- This topic has 4 одговора, 5 гласова, and was last updated Постављено пре 4 years, 2 месеца by
.
-
Поруке
-
Pomaze Bog.
E, ovako,
imam tetku koja kad je bilo vrijeme za udaju, ona je birala,birala, cekala neku veliku ljubav i propustila sve zive prilike, a imala je prilike za pozeljet… godine su prosle, ona vise i stara za brak, smatra da je bezvredna i da treba biti nesrecna jer joj ljudi mnogo puta govore da nije ispunila najvazniju duznost.
Ona nije ohola zena, stavise, sve mlade savjetuje da ne pogrijese kao ona, da misle na vrijeme.
E sad, drustvo joj je nametnulo osjecaj bezvrednosti, iako joj ja non stop ponavljam da vrijedi mnogo a evo i zasto:
Onog trena kad je shvatila da je prosao voz, ona nije postala zla i kivna, naprotiv postala je najbolja tetka, super kuma, i pomagala moju porodicu, i porodicu kumova i porodicu od svoje brace, maksimalno, finansijski, moralno i na sve druge nacine.
Govorim joj da je moje misljenje, Ko pogrijesi i ne osnuje porodicu moze to nadomjestiti tako sto ce pomagati da se odgoje tudja djeca i posvetiti se njima, da je to dovoljno da Bogu budes drag i da ispunis svrhu i da te niko ne moze smatrati bezvrednim.
Ja sam rodila dijete, ali ti si pomgola meni da ga odgojim,olaksala mi.
Kako da je ubijedim da nije bezvredna u ocima Boga? kao mlada jeste bila arogantna mozda ,i cekala nekog princa na konju, ali kad se osvijestila postala je glavna podrska ostatka porodice, neko kome ja dugujem mnogo… ni trenutka nije ugadjala sebi, nego evo vec godinama ugadja drugima…
ali taj osjecaj da nije ispunila jedinu duznost je gricka.
- Voljela bih da mi neko da savjet,kako da joj objasnim da je koristan clan drustva i zajednice?
Бог помого, Мила,
Приметила сам да сличне дилеме (да ли њихово постојање има смисла) често имају и жене које се јесу удале али које , из различитих разлога, не могу да имају деце.
Мислим да је по среди погрешна теза – да Бог од нас жена искључиво тражи да се удамо и да родимо децу и ако то из неког разлога нисмо испуниле, да онда наш живот у очима Божијим нема смисла.
Како ја на ово питање гледам, а добро би било да чујемо и неког свештеника, Бог од свакога од нас , било да смо мушкарци и жене, удати-ожењени или неудате-неожењени, тражи само ово:
Да испуњавамо Његове Заповести, да се клонимо греха и да молитвено тражимо Његову Вољу за нас и да је испуњавамо. Тако стичемо Благодат Духа Светога.
А не да правимо неке концепције у својој глави шта то Бог хоће од нас, уместо да Њега директно кроз молитву питамо.
Од некога Господ тражи да „роди“ пуно духовне деце, од некога да помогне некоме другоме ко има децу, од некога тражи да „роди“ нека писана дела, научне радове, нека постигнућа друге врсте… од некога да молитвено помаже другима, од некога да поучава децу у вери…
И док смо живи за нас није касно, нема разлога да се мучимо због пропуштених прилика (ако смо то већ спознали, покајали се и исповедили) већ је сваки дан -дан када доносимо одлуку хоћемо ли тражити Вољу Божију и испуњавати је или ћемо се бавити прошлошћу и неким лажним представама о Богу.
Ово је неко моје размишљање, не мора да значи да је исправно.
Свако добро,
Сања
Pomaže Bog,
Čitavog dana pokušavam da napišem jedan komentar i ne uspevam. Uvek me neko prekine.
Poznajem dosta neudatih i neozenjenih koje porodica najviše diskriminiše. Od njih očekuju da čuvaju decu, da finansijski pomažu i da im nakon smrti ostave sve što su sticali za života. Svesno ili nesvesno, oni to osećaju i posle nekog vremena se osećaju iskorišćeno. Tu su za sve u svakom trenutku, uvek na raspolaganju, dok su oni za druge neko ko se nije ostvario, osoba kojoj uvek zaborave da kažu hvala.
Nadam se da ću sledeći put imati malo više vremena pozdrav i svako dobro.
Бог помо!
Хтео бих да додам да је брак Тајна опредељеног појма, и конкретно, а због чињенице да се у њему излива „сазнање Божије“, да је човек створен да не буде у самоћи. И виде Бог да није добро да човек буде сам, зар не? Тајна се разуме у Онтолошким изливању помоћи човеку да он кроз сав свој живот разуме а као да живи са смислом у живот овог бесмисла. Зато је Тајна и послушање свим откривањима Откровења а у којима Творац човека образује да затим он разуме а како да га живи.
Самоћа, удаљеност од људи јесте духовна болест, што много касније и млада наука психологија то исто говори. И она исто види да је једна од почетних духовних (менталних) болести. Са неким разлогом човек се боји људи или пак са неким разлогом сматра да је изнад људи. У последњем је увек присутан конфликт! Ни прво ни друго ништа не ваља! У тај проблем може да се упадне само ако не живимо Црквом, или пак не разумемо њен језик а шта она нама свакодневно говори? Јер је она и наша учиниоцима у којој ми слушамо њена предавања или пак „бежимо са часова“.
Од овог последњег Србин много страда да зато све мање разуме овај живот! А нашим неепријатељиам који су на одлично поучили управо то треба.
Брак не постоји само ради прокреације него појмова полне Целине, о којој Златоусти говори, критикујући содомисте да они никада њу не могу да остваре. Тако и целину Цркве од појаве женског, Заједнице, у којој не може да се буде сам а тако ни тужан. Самоћа се проналази само изван Цркве и у непослушању њој. Самоћа није онтолошка категорија.
Самоћа у монаштву није самоћа него је брачништво у Христу, о чему на мноштво места у Светом Писму сазнајемо. Зато целибат у Цркви не постоји и он је јерес. Још више у јудаизму. Целибат је људска не оствареност. Јер од момента када је он уведен у цркву западног опредељења и социјалних установа које је она образовала тако је и нестала. Самоћа изван установа Цркве, најпре богослужбеног одсуства изван цркве, а монаха без испуњених својих завета, јесте аномалија која нам доноси реалне духовне а и телесне боли. То је промашен живот да је и „грех“ а који га морфолошки описује.
Нежења или неудата данас је исто аномалија а која нам долази из господствујуће стихије овог века, која нам је помутила хришћанске вредности живота и реална очекивања у њему. Људи заиста превише очекују од овог кратког живота и њихови стандарди су прагматични а љубави нигде. Љубав не мери лепота и узимање, него оно што ми имамо у нама да дамо, и да нас то у расположењу наше душе и мисији Цркве у нама дубоко испуни. Сви су навикли да узимају а уопште не дају да тако не разумеју Псалмопевца, „блаженије је давати него ли узимати“.
оЉуба
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.