- This topic has 4 odgovora, 5 glasova, and was last updated Postavljeno pre 4 years, 2 meseca by
.
-
Poruke
-
Pomaze Bog.
E, ovako,
imam tetku koja kad je bilo vrijeme za udaju, ona je birala,birala, cekala neku veliku ljubav i propustila sve zive prilike, a imala je prilike za pozeljet… godine su prosle, ona vise i stara za brak, smatra da je bezvredna i da treba biti nesrecna jer joj ljudi mnogo puta govore da nije ispunila najvazniju duznost.
Ona nije ohola zena, stavise, sve mlade savjetuje da ne pogrijese kao ona, da misle na vrijeme.
E sad, drustvo joj je nametnulo osjecaj bezvrednosti, iako joj ja non stop ponavljam da vrijedi mnogo a evo i zasto:
Onog trena kad je shvatila da je prosao voz, ona nije postala zla i kivna, naprotiv postala je najbolja tetka, super kuma, i pomagala moju porodicu, i porodicu kumova i porodicu od svoje brace, maksimalno, finansijski, moralno i na sve druge nacine.
Govorim joj da je moje misljenje, Ko pogrijesi i ne osnuje porodicu moze to nadomjestiti tako sto ce pomagati da se odgoje tudja djeca i posvetiti se njima, da je to dovoljno da Bogu budes drag i da ispunis svrhu i da te niko ne moze smatrati bezvrednim.
Ja sam rodila dijete, ali ti si pomgola meni da ga odgojim,olaksala mi.
Kako da je ubijedim da nije bezvredna u ocima Boga? kao mlada jeste bila arogantna mozda ,i cekala nekog princa na konju, ali kad se osvijestila postala je glavna podrska ostatka porodice, neko kome ja dugujem mnogo… ni trenutka nije ugadjala sebi, nego evo vec godinama ugadja drugima…
ali taj osjecaj da nije ispunila jedinu duznost je gricka.
- Voljela bih da mi neko da savjet,kako da joj objasnim da je koristan clan drustva i zajednice?
Bog pomogo, Mila,
Primetila sam da slične dileme (da li njihovo postojanje ima smisla) često imaju i žene koje se jesu udale ali koje , iz različitih razloga, ne mogu da imaju dece.
Mislim da je po sredi pogrešna teza – da Bog od nas žena isključivo traži da se udamo i da rodimo decu i ako to iz nekog razloga nismo ispunile, da onda naš život u očima Božijim nema smisla.
Kako ja na ovo pitanje gledam, a dobro bi bilo da čujemo i nekog sveštenika, Bog od svakoga od nas , bilo da smo muškarci i žene, udati-oženjeni ili neudate-neoženjeni, traži samo ovo:
Da ispunjavamo Njegove Zapovesti, da se klonimo greha i da molitveno tražimo Njegovu Volju za nas i da je ispunjavamo. Tako stičemo Blagodat Duha Svetoga.
A ne da pravimo neke koncepcije u svojoj glavi šta to Bog hoće od nas, umesto da Njega direktno kroz molitvu pitamo.
Od nekoga Gospod traži da „rodi“ puno duhovne dece, od nekoga da pomogne nekome drugome ko ima decu, od nekoga traži da „rodi“ neka pisana dela, naučne radove, neka postignuća druge vrste… od nekoga da molitveno pomaže drugima, od nekoga da poučava decu u veri…
I dok smo živi za nas nije kasno, nema razloga da se mučimo zbog propuštenih prilika (ako smo to već spoznali, pokajali se i ispovedili) već je svaki dan -dan kada donosimo odluku hoćemo li tražiti Volju Božiju i ispunjavati je ili ćemo se baviti prošlošću i nekim lažnim predstavama o Bogu.
Ovo je neko moje razmišljanje, ne mora da znači da je ispravno.
Svako dobro,
Sanja
Pomaže Bog,
Čitavog dana pokušavam da napišem jedan komentar i ne uspevam. Uvek me neko prekine.
Poznajem dosta neudatih i neozenjenih koje porodica najviše diskriminiše. Od njih očekuju da čuvaju decu, da finansijski pomažu i da im nakon smrti ostave sve što su sticali za života. Svesno ili nesvesno, oni to osećaju i posle nekog vremena se osećaju iskorišćeno. Tu su za sve u svakom trenutku, uvek na raspolaganju, dok su oni za druge neko ko se nije ostvario, osoba kojoj uvek zaborave da kažu hvala.
Nadam se da ću sledeći put imati malo više vremena pozdrav i svako dobro.
Bog pomo!
Hteo bih da dodam da je brak Tajna opredeljenog pojma, i konkretno, a zbog činjenice da se u njemu izliva „saznanje Božije“, da je čovek stvoren da ne bude u samoći. I vide Bog da nije dobro da čovek bude sam, zar ne? Tajna se razume u Ontološkim izlivanju pomoći čoveku da on kroz sav svoj život razume a kao da živi sa smislom u život ovog besmisla. Zato je Tajna i poslušanje svim otkrivanjima Otkrovenja a u kojima Tvorac čoveka obrazuje da zatim on razume a kako da ga živi.
Samoća, udaljenost od ljudi jeste duhovna bolest, što mnogo kasnije i mlada nauka psihologija to isto govori. I ona isto vidi da je jedna od početnih duhovnih (mentalnih) bolesti. Sa nekim razlogom čovek se boji ljudi ili pak sa nekim razlogom smatra da je iznad ljudi. U poslednjem je uvek prisutan konflikt! Ni prvo ni drugo ništa ne valja! U taj problem može da se upadne samo ako ne živimo Crkvom, ili pak ne razumemo njen jezik a šta ona nama svakodnevno govori? Jer je ona i naša učiniocima u kojoj mi slušamo njena predavanja ili pak „bežimo sa časova“.
Od ovog poslednjeg Srbin mnogo strada da zato sve manje razume ovaj život! A našim neeprijateljiam koji su na odlično poučili upravo to treba.
Brak ne postoji samo radi prokreacije nego pojmova polne Celine, o kojoj Zlatousti govori, kritikujući sodomiste da oni nikada nju ne mogu da ostvare. Tako i celinu Crkve od pojave ženskog, Zajednice, u kojoj ne može da se bude sam a tako ni tužan. Samoća se pronalazi samo izvan Crkve i u neposlušanju njoj. Samoća nije ontološka kategorija.
Samoća u monaštvu nije samoća nego je bračništvo u Hristu, o čemu na mnoštvo mesta u Svetom Pismu saznajemo. Zato celibat u Crkvi ne postoji i on je jeres. Još više u judaizmu. Celibat je ljudska ne ostvarenost. Jer od momenta kada je on uveden u crkvu zapadnog opredeljenja i socijalnih ustanova koje je ona obrazovala tako je i nestala. Samoća izvan ustanova Crkve, najpre bogoslužbenog odsustva izvan crkve, a monaha bez ispunjenih svojih zaveta, jeste anomalija koja nam donosi realne duhovne a i telesne boli. To je promašen život da je i „greh“ a koji ga morfološki opisuje.
Neženja ili neudata danas je isto anomalija a koja nam dolazi iz gospodstvujuće stihije ovog veka, koja nam je pomutila hrišćanske vrednosti života i realna očekivanja u njemu. Ljudi zaista previše očekuju od ovog kratkog života i njihovi standardi su pragmatični a ljubavi nigde. Ljubav ne meri lepota i uzimanje, nego ono što mi imamo u nama da damo, i da nas to u raspoloženju naše duše i misiji Crkve u nama duboko ispuni. Svi su navikli da uzimaju a uopšte ne daju da tako ne razumeju Psalmopevca, „blaženije je davati nego li uzimati“.
oLjuba
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.