Почетна » Осећам мржњу према своме оцу.

Осећам мржњу према своме оцу.

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Осећам мржњу према своме оцу.

Гледање 1 чланака - 1 до 5 (од 5 укупно)
  • Аутор
    Поруке
  • #854
    Srba Delic
    Учесник

    Помаже Бог

    Имам озбиљан проблем са родитељима поготово са оцем.

    Мој отац не верује у живога Бога као ја већ у мртвог бравара чије је тело труло и који је пре 40 година отишао код његовог нечастивог бога на вечне муке.

    Просто ми не да да живим. Ми смо пре 15 година отишли у инлстранство.

    Моји родитељи су одмах по нашем одласку одредили какав ми живот желе и не могу да се носе са тим да ја не желим оно што су они мени спремали.

    Отац ми вечно усађује менталитет губитника тако што ме све погрешно учи.

    Стално ми говори да сам слаб и неспособан иако сам супротно доказао.

    Искрено нешто се и не трудим да му покажем своје врлине јер ми та особа уопште није битна у животу и само желим да га се отарасим једном за сва времена.

    Мајка ме довукла у ову проклету содому и гомору звану Минхен како би као имао бољу перспективу и како бих растао поред оца јер је он дошао пре нас.

    Много је погрешила не само да ме отац и запад нису усрећили већ су ме дубоко унесрећили.

    Прошлог лета сам упознао једну девојку где сам се први пут буквално заљубио на први поглед и стварно схватио да је она права јер је хемија између нас била готово савршена.

    Али нажалост нисам имао довољно времена за њу јер је она у Србији а робовање код ћалета у фирми у Минхену је наравно било важније него оно што ми срце жели.

    Наравно када имам мало времена онда ми је већи притисак а радити под притиском изазива грешке тако да сам је толико увредио да ми никад неће опростити и мислим да је нашла другог, ту ми више ни један Бог не може помоћи а ја сам буквално изгубио љубав свог живота из глупости.

    Наравно он ми не да да напустим његову фирму.

    А не могу ни да нађем другу девојку јер ми се цео живот своди на робовање тој одвратној особи.

    Надам се да ми можете помоћи

    #855
    tamara.mihaljevic
    Учесник

    Dragi brate,

    Nemoj da očajavaš i nemoj da mrziš. Ako bi razgovarao sa starijima o njihovim životima, video bi da su takvi periodi dodeljeni svima, nekima pre nekima kasnije, a kada prođu teške godine koje izgledaju kao večnost, posle se čine kao tren, kao davni, prošli život.

    Kroz sve što proživimo, kroz sva iskustva koja nas zadese, gradi se i popravlja duša, kuje se ko gvožđe u vatri.

    Ne znam koliko je loša situacija kod tebe kući, ali zvuči kao da bi bilo dobro da se odvojiš, makar da niste 24h zajedno i kući i na poslu. Nađi cimera da delite kiriju, reci da je prijatelju potreban cimer…ako već živite odvojeno i sav taj pritisak imaš samo na radnom mestu, onda trazi drugi posao.

    Nemoj ovaj savet da uzmeš bez razmišljanja, ja ne znam nista o zivotu u inostranstvu. Samo pričam iz svog života. Imala sam baš loše odnose sa roditeljima i govorila da ih mrzim, a činilo mi se i oni mene. Otišla sam, nisam bila sama, prijatelji su mi pomagali. Tada sam govorila da se nikad neću vratiti, da mi je svejedno da se nikad više ne vidimo, ne treba mi ništa od njih i slično…puno besa, katastrofa. Jedan period sam živela kako god sam htela i osjećala tu „slobodu“ a onda sam polako ipak uviđala da situacija nije tako crno-bela i da su bili u pravu za dosta stvari.

    Trebala mi je pomoć i nisam imala kome da se obratim sem njima. Pošla sam, bilo me je stid, naravno da su pomogli i malo po malo se razbio led. Onda smo se zbog okolnosti gledali češće i bilo je potpuno drugačije nego kada smo živeli zajedno. Sada sam dolazila kao gost, prica sve sa merom, ljubazno, pijemo kafu kao prijatelji. Počeli smo i da razgovaramo o temama o kojima inače ne bi (u porodici je komunikacija uvek bila loša). Malo kasnije su imali neke sukobe i ja sam bila tu, otvorili su mi se i začudila sam se koliko ih u stvari ne poznajem jer su se uvek krili iza uloge roditelja, uvek je bilo da mora da se zna ko je roditelj, šef, a ko dete, i granica se nije prelazila. Sada sam ih videla kao ljude, i to uopšte ne toliko loše kao što mi se ranije činilo, a pogotovo kada sam upadala u neke situacije i prepoznavala u svojim postupcima sličnost sa njihovim, pa se opominjala. Oni nisu loši, oni su samo ljudi, zarobljeni u svojim navikama, isfrustrirani svojim željama koje su nedostižne ili detinjaste, rade šta mogu u ovom svetu kako znaju, bez Boga…ali Bog nije zaboravio na njih, niti će, ima vremena, i oni se mijenjaju kroz iskušenja koja im se šalju.

     

    Što se tiče devojke, niko ti ne može reći da je neko ‘pravi’ za tebe i šta da radiš sem ako vas ne poznaje oboje, a zna da pogreši čak i hemija.

     

    Moj ti je savet da se moliš. Osmisli neki plan i pokušaj da ideš ka tome ali računaj da se možda neće stvari odvijati kako si zamislio. Nemoj da očajavaš već imaj veru da će se stvari srediti, da će Bog poslati priliku koju ćeš moći da iskoristiš ili neko rešenje (uglavnom se stvari toliko lako reše da se ljudi pitaju kako to da se sve složi i kako im takav tok stvari nije ni padao na pamet). Uzdaj se u Boga, strpi se i on će poslati pomoć koja ti treba.

    Trudi se da trpiš jer se trpljenjem spasavamo, suprotstavi se sebi koliko možeš, zarad toga da ne gajiš mržnju koja vremenom ubija i ono dobro što smo imali u sebi.

    Ovo je težak period, ali kasnije ćeš se svega sjećati kao nečega sto je izgradilo tvoju ličnost i što je bilo potrebno da postaneš ono što jesi.

     

    Svako dobro od Gospoda,

    Tamara

    Број корисника који су захвалили аутору: 1
    #859

    Бог помогао, брате Србо!

    Сестра Тамара ти је сасвим добро рекла и потврђујем њене речи.  Некада сам више пута долазио у стање да у себи говорим „Мрзим те!  Мрзим те!“ – мислећи на свог оца, а данас му захваљујем на много више ствари у животу него мајци.  Мајка је бринула (и даље брине, иако ми је 60!) о телу, а отац о томе да постанем човек.  Кад год сам свом сину држао „родитељске придике“, понављао сам речи свог оца, бивајући и сам тиме изненађен.

    Ни моји тата ни мама нису никад научили да верују у праву Истину, али су имали морална начела хришћанства, потпуно несвесни да је то тако.  „Мртви бравар“ је и код њега имао исту моћ као код твог оца.

    Млад си, али довољно одрастао да можеш узети своју судбину у своје руке.  Али немој пренаглити и пребијати ситуацију „преко колена“.

    Што се тиче поменуте везе, „хемија“ коју си поменуо је најнесигурнији елемент љубави, а у ствари она је најчешће убица љубави.  Ово ти не кажем из књига, него из мог личног искуства и посматрања људи око мене.  О љубави стварној и вечној, која испуњава и даје смисао животу, можеш се научити једино од Бога, боравећи у Цркви и живећи црквеним ритмом.  Ако немаш ту димензију живота, оваква форумска преписка неће ти ништа користити, макар и да ти одговоре дају наумнији људи у историји, па и светитељи.  Пронађи православни храм СПЦ у Минхену (предпостављам да постоји, јер је много наших људи у том граду) и тражи за себе време у току дана (поготово недељом) за учешће на светој Литургији и другим службама и разговор са свештеником.  Као последица исправног духовног живота ти ћеш сагледати живот и ситуацију другачије, а и објективна ситуација се може из корена променити за неко време, а да ниси ни схватио како се то десило.  Веруј!

    Христос међу нама!

    Милорад

    #867
    Predrag.3.11
    Учесник

    Помаже Бог! На жалост доста ми је познат осећај мржње према оцу. Моји родитељи су разведени и то је било веома болно и са лошим последицама.

    На мојим грешкама сам научио да се не треба расправљати са родитељима јер расправа квари и онако данас компликоване породичне односе па може довести и до мржње. Родитељи сматрају да чине најбоље што умеју и могу за за своју децу, често и не свесни својих лоших поступака па је потребно бити стрпљив са њима и обраћати им се са љубављу. Ако нас неки њихов поступак што би се рекло истера из такта, опет је боље да прећутимо па када се некад касније примиримо, онда лепо попричамо о проблему и ако је могуће са њима пронађемо неки компромис и разумевање.

    Потребно је знати и то да по светим оцима, лоши односи са родитељима у нашој души стварају немир. Кршећи Божју заповест поштуј оца свога и матер своју… ми одгонимо Духа Светога од нас, те нама нечастиви манипулише а што је веома лоше за наше духовно стање а што значи да ни ми нисмо „цвећке“ па није исправно да сву кривицу сваљујемо на „лоше“ родитеље.

    Свако добро…

    #869
    Bodin Kravljanac
    Учесник

    Bog ti pomogao, brate Srbo!

    Odrastao sam u porodici u kojoj je moja baba mrzela moju majku. I to na nacin na koji nisam video nigde drugde. Rodjenu cerku! Dakle, te stvari su moguce. Ali pre svega se moras zapitati da li je to stvarno tako u tvom slucaju, ili ti je ,,svega dosta“, pa oca percipiras mnogo gorim nego sto jeste. Nisu svi dobri ljudi automatski i dobri roditelji i obrnuto. Moze biti i da samo ne razumete. Ni meni sa 34 nije uvek lako da nadjem zajednicki jezik sa svojima, iako imamo sjajan odnos. Braca (i sestra) su ti dali dobre predloge, ja bih se samo nadovezao da je imperativ da pronadjes odgovarajuceg duhovnika ili mudrog savetnika iz blize okoline, kome ces detaljno izneti ceo problem. Ali nekog ko te nece ,,cesati po usima“. Jer mi, iskreno, ne znamo nista o tebi ni o tvome ocu. Tebi je potreban konkretan savet, da bi umeo da razresis problem – jedino neko ko vas poznaje obojicu moze da da dobar sud.

    Svima savetujem da citaju sv. starca Pajsija, pa i tebi. Njegovim metodama je dobro odrediti gde ko od nas stoji, da bismo mogli smireno odmeriti i tudje pozicije u odnosu na nas.

Гледање 1 чланака - 1 до 5 (од 5 укупно)
  • Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.