Poligamija

Pomozi Bog,

dok se neko ne javi evo tri mesta u Novom Zavetu gde se nedvosmisleno govori o monogamnom braku:

„A za ono što mi pisaste: dobro je čovjeku da se ne dohvata žene. Ali zbog bluda svaki neka ima svoju ženu, i svaka neka ima svojega muža. Muž neka ukazuje ženi dužnu ljubav, tako i žena mužu.“ – 1. Korinćanima 7 gl. (pročitaj celo poglavlje).

„Ali episkop treba da je bez mane, jedne žene muž, trezven, mudar, pošten, gostoljubiv, kadar da poučava“ – 1. Timoteju 3, 2

„Đakoni da budu muževi jedne žene, koji dobro upravljaju djecom i svojim domovima.“ – 1. Timoteju 3, 12

I Hristos kada govori o braku poziva se na stvaranje i kaže da je Bog rekao, da će čovek ostaviti oca i majku i otići sa ženom. I njih dvoje biće jedno telo. Pogledaj to u Jev. po Mateju 19. gl.

Dakle, imali smo monogamiju u početku, pa onda poligamiju, pa u NZ opet monogamiju.

Zbog čega je Bog dopustio poligamiju u jednom vremenskom periodu ja ne znam, ali za mnoge negativne pojave koje su, uslovno da kažemo, tolerisane Božjem narodu, Bog je govorio da im to dopušta zbog tvrdoće njihovog srca. Hteli su da budu kao i okolni narodi. Zato su i postradali mnogo kroz istoriju.

Svako dobro,
Srđan

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1

Jana Vukomanovic

Rani hrišćani su slušali ili čitali reči koje su gore navedene, pa na osnovu toga možemo da pretpostavimo da nisu „gajili“ poligamiju.

Zbog čega bi nešto moralo da bude eksplicitno osuđeno? Ili bolje da postavimo ovako, ako nešto nije osuđeno od strane crkve da li to automatski znači da je dozvoljeno? Ne bih rekao.

Verovatno da se negde u delima crkvenih otaca više govori o temi koja te zanima, ali ja zaista ne znam gde bi se to moglo pronaći.

Svako dobro,
Srđan

Pomaže Bog.

Stvar je manje-više jednostavna. Zakoni i propisi uređuju stvari koje su nejasne i zabranjuju stvari koje se inače krše. Zapravo, upravo zakoni pomažu istoričarima da nauče nešto o svakodnevnom životu ljudi. Naime, ako je neki zakon u npr. staroj Grčkoj propisivao da se nešto ne sme, to svakako znači da su to ljudi radili. Inače, zašto bi neko i zabranjivao nešto što niko zapravo i ne radi?

Na isti način, na osnovu spisa svetih otaca mi možemo zaključivati o gresima ljudi u to vreme. U svakom vremenu govorilo se o bludu, što znači da je on bio stalno manje ili više prisutan bar kod nekih ljudi. O kanibalizmu se nikad ne govori (dobro, ne znam, možda ponekad), što znači da je to greh koji je bio znatno ređi. Ako se u Novom zavetu ne govori sasvim određeno o poligamiji, iz toga se može izvesti zaključak: nije bilo potrebe jer se to nije ni praktikovalo među hrišćanima u prvom veku; a verovatno ni među tadašnjim Jevrejima.

Pomaže Bog, braćo

Što se tiče ove teme, moramo da napravimo razliku izmedju Starog Zaveta i Novog Zaveta.

Kao što je u Starom Zavetu u jednom periodu bio dozvoljen incest onako kako ga mi danas definišemo, to ne znači da je on dozvoljen u kasnijem periodu SZ, jer je ispunio svoju svrhu. Tako isto i za poligamiju, bila je dozvoljena u jednom periodu SZ, a kad je ispunila svoju svrhu, više nije bila potrebna. Tj do pojave Mojsija i Zapovesti Gospodnjih neke stvari su bile dozvoljene, koje su nama danas nepojmljive, ali od Mojsija na ovamo, te stvari su ograničene zakonom. Pa imamo recimo knjigu otpusnu koju su muškarci izdavali ženama, jer su recimo ubijali svoje žene kako bi bili sa drugom, jer zakon nije dozvoljavao razvod, kao primer kako je Bog bio popustljiv i milostiv, a ne strikno vezan za zakon.

Novi Zavet već te zakone podiže na viši duhovni nivo, dobro je biti oženjen, ali je još bolje biti sam devstvenik kako ne bi imao prepreke služiti Bogu.

Stoga poligamija jeste bila dozvoljena u početku, ali s pojavom Mojsija i Zapovesti Gospodnjih ona gubi svoju svrhu. Dok s pojavom Isusa Hrista i sam monogamni brak biva podredjen devstenosti i u potpunosti posvećenju Boga, stoga nije imalo mnogo razloga da se toliko priča o poligamiji u NZ.

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1

Bodin Kravljanac

Pomaže bog, braćo,

Interesantna tema. Da odmah naglasim – nisam temeljni poznavalac Svetih Otaca i Svetog Pisma kao što se traži na početku, još uvek nisam pročitala apsolutno sve, ali nadam se da ne zamerate, jer mi savest traži da i ja kažem nešto.

Brate Lazare, razumem te u tvojoj potrebi za konkretnim odgovorima, tako je i meni bilo isprva za mnoge stvari, a i sada za neke, jer i ja sam relativno nova u veri. Ali kako je vreme prolazilo,  kao pas koji revnosno kopa rupu da bi uhvatio krticu – tako bih i ja tragala za odgovorima, i vremenom bih ih otkrivala, što kroz besede, knjige, što kroz odgovore drugih vernika i Svetih Otaca, a nešto bi mi se samo iskristalisalo. „Tražite i naći ćete.“ (Mt 7,7-8)
Zato je dobro što si pisao na pravom mestu.
Jedna stvar koja mi je iskočila iz teksta koja me je navela da se i ja pridružim temi – napisao si – „Bog se ne razjašnjuje oko ove teme, da li Božju tišinu treba da shvatio kao prihvatanje?“. Međutim, ne bih se složila da Bog ćuti. Bog nam govori, govori nam stalno o svemu, govori nam kroz savest, koja se neguje pričešćivanjem telom i krvlju Hristovom i primanjem Duha Svetoga. (To na kraju krajeva i jeste cilj nas hrišćana – da primanjem Hrista i Duha Svetoga mi počnemo da razmišljamo kao On, da i mi možemo kao apostol Pavle da kažemo –  „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni“ – to je aktivni živi odnos sa Bogom) Tako da bih ti možda rekla – zapitaj  i svoju savest šta kaže na ovu temu. No, naravno, dok se ona ne aktivira i usavrši odnosno dok ne steknemo Jevanđeljsko rasuđivanje,  treba se više oslanjati na tumačenja i pouke svetaca i duhovnika (bilo bi dobro da imaš svog duhovnika koji te poznaje i razume i ume da te uputi). Ali takođe, treba i birati koga slušamo/čitamo, da to bude neko proveren, a ako smo na početku, treba početi od nekog ko je bliži našem vremenu jer priča jezikom koji mi razumemo.
A mislim da odgovor na tvoje pitanje već postoji u Novom Zavetu, jasan je, samo ako se malo promisli, i on se već provlačio kroz prethodne odgovore, no ja bih samo da utvrdim:

„Zato ostaviće čovek oca svog i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.

 Tako nisu više dvoje, nego jedno telo; a šta je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.“

I takođe:

„Rekoše Mu: Zašto dakle Mojsije zapoveda da se da knjiga raspusna, i da se pusti?

Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđoći vašeg srca puštati svoje žene; a iz početka nije bilo tako.

 Nego ja vama kažem: Ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.“ (Matej, glava 19)

Mislim da ti je Isus ovim rekao glavnu i najključniju stvar – biće dvoje jedno telo – dvoje; ne troje, ili četvoro, ili petoro, kako bi bilo u poligamiji…
Dopustio po tvrđoći vašeg srca puštati žene…  iz početka nije bilo tako – neko je već rekao, bilo je dopušteno otpuštati žene jer bi ih muževi ubijali kako bi imali drugu… mislim Bože me sačuvaj, hvala Bogu pa su nam ta vremena daleka…
Ono što je Bog sastavio, da se ne rastavlja; ko se oženi drugom, čini preljubu – dakle, ovime je jasno da bi poligamija predstavljala preljubu. Koja jeste greh. Tako da, iako se Isus nije izrazio sa rečju „poligamija“, koja tad možda nije ni postojala, jasno je da indirektno misli i na nju.

„Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist.“ (1 Kor, 23) Da li bi poligamija zaista bila na korist? Ili bi vodila ka novom Sodomu i Gomoru, novom Vavilonu? Kao što je već rečeno, ona je imala svoju ulogu u jednom momentu u Starom Zavetu, nakon toga gubi svrhu.  Pa, na kraju, o tome da Bog nije stvorio čoveka kao poligamnog nego monogamnog govori i to da je Adamu stvorio jednu Evu, ne pet žena. E sad, ove stvari su meni dovoljne da odgovore na tu temu. Možda tebi ne budu, ali nadam se da će poslužiti.

Inače, jos jedna stvar koju bih prokomentarisala – to što se govori da je žena „više“ kriva za prvobitni greh… Negde sam pročitala (reči nekog duhovnika) kako, zapravo, iako je kroz ženu do muškarca došao greh, muškarac je taj koji je bio odgovoran, i  pošto nisu preuzeli odgovornost ni jedno ni drugo, odnosno on nije priznao svoju krivicu, nego je okrivio svoju ženu, a ona zmiju  – zbog toga su zbačeni, ne toliko zbog greha, koliko zbog nepokajanja i neprihvatanja odgovornosti. Zbog toga se i govori – muž je glava ženi, ne u smislu da je ona podređena njemu kao robinja i da on naređuje kao tiranin, nego da je on taj koji snosi odgovornost za sve, i on treba iz ljubavi delati, a ona na njegovu ljubav da odgovara svojom ljubavlju, svojim služenjem iz ljubavi, a ne nekim prisilnim robovskim služenjem. Ako uzmemo da je Hristos taj koji je prvi u toj „hijerarhiji“ iznad muža i žene, onda tu nema toga da je žena inferiorna, jer „nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.“ Hristos se brine za dobrobit i muža i žene, i naravno da ćemo slušati nekog ko nam želi dobro i spasenje. Takođe moramo da se setimo da nismo stvoreni zbog zakona, nego je zakon tu radi nas. Dakle, reč, da bi žena valjalo da sluša muža, a muž Isusa, je rečena jer ide u našu korist, jer je prirodna, a ne prisilna. Ako je nešto prisilno, to nije od Isusa. I ako osoba ima ljubavi prema Bogu, toj nije teško da se odriče i nekih svojih prohteva,  zarad većeg dobra, kasnije svakako vidi da joj ništa drugo osim ljubavi i ne treba. U tom ispravnom shvatanju nema ničeg inferiornog, čak šta više, meni nema veće veličine i snage od odricanja nekih svojih prohteva iz ljubavi prema nekome…  a prvi i najbolji primer toga je bio naš Isus Hristos, koji je svaki atom svog bića i svaki momenat na zemlji proveo služeći nama ljudima, i nikoga nije prisiljavao, nego su ljudi, osetivši njegovu ljubav i predukus raja, pošli da mu služe kao moljci ka svetlu.  A naš Vladika Nikolaj je lepo rekao, malo parafraziram – „kažu, kroz ženu je došao greh, ali žena je i spasila svet“(misleći na Bogorodicu). Ko njoj može prići? Ona, žena, je postala vrhovna posrednica između nas i Isusa i Tvorca.

Inače, danas je dan Svetih Fevronije i Petra, divnog primera bračnog para. Mislim da pouke o odnosu izmedju žene i muškarca treba tražiti u takvim primerima, od ljudi koji su iskusili, a ne toliko od monaha, od monaha treba primati pouke za druge stvari. Čak  i sami monasi to kažu, kao Mati Efimija, koja je kada je pokojni mitropolit Amfilohije rekao „žene su dužne da rađaju“,  lepo izjavila –
„Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo“.

Pokušaću da nađem ove tekstove o kojima sam pisala pa ću da postavim link, mislim da su neki čak i sa ovog sajta.

Takođe predlažem da pročitaš Tumačenje Svetog Jevanđelja po Mateju, od našeg Prepodobnog Avve Justina Ćelijskog. Imaš ga ovde u biblioteci na sajtu, a imaš i ostala tumačenja  pod rubrikom – Sveto pismo i tumačenja.

Svako dobro!

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 3

Danijela Popović, Bodin Kravljanac, tomislav.dackovic

S obzirom da je ekstremno teško dobiti razvod crkvenog (pravilnog) braka – svakako se da naslutiti šta Crkva misli o imanju više žena (ili muškaraca, u nekim narodima u kojima je zastupljen matrijarhat). Ne postavlja se tu pitanje toliko ,,da li je legalno ili nije“, ,,zašto je Bog ovako rekao, kad ja mislim da…“, ,,šta muslimanima fali, a šta ne fali“ i tome slično, već je u pitanju celomudrenost. Naime, ne postoji nijedna stvarna prednost imanja više žena, a mana je jedna, ali ogromna. Kako može jedan čovek svim srcem voleti neku ženu, ako je tu još jedna žena koju je on dužan da voli na isti način? Nemoguće je. Takvi supružnici neće nikada dostići celomudrije, no će biti u nekoj oblasti strasti koja nije strašna kao bludničenje van braka, ali ostaje večno prizemna, a ne nebeska. Ako li se, pak, to i desi između dvoje – ostale žene će ostati uskraćene i nesrećne. Suprotno glupavom savremenom pogledu, ljubav je ekstremno posesivna. Imate intervjue sa takvim porodicama gde žene kažu kako im je sve fino, kako se dobro slažu sa ostalim suprugama i nikakvih problema nema. Jedino što ih niko nikad ne pita kako im je dok im muž provodi vreme sa drugim ženama. Ako im stvarno ne smeta – znači da muža ne vole. U protivnom bi bile savršenije od Gospoda, koji na više mesta kaže kako je On ,,ljubomoran bog“ i: ,,nemoj imati drugih bogova osim mene“.

Da zaključimo: kvalitetan poligaman brak možda može biti bolji od nekih loših monogamnih, ali od dobrog monogamnog – nikada. Isto kao što i dobri nehrišćani mogu biti bolji od loših hrišćana, ali od pravih nikako. Stvar je posve duhovne prirode.

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1

Danijela Popović