Eparhija raško-prizrenska u egzilu

Dragi brate,

to je previše komplikovana priča.

Vladika Artemije je bio jedna od glavnih prepreka Amerikancima za otcepljenje KIM, jer je držao narod tamo čvrsto na okupu i nije pravio nikakve ustupke što se tiče Crkve i crkvene imovine. Tako su, posle jedne posete 2010., Ameri naredili da se on smeni. I to su iz Sinoda probali nekom glupom optužbom da je proneverio neke smešne pare i da je zaposlio nekog svog rođaka da mu bude lični vozač, za opet neke tada male pare – mislim 30-ak hiljada dinara. Pošto to naravno da nije moglo da prođe, namestili su tako da ili ne može da dođe da se brani, ili da odmah ulete i preuzmu eparhiju, ako se odazove pozivu i izađe iz nje. Sve je to, naravno, nekanonski. Ali, da ne bi bilo haosa, pristao je da se povuče, po ugledu na svetog Jovana Zlatoustog, carigradskog patrijarha, nepravedno udaljenog sa trona, i mnoge druge episkope.

E, sad. Da li su ga odgovorili, ili je shvatio u potpunosti šta nameravaju sa crkvama na Kosovu, promenio je odluku i odbio ,,saradnju“. Te su ga, kao odgovor, prvo vratili u red prostih monaha, a, kad je nastavio da se naziva vladikom ,,u egzilu“, i – ,,razmonašili“, što je nemoguće. Monaštvo je zavetni postrig, lični zavet sa Bogom, nije sveštenička hirotonija – nema šta da se ,,ukine“. I on je njima uzvratio sličnom merom, nazvavši ih izdajnicima, ekumenistima, itd.

Ovde počinje problem. Mediji su toliko zapekli rakije ,,spinovače“, da je apsolutno nemoguće razlučiti šta se tu tačno desilo. A goruće pitanje je: jesu li u raskolu? Artemijevci tvrde da nisu. I  u njihovim učenjima nema nijedne jeresi. Smatraju sebe delom SPC, koji ne priznaje više dostojanstvo određenih episkopa. Al’ ne može to tako. Ne mogu da postoje dve uprave jedne eparhije.

Moje skromno mišljenje je: niko nije u pravu.

Nije Crkva ničija prćija, pa da odlučuje samovoljno šta će i kako će, već Telo Hristovo, kome je on Glava, a mi nepotrebni udovi.

Verovatno bi najbolje bilo kada bi se u potpunosti vratili nazad u SPC, da se manu toga ,,egzila“, a da ni ovi drugi ,,ne tvrde pazar“, nego da ih prime sa svim činovima i dostojanstvima, osim episkopskog, jer je malo falilo da i narodu prekipi i sve ,,legalne“ episkope išutira napolje, kao skrnavitelje Kanona Apostolskih. Što je nekima svakako trebalo da se desi, ako ćemo ,,nit’ po babu, nit’ po stričevima“.

Bog će odlučiti kada je pravi trenutak da se ponovo svi ujedine i na koji način. A ovo pušta sada volju našu, da se pokaže sva nemoć ljudskih mudrovanja i ohlade usijane glave.

Iz mog ugla. Odlazio sam u manastir koji pripada eparhiji raško-prizrenskoj u egzilu nekih dva i po meseca. Monasi su divni ljudi, iako ih ima samo četvorica. Ljubazni i uvek tu da pomognu koliko god mogu. Liturgija je divna, kao i ljudi koji dolaze na liturgiju. Večernja služba traje oko sat i po, dok u crkvi to traje oko pola sata i manje. Tražio sam nekog od otaca koji drže liturgiju ili večernje da porazgovaram sa njim baš oko ovog pitanja, ali i duhovne pomoći, međutim, dobio sam samo prazno obećanje. Otac koji mi je zakazao razgovor nije se pojavio večeras. Dogovorio sam se za sutra sa drugim ocem, pa ću videti da li će me i on slagati kao njegov kolega.

Dragi brate!

Ne sumnjam da si upoznao u njihovom manastiru divne monahe.
To što su oni u raskolu sa Jedinom, Svetom i Apostolskom Crkvom,
ne znači da su … užasni (ne zameri ako ovo nije suprotno pridevu „divan“).
Siguran sam da ih ima divnih i više nego ta četiri monaha.

Oni koji kod njih odlaze takođe mogu biti divni, zašto da ne?

To što u njihovom manastiru večernja molitva traje sat i po,
to je „osobina“ manastira; ne bi to trebalo porediti sa
večernjom molitvom u crkvi, u gradu.
Meni je drago da ti lično više voliš duge službe, jer tu
nalikujem tebi! Ne kaže li sveti Apostol Pavle „… molite se
Bogu bez prestanka…“?

Što se tiče tog sveštenika i njegovog izostanka (koji si ti osudio kao laž),
hajde da sačekamo da vidimo o čemu se radi. Možda će ti taj
drugi sveštenik reći šta se dogodilo. Ja ne znam.

Ono što ti znam reći jeste da sam se i sam nalazio na tom „klizavom terenu“
da sam upoređivao jedno sa drugim, i da sam gledao gde mi je prijatnije biti.
Bogu hvala, pa sam taj „duhovni hedonizam“ ostavio iza sebe.
Duhom Svetim vođeni ljudi pomogoše mi da nađem gde mogu rasti služeći
bližnjima, baš po rečima Hrista Spasa iz današnjeg Jevanđelja:
„… dade slugama Svojim … svakome svoj posao…“.

Ne zameri ako i tebi želim što i sebi:
„… Da poznaš Hrista i silu Njegovog stradanja….. saobražavajući se Njegovoj smrti!“

Toma

PS. Ako nisi pogledao, pogledaj film „Čovek Božiji“ o svetom Nektariju Eginskom