- This topic has 5 odgovora, 6 glasova, and was last updated Postavljeno pre 3 years, 9 meseci by
.
-
Poruke
-
Pomaže Bog
Imam ozbiljan problem sa roditeljima pogotovo sa ocem.
Moj otac ne veruje u živoga Boga kao ja već u mrtvog bravara čije je telo trulo i koji je pre 40 godina otišao kod njegovog nečastivog boga na večne muke.
Prosto mi ne da da živim. Mi smo pre 15 godina otišli u inlstranstvo.
Moji roditelji su odmah po našem odlasku odredili kakav mi život žele i ne mogu da se nose sa tim da ja ne želim ono što su oni meni spremali.
Otac mi večno usađuje mentalitet gubitnika tako što me sve pogrešno uči.
Stalno mi govori da sam slab i nesposoban iako sam suprotno dokazao.
Iskreno nešto se i ne trudim da mu pokažem svoje vrline jer mi ta osoba uopšte nije bitna u životu i samo želim da ga se otarasim jednom za sva vremena.
Majka me dovukla u ovu prokletu sodomu i gomoru zvanu Minhen kako bi kao imao bolju perspektivu i kako bih rastao pored oca jer je on došao pre nas.
Mnogo je pogrešila ne samo da me otac i zapad nisu usrećili već su me duboko unesrećili.
Prošlog leta sam upoznao jednu devojku gde sam se prvi put bukvalno zaljubio na prvi pogled i stvarno shvatio da je ona prava jer je hemija između nas bila gotovo savršena.
Ali nažalost nisam imao dovoljno vremena za nju jer je ona u Srbiji a robovanje kod ćaleta u firmi u Minhenu je naravno bilo važnije nego ono što mi srce želi.
Naravno kada imam malo vremena onda mi je veći pritisak a raditi pod pritiskom izaziva greške tako da sam je toliko uvredio da mi nikad neće oprostiti i mislim da je našla drugog, tu mi više ni jedan Bog ne može pomoći a ja sam bukvalno izgubio ljubav svog života iz gluposti.
Naravno on mi ne da da napustim njegovu firmu.
A ne mogu ni da nađem drugu devojku jer mi se ceo život svodi na robovanje toj odvratnoj osobi.
Nadam se da mi možete pomoći
Dragi brate,
Nemoj da očajavaš i nemoj da mrziš. Ako bi razgovarao sa starijima o njihovim životima, video bi da su takvi periodi dodeljeni svima, nekima pre nekima kasnije, a kada prođu teške godine koje izgledaju kao večnost, posle se čine kao tren, kao davni, prošli život.
Kroz sve što proživimo, kroz sva iskustva koja nas zadese, gradi se i popravlja duša, kuje se ko gvožđe u vatri.
Ne znam koliko je loša situacija kod tebe kući, ali zvuči kao da bi bilo dobro da se odvojiš, makar da niste 24h zajedno i kući i na poslu. Nađi cimera da delite kiriju, reci da je prijatelju potreban cimer…ako već živite odvojeno i sav taj pritisak imaš samo na radnom mestu, onda trazi drugi posao.
Nemoj ovaj savet da uzmeš bez razmišljanja, ja ne znam nista o zivotu u inostranstvu. Samo pričam iz svog života. Imala sam baš loše odnose sa roditeljima i govorila da ih mrzim, a činilo mi se i oni mene. Otišla sam, nisam bila sama, prijatelji su mi pomagali. Tada sam govorila da se nikad neću vratiti, da mi je svejedno da se nikad više ne vidimo, ne treba mi ništa od njih i slično…puno besa, katastrofa. Jedan period sam živela kako god sam htela i osjećala tu „slobodu“ a onda sam polako ipak uviđala da situacija nije tako crno-bela i da su bili u pravu za dosta stvari.
Trebala mi je pomoć i nisam imala kome da se obratim sem njima. Pošla sam, bilo me je stid, naravno da su pomogli i malo po malo se razbio led. Onda smo se zbog okolnosti gledali češće i bilo je potpuno drugačije nego kada smo živeli zajedno. Sada sam dolazila kao gost, prica sve sa merom, ljubazno, pijemo kafu kao prijatelji. Počeli smo i da razgovaramo o temama o kojima inače ne bi (u porodici je komunikacija uvek bila loša). Malo kasnije su imali neke sukobe i ja sam bila tu, otvorili su mi se i začudila sam se koliko ih u stvari ne poznajem jer su se uvek krili iza uloge roditelja, uvek je bilo da mora da se zna ko je roditelj, šef, a ko dete, i granica se nije prelazila. Sada sam ih videla kao ljude, i to uopšte ne toliko loše kao što mi se ranije činilo, a pogotovo kada sam upadala u neke situacije i prepoznavala u svojim postupcima sličnost sa njihovim, pa se opominjala. Oni nisu loši, oni su samo ljudi, zarobljeni u svojim navikama, isfrustrirani svojim željama koje su nedostižne ili detinjaste, rade šta mogu u ovom svetu kako znaju, bez Boga…ali Bog nije zaboravio na njih, niti će, ima vremena, i oni se mijenjaju kroz iskušenja koja im se šalju.
Što se tiče devojke, niko ti ne može reći da je neko ‘pravi’ za tebe i šta da radiš sem ako vas ne poznaje oboje, a zna da pogreši čak i hemija.
Moj ti je savet da se moliš. Osmisli neki plan i pokušaj da ideš ka tome ali računaj da se možda neće stvari odvijati kako si zamislio. Nemoj da očajavaš već imaj veru da će se stvari srediti, da će Bog poslati priliku koju ćeš moći da iskoristiš ili neko rešenje (uglavnom se stvari toliko lako reše da se ljudi pitaju kako to da se sve složi i kako im takav tok stvari nije ni padao na pamet). Uzdaj se u Boga, strpi se i on će poslati pomoć koja ti treba.
Trudi se da trpiš jer se trpljenjem spasavamo, suprotstavi se sebi koliko možeš, zarad toga da ne gajiš mržnju koja vremenom ubija i ono dobro što smo imali u sebi.
Ovo je težak period, ali kasnije ćeš se svega sjećati kao nečega sto je izgradilo tvoju ličnost i što je bilo potrebno da postaneš ono što jesi.
Svako dobro od Gospoda,
Tamara
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Bog pomogao, brate Srbo!
Sestra Tamara ti je sasvim dobro rekla i potvrđujem njene reči. Nekada sam više puta dolazio u stanje da u sebi govorim „Mrzim te! Mrzim te!“ – misleći na svog oca, a danas mu zahvaljujem na mnogo više stvari u životu nego majci. Majka je brinula (i dalje brine, iako mi je 60!) o telu, a otac o tome da postanem čovek. Kad god sam svom sinu držao „roditeljske pridike“, ponavljao sam reči svog oca, bivajući i sam time iznenađen.
Ni moji tata ni mama nisu nikad naučili da veruju u pravu Istinu, ali su imali moralna načela hrišćanstva, potpuno nesvesni da je to tako. „Mrtvi bravar“ je i kod njega imao istu moć kao kod tvog oca.
Mlad si, ali dovoljno odrastao da možeš uzeti svoju sudbinu u svoje ruke. Ali nemoj prenagliti i prebijati situaciju „preko kolena“.
Što se tiče pomenute veze, „hemija“ koju si pomenuo je najnesigurniji element ljubavi, a u stvari ona je najčešće ubica ljubavi. Ovo ti ne kažem iz knjiga, nego iz mog ličnog iskustva i posmatranja ljudi oko mene. O ljubavi stvarnoj i večnoj, koja ispunjava i daje smisao životu, možeš se naučiti jedino od Boga, boraveći u Crkvi i živeći crkvenim ritmom. Ako nemaš tu dimenziju života, ovakva forumska prepiska neće ti ništa koristiti, makar i da ti odgovore daju naumniji ljudi u istoriji, pa i svetitelji. Pronađi pravoslavni hram SPC u Minhenu (predpostavljam da postoji, jer je mnogo naših ljudi u tom gradu) i traži za sebe vreme u toku dana (pogotovo nedeljom) za učešće na svetoj Liturgiji i drugim službama i razgovor sa sveštenikom. Kao posledica ispravnog duhovnog života ti ćeš sagledati život i situaciju drugačije, a i objektivna situacija se može iz korena promeniti za neko vreme, a da nisi ni shvatio kako se to desilo. Veruj!
Hristos među nama!
Milorad
Pomaže Bog! Na žalost dosta mi je poznat osećaj mržnje prema ocu. Moji roditelji su razvedeni i to je bilo veoma bolno i sa lošim posledicama.
Na mojim greškama sam naučio da se ne treba raspravljati sa roditeljima jer rasprava kvari i onako danas komplikovane porodične odnose pa može dovesti i do mržnje. Roditelji smatraju da čine najbolje što umeju i mogu za za svoju decu, često i ne svesni svojih loših postupaka pa je potrebno biti strpljiv sa njima i obraćati im se sa ljubavlju. Ako nas neki njihov postupak što bi se reklo istera iz takta, opet je bolje da prećutimo pa kada se nekad kasnije primirimo, onda lepo popričamo o problemu i ako je moguće sa njima pronađemo neki kompromis i razumevanje.
Potrebno je znati i to da po svetim ocima, loši odnosi sa roditeljima u našoj duši stvaraju nemir. Kršeći Božju zapovest poštuj oca svoga i mater svoju… mi odgonimo Duha Svetoga od nas, te nama nečastivi manipuliše a što je veoma loše za naše duhovno stanje a što znači da ni mi nismo „cvećke“ pa nije ispravno da svu krivicu svaljujemo na „loše“ roditelje.
Svako dobro…
Bog ti pomogao, brate Srbo!
Odrastao sam u porodici u kojoj je moja baba mrzela moju majku. I to na nacin na koji nisam video nigde drugde. Rodjenu cerku! Dakle, te stvari su moguce. Ali pre svega se moras zapitati da li je to stvarno tako u tvom slucaju, ili ti je ,,svega dosta“, pa oca percipiras mnogo gorim nego sto jeste. Nisu svi dobri ljudi automatski i dobri roditelji i obrnuto. Moze biti i da samo ne razumete. Ni meni sa 34 nije uvek lako da nadjem zajednicki jezik sa svojima, iako imamo sjajan odnos. Braca (i sestra) su ti dali dobre predloge, ja bih se samo nadovezao da je imperativ da pronadjes odgovarajuceg duhovnika ili mudrog savetnika iz blize okoline, kome ces detaljno izneti ceo problem. Ali nekog ko te nece ,,cesati po usima“. Jer mi, iskreno, ne znamo nista o tebi ni o tvome ocu. Tebi je potreban konkretan savet, da bi umeo da razresis problem – jedino neko ko vas poznaje obojicu moze da da dobar sud.
Svima savetujem da citaju sv. starca Pajsija, pa i tebi. Njegovim metodama je dobro odrediti gde ko od nas stoji, da bismo mogli smireno odmeriti i tudje pozicije u odnosu na nas.
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.