Почетна » Збогом мојим милим сестрама у Христу

Збогом мојим милим сестрама у Христу

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Збогом мојим милим сестрама у Христу

Гледање 1 чланака - 1 до 7 (од 7 укупно)
  • Аутор
    Поруке
  • #505
    Иван Ташић
    Главни модератор

    Драги Светосавци,

    Као што многи од вас знају у претходних месец и по дана изгубили смо две блиске сестре у Христу: матушку Славицу и сестру Љубицу. Ово је велики губитак за све нас, али и прилика да се подсетимо да је највећа милостиња молитва за упокојене. Тешко је писати о ове две дивне душе, а да се човек не огреши о њих. Док се полако уходавамо на новом форуму преносим вам писмо сестре Зоране која их је веродостојно описала и подсетила нас како је Господ себи призвао најбоље међу нама.

    Царство им небеско.

    —————

    Збогом мојим милим сестрама у Христу

     

    Таман сам се мало опоравила од шока кад изгубих сестру у Христу и пријатељицу, матушку нашег оца Љубе, Славицу, кад ме обори вест да ми оде и Љубица!

    О како не волим посмртне говоре, о како не волим оно “о мртвима све најбоље”. Но сад не могу допустити да ми обе ове блиске, чисте душе оду без речи. Искрено , најискреније овде исповедам пред вама православна браћо и сестре, много бих волела да имам једну реч ружну да кажем о Славици или Љубици. Жао ми је што немам. Жао ми је, јер не знам хоћете ли веровати овоме што пишем.

    Спремала сам опроштајно писмо за матушку кад прође четрдест дана, кад се мало саберем, али кад ме ошину вест о Љубициној смрти, провали из мене брана и изли се ово:

    Познајем заиста много људи, на разним континентима и разних нација. Сваки човек је јединствена Божија творевина, свако у нама остави мањи или већи траг, матушка Славица и Љубица су у мени оставиле дубоке , вечне трагове, по много чему јединствене. Нас три имамо једну заједничку причицу од неколико чаробних дана проведених заједно.

    До сада сам се само два пута речима опраштала од умрлих и оба пута је то било од жена које су ми биле узор и Вери, Љубави, Нади и смирењу. Недостижни узор!

     

    Матушка Славица – Цица

    Биле смо такорећи комшинице док сам живела у Америци. Сећам се живо првог сусрета са женом средњих година, мајком одраслог сина, а са погледом детета, безазленог детета…нисам ни слушала шта прича и сећам се да је прича била свакодневна и небитна, остала сам затечена том чистотом и невиношћу душе. Жива слика преда мном , ево и после скоро двадесет година. Мила моја Славица. Осећај је био исти приликом сваког сусрета. Интелигентна, модерна, лепа а кад прича, као да из ње говори неко збуњено детенце које су чуди неправдама света, које лије сузе над тим неправдама а не уме ни да се наљути…него само да над њима плаче …и кад се као љути, она уствари јадикује “зашто је то тако”, “зашто ми је узео моје крпице”…

    И при сваком нашем сусрету, ја сам се више чудила и посматрала како она о нечему прича него шта прича. Питала сам се и питам, роди ли се човек такав или се то долази са Божијом благодати? Хоћу ли ја икада дотле стићи? Зашто мени Боже то не даш? Дај ми молим те! Ништа друго од тебе не тражим!

    Сведочим да је била права мајка – матушка у парохији свога мужа – заправо била је Матушка!!! Парохијанима и пролазницима! Можда не би свако умео да изрази чиме је пленила али је свако осетио њену чисту, несебичну љубав и давање без свести о давању…њену веру у Господа без сенке и остатка, њено увек ведро лице обасјано том вером!

    Није лак живот у Америци, није лак живот матушке било где, али је моја Славица носила тај венац достојанствено, са лакоћом и крилима која јој је Господ подарио као плату за њену несебичност и спремност на жртву коју она чак није тако ни звала. Мало је рећи да су је сви волели, дивили јој се и поштовали! Њихов је губитак заиста ненадокнадив!

     

    Љубица

    “Проста душа словенска” или још ближе – српска, чиста и велика, без сенке, бујна и бучна а опет ненаметљива, може се уобличити у једну реч Љубав! Љубица – Љубав! Рођена у Аустралији али од српског семена, баченог на плодо тло. Говорила је наш језик, дисала је Православљем, имала веру много већу од горушичиног зрна…

    У време кад смо обе биле на листи Светосавље, ја сам још живела у Америци. Временска разлика огромна и мени је то било оправдање што је не зовем “збуњена”. Уствари се то зове лењост! Она је мене редовно звала! Увек радосна – као да је на њу мислио св. Серафим Саровски кад је поздрављао “Радости моја”! Улепшавања ми је моје усамљенисчко “Америковање”. Испуњавала моје дане смехом, озбиљним коментарима о нашој вери, певањем духовних песама …ах какав глас…интимним исповестима … тешким крстом који је носила од губитка сина и још по којим, али све то са лакоћом верника који заиста верује у Христа Спаса, у Васкрсење, у Живот, у Истину и Извор свеже воде! Певала ми је духовне песме “на увце”…грејала ми је хладне, безличне америчке дане …

    Никада ни са ким, кога никада нисам видела, нисам доживела такву блискост.

    Сигурна сам мила моја чиста душо да си срећна сада негде тамо! Радости моја!

     

    Славица, Љубица и ја

    Читали сте сигурно осећају кривице преживелих кад се догоди катастрофа у којој многи погину. Са тим осећајем се борим ових дана.Сад га тек разумем. Оставиле су ме овде у овој “долини плача”, мени две блиске душе. Опрости ми Боже али дајем себи слободу да верујем да су оне

    сада са Тобом а искрено мислим да ја то место нисам заслужила!

    Значи ли то да их више никада нећу видети? Тај страх увећава моју бол губитка.

    ****

    Хвала ти Боже бескрајно што си нас спојио оног давног лета и поклонио нам неколико заједничких дана. Неколико дана чије лепоте и значаја нисмо тада боле свесне. Зашто нешто мора да прође да бисмо спознали вредност тренутка!?

    Тог лета је Љубица прво била мој гост! Радовале смо се као средњошколке том сусрету. Лутале смо улицама Њујорка, седеле у башти иза моје куће, причале до касно у ноћ. О како сам тада желела да је Аустралија у Америци! Причале о Косову, Србији, нашој вери, људима са листе о дешавањима на њој (тада је она била најактивнија српска православна листа на нету)…

    После пар дана сам је одвезла код оца Љубе. Радовала се том сусрету као дете! Скакутала је по седишту аута и стално запиткивала кад ћемо да стигнемо!

    У кући оца Љубе смо нас три први пут биле заједно: Славица, Љубица и ја. За мене је највећи ужитак био посматрати их. Две безазлене душе заједно.

    Истог тог лета (о Боже хвала ти) сретосмо се нас три у Београду!

    Какав дар!

    Три жене у “одређеним” годинама, ишле смо градом и смејале се као гимназијалке, бучно и не осврћући се на околину. Љубици је било најважније да обиђе што више светиња и накипује што више православних књига за вернике у Аустралији. Ишла је Београдом вукући за собом џакове књига. Ништа јој није било тешко, нити се бринула ко ће шта да мисли.

    Једног дана смо се договориле да се нађемо “код коња”. Чекамо Славица и ја Љубицу и чекамо… знамо да ће доћи па не одустајемо…прошло је подуже времена, кад ево ти ње – вуче свој џак и одахне кад нас угледа. Она нас је чекала пред коњима код Скупштине. Ето нама још једног разлога за смех који нас иначе није напуштао – искрена радост три сестре у Христу! Блискост, Љубав!

    Драге моје, због душа попут ваших, вредело је живети, због душа попут ваших овај свет опстаје. Хвала вам што сте ме уврстиле међу своје пријатеље и поделиле са мном своје радости и туге.

    Мени сада једино остаје да, ако ни због чега,а оно вама за љубав постанем боља, да вам се бар мало приближим у вашој чистоти и Љубави, те да се Господ смилује и допусти ми да вас бар још једном загрлим у Њему Васкрслом, а дотле нека вас чува у свом наручају!

    Болно недостајете …

    Ваша сестра у Христу Зорана

     

    #510

    Хвала вам, брате и сестро, на овоме.  Ове ваше речи су (још једно) сведочење да су житија светих свуда ту око нас, не баш бројна али постојана.

    Ваистину, још један подстрек да будем бољи, много бољи од онога што ја сматрах да је добро.

    Царство Небеско сестрама Љубици и Славици, а нама милост Божија!

    Број корисника који су захвалили аутору: 2
    #513
    veneta.jevtovic
    Учесник

    Matuska_Slavica-1

    Знам да је ту… Матушка Славица, наша Цица,мени- Циле моја добра…
    Постоје људи које познајемо цео свој живот а живот нам удеси време када ћемо се лично срести.
    Не могу рећи да су биле потребне године(није их било много) да би потврдиле пријатељство,
    оно се збило како Меша Селимовић каже као и љубав,која је ваљда једина ствар на свету
    коју не треба објашњавати нити јој тражити разлоге.
    Све је почело управо овде и ради Светосавља.Сусрет са о.Љубом Милошевићем и стално враћање Светосављу управо њега ради
    обогатили су мој живот људима ”који нису од овога света”…а онда је дошло време да се лично загрлим са Цилетом…
    Лепа Протина Кћи како пева песма и душа оплемењена духом народа са којима су делили младост,живот,добро и све што живот доноси….
    Дошла сам ненајављена,сакривена иза људи за време Службе…загрлиле смо се у првом личном сусретању као да се знамо читаву вечност
    и знале смо се.Памтим тај дан као ДАР,одмакло поподне а нико не иде кући…деца око Матушке,жене кувају кафу,чај,послужују се људи као у својој кући…разговарају са својим Баћушком и Матушком,ОНИ СУ ЊИХОВИ …све траје а ја затечена са бајковитом сликом трпезе љубави која није завршена са Отпустом и целивањем Часнога Крста.Од тада до данас све је остало исто само је Циле моја добра одлучила да ме ”превари”.
    Није дала до краја да неко други отпати њену болест коју је тако добро крила.Плави увојци,нашминкана,када мину болови опет би се смејала и препричавале би наша дружења и смејале се на коментар мог друга који нам говори ,сада Вас не боле леђа…знаш љута сам онако громогласно како ја то умем а ти кажеш немој Венетић,зашто ми ниси рекла,знам да не бих могла више него ми је дато али бих другачије.Поздравила сам се Тобом и напиустила Србију 25.Октобра.Свакога дана смо се чуле а онда оног 12.Децембра по овом мом времену код Тебе је већ био 13-ти имала сам пропуштен позив.Не морам да ти кажем колико сам плакала,колико и данас очекујем да ти чујем глас…Недостајала си ми за Божић,Кстовдан,Богојављење.Оно Твоје поздрави ми моју Ољу са акцентом на слово О као Руси и Наду и Мају недостаје ми…недостаје ми да причам са тобом…дођи макар у сан…Чекај ме и ја ћу сигурно доћи када дође време а до тада ћу на помен Твога имена говорити стиховима
    Мике Антића…

    Знаш шта су порочанства?
    Калупи ранијих збивања
    и задиханост истог
    што вије себе укруг.
    Па што би смо се опраштали?
    Чега да нам је жао?
    Ако Ти јаве :умро сам,
    Ти знаш-ја то не умем.
    Љубав је једини ваздух
    који сам удисао.
    И осмех једини језик
    који на свету разумем…

    Пријатељство се не бира,оно бива ко зна због чега као љубав.А ништа ја нисам поклонио Теби већ себи говори Меша а ја кажем Амин!
    До поновног сусрета нека Те чувају анђели, Царство ти небеско Циле моја добра.

    Само за Тебе…

    Твој Венетић

     

    Пошаљите прилог:
    #582

     

    Помаже Бог!

    Благодарeње за ова два дирљива и предивна панегирика наших сестара у Христу, Зоране (које је са нама поделио брат Иван) и Венете, душом и молитвеном искреношћу срца и великом љубављу исказана према уснулим сестрама.

    Нека Васкрсли Господ дарује милост, покој душама њиховим и рајска насеља, протиници Славици и сестри Љубици! Вјечнаја памјат!

    о. Мирољуб

    #586
    ivo.vatovic
    Учесник

    Помаже Бог,

     

    И ја сам имао велики благослов да упознам сестру Љубицу давне 2000те када сам јој послао приватну поруку у покушају да је утешим због смрти сина. Из неког разлога, моја порука јој је пријала и узвратила ми је дубоком захвалношћу. Следећег лета смо се, слава Богу, срели у Београду у мом стану. Како сам већ неколико дана био у Србији, мајци сам укратко описао познанстово (онлајн) са Љубицом, како јој се упокојио син и како је још нисам лично упознао.

    Дошла је код нас, у црнини,и ја нисам могао да ишчекам да видим каква је то жена затрпана мукама свих врста које можете замислити а стално је радосна и не само то, него је њена радост толико заразна да лечи депресију … бар за тренутак.

    После 10 минута имао сам осећај као да је знам цео живот, ја тек зашао у 30те а она жена средњих година били смо друг и другарица … или боље, брат и сестра … после неколико телефонских разговора и 10 минута дружења. То је за мене било ново искуство и, још увек, једино.

    Док је причала о мукама свога сина и његовој смрти, приметио сам шок на лицу своје мајке … нисам укапирао о чему се ради али када је Љубица отишла … шокирана мајка ме пита … каква је то жена која о смрти сина прича са таквим миром и без сузе?

    Тада сам схватио … моја смрт за моју мајку би била крај свих крајева , а тамо нека Љубица из Аустралије са, за моју мајку, несхватљивим миром прича о страдању и смрти детета. Рекао сам јој да је на делу видела веру правдника, подвижника о којима читамо у житијима светих. Рекао сам јој да за оног који има веру као зрно гоуршично, смрти нема и да са надом у милост Божију чека васкрсење мртвих, поновни сустрет са сином и живот будућег века. Рекао сам јој са је мајчинска молитва јача о нуклеарне бомбе … рекао сам свашта нешто али џаба. Љубица је за њу остала тајна.

    Неколико година касније је упознала још једну моју „другарицу“ од 70 и нешто година, и она сада у Царству Небеском, чији је син једнога дана отишао на посао и никада га више није видела. Остала је да живи у истој кући одбијајући да се пресели у нади да јој је син жив и да ће се вратити кући. И она је била сила. Селена се звала … помјаните и њу.

    Можете замислити моју сироту мајку … шта све има тамо у тим Америкама … и с’ким се он тамо дружи…

    Испричаћу вам још нешто … пре неку годину стојим у реду за нафору и сажаљам себе и судбину … све лађе потонуле… прилази ми жена … позната али нисам могао да се сетим одакле је знам … било ме је срамота и све време разговора сам контао ко је… и сконтао сам. Били смо у истој парохији пре него што се парохија тј. локални моћници, одметнуше у старокалендарце. Елем, питам је како су, а она рече да њена Тања више не може у цркву… збуњен се мислим … има две ћерке … једна три, четири а друга коју више… она примети моју збуњеност и рече… ти не знаш? Моја Тања има тумор на мозгу. Заледио сам се … питам колико има година… рече шест. Још ми рече , са, сада за мене, несхватљивим миром, да је њена Тања пре неки дан нацртала своје одељење али без ње. Мајка је пита, а где си ти … она одговори … ја идем…

    Стоји гледам… шта рећи жени којој умире шестогодишње дете…

    Неколико месеци касније, Тања се упокојила и ту сахранну, док сам жив, нећу заборавити. Мама Наташа је стајала као стена и тешила гомилу људи који нису могли да зауставе сузе… кад кажем гомилу… мислим на стотине.

    Ето, те три жене су ми на делу показале веру… када ми потону лађе помислим на њих па се постидим.

    Матушку Славицу нисам имао благослов да упознам али зато могу да се молим за њу и верујем да ћемо се у Онај Дан сви наћи тамо где нема болести, туге и уздисања …

     

    Амин Боже дај.

     

    Иво

    #587

    Бог ти помогао драги брате Иво,

    Кад год сам мислила на сестру Љубицу, сећала сам се и тебе због њене огромне љубави према теби. Ретко би који наш разговор прошао а да те није споменула уз најлепше речи и радост што те је упознала.

    И сад, кад је отишла , питала сам се да ли ћеш се огласити. Не могу ти исказати колико ми је мило што јеси.

    Радује се наша Љубица и благодари. Молитвама свакако највише!

     

     

     

    #596
    Сања Станковић
    Модератор

    Бог помого, Иво,

    Због оваквих порука (твојих, Зокиних, Венетиних…) је вредело подићи Форум и оживети дух комуникације који је на Листи дуго постојао.

    Већину својих црквених пријатеља (и потоњих кумова) сам стекла захваљујући овој Листи (сада Форуму).

    Сања

     

Гледање 1 чланака - 1 до 7 (од 7 укупно)
  • Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.