- This topic has 7 odgovora, 6 glasova, and was last updated Postavljeno pre 2 years, 7 meseci by
.
-
Poruke
-
Pomaze Bog braco i sestre!
Da li bi mogli da mi pojasnite koji je pravilan odnos pravoslavnog vernika prema pandemiji KOVID-19?
Razlog ovog pitanja jeste cinjenica da je Srpska Pravoslavna Crkva kritikovana na drusvenim mrezama i pojedinim medijima za nepostovanje propisanih mera kao sto su na primer nosenje maske ili drzanje distance.
Citajuci jevandjalja uvideo sam da je Isus isceljivao ljude koji su imali veru u sebi i da je kritikovao malovernike. Na primer u javandjelju po Marku u prici „Stisavanje bure“ (gl. 4) Isus pita: „Zasto ste tako strasljivi? Kako nemate vere?“.
Koja je uloga pravoslavne vere po pitanju prevencije KOVID-19 i kako se pravoslavna vera borila protiv drugih pandemija u proslosti?
Svako dobro,
Ivan
Bog ti pomogao!
U SPC postoji tolerancija, tj. niti će neko da organizuje obezbeđenje i prisiljava sve da nose maske, niti će da neko kaže da se ne poštuju mere zaštite.
Sve to je ostavljeno svakome na ličnu savest. Što znači da ko nosi maske neka ne osuđuje onoga ko ne nosi, i ko ne nosi maske neka ne osuđuje one koji nose maske.
Dakle, ko se plaši da ode do crkve, ne treba da se zatvori i da nema kontakt sa spoljnim svetom, već da zovne sveštenika da ga pričesti.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaze Bog!
Dakle, ko se plaši da ode do crkve, ne treba da se zatvori i da nema kontakt sa spoljnim svetom, već da zovne sveštenika da ga pričesti.
Da li je takav strah u duhu Pravoslavne Veroispovesti? Znaci li to da je onaj koji se plasi i izbegava odlazak u crkvu malovernik?
Pomaže Bog.
Da odgovorim na poslednje postavljeno pitanje. Da, onaj koji izbegava da ode u crkvu zbog straha od virusa ima manje vere od onoga ko se uzda u Boga, pa se ne plaši. Međutim, ima ali, i to nekoliko.
Diskutabilno je da li su oni koji ne nose maske i idu svuda veliki vernici. Možda su samo neoprezni, ravnodušni, možda ne misle da to nešto pomaže.
Drugo, mislim da svako treba da uzrasta u veri. Što je neko iskusniji, obično stiče više poverenja u Boga, pa gubi strah od ostalog. Ali do toga treba doći postepeno. Čak i oni koji imaju jaku veru od početka mogu da u njoj rastu. Možda grešim, ali tako mislim.
Pogledajmo apostole. Imali su sumnji i straha. Kada je bilo nevreme, a Gospod spavao, oni su ga probudili i nisu se oslonili na svoju veru da on sam sigurno zna. (Negde sam pročitao – ne mogu da se setim gde – da pošto su bili slabi u veri ispravno su postupili.) Tek nakon Hristovog vaskrsenja i silaska Svetog Duha, oni su postali jaki.
Moje mišljenje je da svako treba dve stvari. Prvo, da postupa u skladu sa svojom verom. Drugo, da u toj veri uzrasta. Mislim da je pita nje kako jačati veru bolje postaviti nekom ko je duhovniji, ali daću predlog. U svemu što nam se desilo i što nam se trenutno dešava treba da pronađemo načine na koje su se stvari dobro završile; da vidimo hiljadu stvari koje su mogle poći po zlu, a nisu; da vidimo dobre strane i loših događaja. Zadivljujuće je kako su stvari u životu tako dobro ispale.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Pomaze Bog!
Dakle, ko se plaši da ode do crkve, ne treba da se zatvori i da nema kontakt sa spoljnim svetom, već da zovne sveštenika da ga pričesti.
Da li je takav strah u duhu Pravoslavne Veroispovesti? Znaci li to da je onaj koji se plasi i izbegava odlazak u crkvu malovernik?
Ne, ne znači. Ko ne ide u crkvu u strahu je od virusa, i sveštenik će ga sigurno obići i doći će na njegov poziv.
Nismo svi isti.
Kada neko od naših ukućana koji je išao ranije u crkvu više ne ide, sasvim je normalno da za njega pozovemo sveštenika.
Tako rade i ljudi koji žive sami, ili porodice koje ne idu u crkvu zbog virusa.
Smatram da nije reč o strahu, već predostrožnosti, oprezu, vođenju računa o bližnjima i neiskušavanju Boga (analogno Hristovom primeru koji nije hteo da skoči u provaliju iako ga je nepomenik podsećao da ga Bog može spasiti, Hristos je na ponudu reagovao sa tim da je rečeno Ne kušaj Gospoda Boga svoga).
Takođe, nije u duhu naše vere da osuđujemo ni da se svađamo oko (ne)pridržavanja mera. Uostalom zakonom naše države je kažnjivo, a pozvani smo da poštujemo zakone, osim ako se ne kose sa Božijim, a poštovanje mera stvarno ne vidim ništa grešno i protivno Božijem zakonu.
Hristos posredi nas braćo i sestre.
Prvo bih vas zamolio da svi pišete azbukom, a ne latinicom.
Nije to ništa, a mnogo znači Srbima.
Što se tiče pandemije i strahova… Svi smo to prošli.
Neki smo odlučni da se uz Njegovu pomoć suprotstavimo, a neki bi i ovako i onako, pa imamo: nošenje maski u crkvi za vreme Liturgije (a šta će kada treba da se pričeste ili uzmu naforu?), neki se i ne pričešćuju.
Na početku se ,,pratila“ Liturgija ,,onlajn“, što je posebno bolan momenat, kada smo izgubili ,,rundu“ protiv nepomenika u svom upodobljavanju svetu umesto Bogu, zanemarujući neophodnost sabornosti na Liturgiji i primanja Svetih Tajni, istovremeno projavljujući mlakost u veri i od vrha SPC i do vernika.
Na televiziji ,,Hram“ je tadašnji Episkop remezijanski Stefan izjavio da u duhu ,,protiv pandemijskih mera“ vernici ne moraju da odu na Liturgiju ,,jer nije potrebno“ (pogledajte na ju tjubu – na kanalu TV HRAM), što ne znam kako sve može da se posmatra, samo ne u dobrom svetlu. Čovek koji je svoj ceo život zavetovao Hristu tako jednostavno ne sme da govori i razmišlja.
<p style=“text-align: justify;“>U akatistu Presvetoj Bogorodici u čast Njene ikone Jerusalimska stoji:</p>
<p style=“text-align: justify;“><span style=“font-size: 14.0pt; font-family: ‘Trebuchet MS’,sans-serif; color: black;“>,,Ikos 8.</span></p>
<p style=“text-align: justify;“><span style=“color: black; font-family: ‘Trebuchet MS’, sans-serif; font-size: 14pt;“>Samilostiva i dobrotvorna budući prema svima koji Te poštuju, blagoizvolela si da proslaviš Svoju ikonu u teške dane kuge smrtonosne, kada veliki strah obuze srca sviju. Zato svi koji Ti tada u pokajanju priticahu i sa umilenjem Ti se moljahu u hramu Tvome, kao i svi oni kojima u domovima njihovim bi prinesena ova ikona Tvoja, odmah se smrti izbavljahu i u radosnom trepetu Ti uznošahu ovakvo blagodarno pojanje:“</span></p>
Šta nama Hrišćanima ovo znači?Eto baš lepa pesmica?
Eto tako se to samo peva?
Ma, daj molim te ne lupaj?…
Ili ovo smatramo za zapisanu i neporecivu istinu i događaje koji su projavljivali Božansko sveprisustvo i Majčino zastupanje grešnog sveta pred Sinom Njenim, Bogom Hristom?
Za čoveka ima samo dva puta: Ka Gospodu ili ka nepomeniku. Ne postoje varijante između i pored…
Ili idemo u crkvu ili ne.
Jedan, mislim grčki arhimandrit, je lepo opisao tu situaciju sa maskama u hramu:,,Zamislite da me pozovete na vašu proslavu i sednete me za trpezu koju ste sa ljubavlju i pažnjom postavili sa najboljim servisom na stolu. I ja sklonim one vaše tanjire i pribor za jelo i stavim moje, jer smatram da samo JA mogu da operem sudove kako treba.“
Tako i odlaskom u Dom Gospodnji noseći masku na Liturgiji projavljujem svoje maloverje i kao Apostol Petar ophrvan olujom oko mene gubim veru u Silu Duha Svetoga ,,koji je svuda i sve ispunjava“ da će mene, koji sam sa verom došao (da li sam?) da služim Bogu i uzdižem slavu Njemu na Svetoj Liturgiji, zaštititi od pošasti.
Pa i da se razbolim, opet – Božija volja. Slava Tebje Gospodi!
Slava Ti i hvala što pusti ovaj žalac u telo moje da se setim sagrešenja svojih.
Hvala Ti što me obori da bi se Tebi uzdizao.
Hvala ti što ne mogu na noge telesne, već se duhom svojim ka Tebi podižem.
Premili Ti si učinio da se noću gušim i prizivam majku Tvoju i sa suzama se sećao u strahu Tvome, preplavljen stidom zbog svojih prestupa pred Licem tvojim…
Tako treba da čekamo Hrista, a ne da zovemo zdravi i pravi sveštenika kući da nas pričesti.
Ako smo bolesni tada to ima smisla.
Naravno, mnogi sveštenici, mudri i blagi oci čada svojih i dobri pastiri stada svojih slovesnih su trpeljivo dopuštali da ljudi dođu u hram sa maskom, moleći se za njih da prebrode strah u koji ih je država svojim smišljenim i đavoimanim planom i konstantnom istom takvom propagandom uvalila. I mnogi se i jesu oslobodili.
Zato i jesu sveštenici tu da uplašeno čedo za ruku povedu, svojim uzorom projavljujući veru u Hrista i ljubav koju On ka nama ima.
Sva ta opravdanja ,,ne kušaj Boga“ i tako to, su samo… opravdanja da bi se ostalo mlak u Veri.
Gubi se iz vida da se Gospod u pustinji podvizavao da bi bio uzor i da da smernice.
Između ostalog ,,ne kušanjem Gospoda Boga svoga“ dao je uzor protiv gordeljivosti.
I taj primer je van ovoga konteksta.
Kako se niko nije pozvao na silna isceljenja koja Hristos učini? A, da!
Onda bi baš morali u crkvu… Na Liturgiju… Bez maske.
Slava Bogu, sve ovo vreme naš paroh je ostao i otac čadima svojim i vrli i hrabri muž i mudar čovek. Sve Liturgije su držane, uvedena je redovna jutarnja služba, uveden gore pomenuti Akatist nedeljom posle podne, svi su praznici slavljeni.
Brzo je ostavljena praksa onlajn prenošenja. Tu i tamo bude pušteno po nešto.
I kako otac Rafailo Boljević kaže:,,Ovo su teška vremena. I upravo sada je za Hrišćane dobra sezona. Sada se ispovijeda Vjera, sada se podvizava i bori sa sobom i svijetom.“ – nije baš citat, parafrazirao sam.
Praštajte, pomjanite me grešnog.
Svako dobro od Gospoda.
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.