi se da su to izdvojeni slučajevi…uostalom, ko nema para, taj može lepo da kaže da nema i koji će ga sveštenik ganjati radi toga taj stvarno nije dostojan svog zvanja.U starom zavetu jer bilo određeno da se desetak od svega daje u hram, tj 10%. Da li dajemo 10% od svake svoje plate za našu crkvu, možemo li da odvojimo toliko?
Citat o vrapcima se odnosi na sve nas i na to da ne treba da brinemo, zato i mi treba da ako treba da damo zadnje pare za krštenje i da ne brinemo jer znamo da će nam Gospod poslati nekako ono šta nam treba.
Ima jedna priča: Čovek došao da namesti nova vrata koja je odlučio da pokloni crkvi blizu manastira i već završava i pita -Kako ti se čini?- a Igumanija kaže -A na tvojoj kući da li su bolja?- I sad bi neko mogao da je kritikuje kao da je nezahvalna, ali čovek je shvatio poruku, postideo se jer je znao da bi za sebe lično birao bolje i vratio se sutradan sa mnogo boljim vratima.
Isto kažu i za odnos ljudi danas prema jevanđelju kao da je bilo koja druga knjiga ili kad kažu da je skupo sveto pismo. Ko nema može da ga kupi u manjim formatima koje nije skupo, ali ako imaš para za svašta nešto drugo da kupuješ, onda se potroši i na to da reč Božija bude lepo ukoričena i ukrašena i na posebnom mjestu u kući.Praštajte ako sam pregruba.
Tamara
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Biti sveštenik je posao kao i svaki drugi. Međutim, ono što svim crkvama bode oči je rečenica „dvoje kad se nađu u veri i Hristos je među njima“. Sad, kako kome zapadne koja denominacija mi je misterija. Ja dušom osećam da je pravoslavlje pravo.
Не знам да ли је већ неко написао али мислим да је што се тиче јела на сахранама и даћама из историјских разлога, тј. бар ја тако памтим да су ме учили, да су за време окупације Турака а пред српске устанке почетком 19. века једино на сахранама могли да договарају побуну јер су састанчења била забрањивана, па како би одужили погреб доносили би и храну као изговор да би имали више времена за договор. Опет то је народна прича која може и не мора бити тачна.
Postovanje Miloradu za trud koji ulaze da sebi ne dozvoli osudjujuce misli i reci. Ipak moram da kazem da sam dok sam gldala TV ptenos sahrane Patrijarha Irineja u Hramu Sv. Save bila jako srecna sto je Patrijarh Pavle po sopstvenpj zelji sahranjen u manastiru u Rakovici. Uvek mi je bilo mrsko nosenje hrane na groblje i jako sam se iznenadila citajuci Pogled kroz zatvorski prozor u kome vladika Nikolaj kaze da nam zapad zavidi sto smo tako bliski sa precima da sa njima doruckujemo. I dalje ovo ne volim, ali izgleda da je poenta u onome da smo svi zivi i u zajednici. Ja nosim malo, zito, vino, parce pite, ratluk i to pojedemo dok izgore svece. Posluzim one koji zapale svecu pokojniku, a pruzam deci ako ih ima u blizini i onima koji traze (obicno Romi) i ako naidje neki pas ili macka jer je se nadam da ce milostinja biti od pomoci dusi pokojnika. Mada iskreno ne znam cemu sve posle 40 dana.
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.