- This topic has 6 одговора, 5 гласова, and was last updated Постављено пре 4 месеца, 4 недеље by
.
-
Поруке
-
Помаже Бог браћо и сестре,
Читам већ дуже време о монашењу али конкретан случај / одговор нисам пронашао па да образложим мој проблем.
Имам 32 године, предивну жену и ћеркицу од годину дана. У Цркви и Христу сам од рођења. Раније слабије а како сам одрастао доста често. Сваки пост, свака Литургија, светац обичаји се поштују и славе. У суштини, могу да кажем један савршен брак који је сам Бог крунисао прелепом ћеркицом. Сада има гпдину дана и буквално од самог рођења се причешћује заједно с нама. Поштени смо и волимо се и делимо три суштинске ствари: Љубав, пожртвовање и праштање.
Међутим, већ дуго дуго времена сам незадовољан животом на овом свету. Обожавам жену и ћерку и све бих за њих учинио али… Боли ме неправда светска, не могу себе да пронађем никако. Зарађујем одлично јер имам приватан бизнис и мислио сам да ће ме то испунити ако имам довољно да приуштим себи и породици све скромно али то је била нека заблуда.
У суштини сваким даном све више схватам да је мени место баш у Цркви (читај манастиру), са братијом. Истинаки желим да живим испоснички, да општим са браћом у Христу јер једино тако видим смисао свог живљења. Прашина сам и недостојан и то је нешто што ме дуго времена тишти и зато ми треба савет.
Уједно желим такав живот а с друге стране небеска љубав према жени и детету којима сам ослонац и сигурност.
Имао сам снове и мисли да када би време вратио без размишљања би се одма замонашио али мислим да је то погрешно размишљање сада када сам отац коме је Господ подарио и добру жену и ћерку Анђелију која се баш на Св. Димитрија родила. (На јучашњи дан пре годину дана).
Како да се изборим са самим собом, с ким да разговарам о овим стварима јер тешко ме бреме снашло. С једне стране жеља за монашким животом с друге породица и љубав која нас спаја.
Праштајте и помените
Бог ти свако добро дао брате,
У свету у коме царује брачна неслога, разводи, абортуси, немаштина ти живиш у слози са својом супругом и ћеркицом. Поред тога немаш финансијских искушења што је у овом свету који у злу лежи реткост.То је, брате, дар од Бога.
Усудићу се да дрско расудим да твоја жудња за монаштвом долази од оног другог.
Ако га послушаш … унесрећићеш оне које ти је Бог дао, а свет који у злу лежи ни за милисекунду неће бити бољи. Бојим се да би у том случају живот провео једући се изнутра, опет инспирисан од шаптача, што си напустио породицу.
Немој мене да слушаш него потражи савет од духовника … овакве дилеме се не решавају на форумима.
Опрости ако сам те повредио…није ми ни најмање била намера.
У Христу брат твој,
Иво
Од Бога ти здравље и срећа драги брате,
Ти желиш брате анђеоски образ и то је узвишена жеља, само питање је са које стране долази. Брат Иво ти је све у истуну добро објаснио, за ово искрено мораш потражити савет од искусних духовника наше Свете Цркве. Обзиром да си брачан то и сам одлазак у монаштво подразумева сагласност твога брачног друга, чини ми се да сам тако негде прочитао.
ПС:
Ако љубиш Бога већма него све остало покори се вољи Његовој и Свеблаги ће, ако је то по вољи Њговој, устројити живот твој ка твоме спасењу и монашком образу. Грешни верујем да је то тако. Кажеш да си незадовољан животом и да те боли светска неправда, а Господ те је баш ставио ту да те научи смирењу. „Какве су ти мисли такав ти је и живот“ каже наш старац Тадеј
„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити, узмите јарам мој на себе и научите се од мене јер сам ја смеран и кротак срцем и наћи ћете покој душама својим, јер је јарам мој благ и бреме моје лако.“ каже Свеблаги Христос.
Праштај драги брате,
Христос по среди нас!
Бог ти добро дао, Александре!
Изгледа ми да имаш две „врсте“ осећања, различитих међу собом (али не и спупротних, јер оба воде ка спасењу душе и тела). И колико видим оба произилазе из Љубави према Господу Богу.
Имам сада у виду писмо светог Апостола Павла послатог Цркви у Филипима, а од Бога намењеног и мени и теби:
„… молим од Бога да ваша ЉУБАВ све више и више обилује у СПОЗНАЊУ и сваком ОСЕЋАЊУ, да можете испитивати шта је боље, да бисте за дан Христов били чисти и без спотицања…“.
Љубав као спознаја! Размисли, не-било-ти-заповеђено, која од твојих љубави је у овом времену Христоликија: служење породици или обитавање у дугим молитвама. Под овим првим мислим на благослове које имаш сада (посао, жена, дете и „проблеме“ везане за то) а под овим другим – благослове које би можда имао ако би био искушеник, па и монах. Кад кажем „можда“, мислим на то да је могуће да би, по добијању женине сагласности да се замонашиш, ти ушао у „монашке воде“ које би ти биле „воде“ гриже савести уместо смирене „воде“ благослова Божијег.
Пожртвовање, које помињеш, можда јесте уска стаза којом ти ваља САДА ићи, а у будућности, пар деценија од данас … Бог Свети зна.
И за крај, побожни брате мој, саосећам са тобом и хтењем које имаш; и сâм сам то искусио, али после разговора са једним јеромонахом (сада је владика) и после пар питања која ми је поставио, одлучих да останем „у свету“. Тешка и непријатна одлука. Да ли се кајем? Наравно да не, исто бих урадио да се поново питам. А да је тешко, тешко је.
У Христу, брат твој,
Тома
Драги Александре,
Ја сам код светог Игњатија Брјанчанинова нашао савет да се не мења начин живота, већ како ти је Промисао одредио да живиш да тако у томе и останеш. (посебно са обзиром на твоје околности).
Из твог писма видим да имаш неко уверење да постоји велика разлика у спасењу ако си у манастиру и ако живиш хришћански у свету. Ево како је писао свети Јован Златоуст, наводим ти само делове, много детаљније можеш наћи у делу светоштеномученика Илариона Тројицког „Јединство Христовог идеала“: „Ти си у великој заблуди и обмањујеш се ако мислиш да се нешто друго тражи од мирјанина (хришћанина у свету), а друго од монаха; разлика међу њима је у томе што један ступа у брак, а други не. У свему другом они имају исту одговорност. Тако човек који се гневи на брата свог узалуд, било да је мирјанин или монах, једнако вређа Бога; и онај ко гледа на жену са жељом, био он монах или мирјанин, једнако ће бити кажњен за овај преступ. Ако се може нешто додати, онда мирјанин има мање изговора за ову страст јер није свеједно да ли се занео женском лепотом неко ко има жену и има утеху од ње или је био уловљен грехом онај ко нема такву помоћ против страсти… Када, на пример, Исус говори: „Блажени сиромашни духом… који плачу… кротки… гладни и жедни правде… милостиви… чисти срцем… миротворци… изгнани правде ради…“ који трпе све ради Христа од спољашњих (неверујућих), Он није наводио називе ни мирјана нити монаха; такву разлику је увео људски ум. Писма не знају за тако нешто, већ желе да сви живе животом монаха, макар и имали жене„.
Мислим да ти у овом пасусу, највећи тумач Писма Православне Цркве икада, даје одговор на твоје дилеме. Лепо је што желиш подвиг, што се трудиш на спасењу. Добра вест је што према Златоусту, то можеш да радиш и у свом дому, уз сагласност своје жене која очигледно већ постоји, уз такву сапутницу која ти у свему помаже.
Као што рече брат Иво то је велика реткост данас.
Буди мудар, пази да не изгубиш нешто врло драгоцено.
Свако добро од Господа,
Станоје
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.
