“„Да није невоља, не би било ни спасења,“ рекли су свети оци. Од невоља има две користи: прва је усрдност ка Богу и захвалност од све душе; друга је – оне избављају од испразних брига и забринутости. Из светоотачких дела се види: свети оци су попут нас такође падали у униније и малодушност, чак су осећали оно што нису хтели да напишу да не би смутили и довели у очајање нас неискусне у духовном животу. Наравно, Господ допушта да се догоде невоље сразмерно нашој снази, ко какве може да понесе. Оне нас смирују. У нама постоји некаква самоувереност: својим силама желимо да напредујемо у духовном животу, а у невољама се управо и учимо смирењу, учимо се томе да наши напори без Божије помоћи не постижу циљ. Од нас се захтева труд на добродетељи, а успех у добродетељи већ зависи од благодати и Бог благодат даје управо само смиренима, а без прилике за смирење човек се неће смирити.” Схиигуман Јован Валаамски
1 user thanked author for this post.