Почетна » Мишљење везано за текст (Тема: православно васпитање деце)

Мишљење везано за текст (Тема: православно васпитање деце)

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Мишљење везано за текст (Тема: православно васпитање деце)

Гледање 1 чланака - 1 до 7 (од 7 укупно)
  • Аутор
    Поруке
  • #653

    Помаже Бог,

    Читајући наведени текст, размишљао сам о томе да ли везивање (кажњавање) може/ мора да се примени и на пријатеље, родбину и остале.

    Да ли и на тај начин помажемо брату или сестри у духовном узрастању.

    Текст: –Свети Јован Златоуст овако говори о неопходности кажњавања деце: „А они очеви који се не брину о пристојности и скромности деце су детоубице и гори од детоубица, јер се овде ради о пропасти и смрти душе. Зато исто као што кад видиш да коњ срља ка провалији, затежеш му на брњици узде и силом га подижеш на задње ноге, а често и удариш, што је, истина, кажњавање, али кажњавање је мајка спасења; исто тако поступај и са својом децом, ако греше. <span style=“text-decoration: underline;“>Везуј грешника док не умилостивиш Бога; не пуштај га одвезаног да га још више не свеже гнев Божији. Ако ти вежеш, Бог касније неће везати, ако га ти не вежеш, онда га чекају страшни ланци“. —

     

    Линк: https://svetosavlje.org/pravoslavno-vaspitanje-dece/21/

     

    Хвала на одговору.

    #664

    Помаже Бог

    Прво кренеш од себе.

    Драган

    Спас сваком пропаст ником

    +

    #670

    Брате Драгане,

    Наравно да прво себе треба да гледамо и да ћемо најбоље помоћи ако им дамо пример који би могли да следе али на крају ипак следе погрешне примере. Кад видим да супруга, брат или сестра греше жао ми буде и не знам шта да радим. Често се дешава да им кажем да греше и поправе се али то кратко траје и опет се враћају на старо (цигаре нека буду пример).

    Конкретно ова реченица ме брине „<span style=“color: #444444; font-family: ‘Palatino Linotype’, serif; font-size: 18px;“>Ако ти вежеш, Бог касније неће везати, ако га ти не вежеш, онда га чекају страшни ланци“.</span>

    Тешко ми је да ништа не урадим а опет нисам сигуран да ли бих погрешио ако бих реаговао на сваку цигару.

    (Цигаре су само пример)

    #671
    tamara.mihaljevic
    Учесник

    Pomaže Bog.

    Tu se radi o djeci a ne o odraslim osobama i mislim da je kažnjavanje za mlađe uzraste, pogotovo ako je kakvo udaranje, gdje dijete ne može da shvati pravilno ni riječima ni kakvom drugom kaznom jer još nije toliko svesno da sve poveže… Imam dvoje male djece i zaista je teško objasniti detetu nešto rečima kad je malo, pogotovo kad mora odmah da se reaguje, ali često i kad viknem i kad udarim posle razmišljam da li je to stvarno bilo potrebno.

     

    Što se tiče ispravljanja supružnika i prijatelja, rodbine, mislim da tu nema mjesta našem razmišljanju, strategijama i slično. Kad god sam htjela da nešto popravim na taj način ili da nekom ‘planirano’ ili previše otvoreno skrenem pažnju to je samo u njima izazivalo reakciju suprotstavljanja, pa šta god da sam im pričala, pa i da je nebo plavo. S druge strane, kad čovek pazi na sebe i ne priča radi ispravljanja drugih nego neplanirano se počne neka tema, tu ponekad sasvim neočekivano dobijemo publiku. Čak iste one osobe od ranije slušaju pažljivo i ne omalovažavaju već primaju u razmatranje ono što se priča, zamisle se,  jer je pristup spontan. Svakoj osobi je data slobodna volja, mi jesmo dužni da pričamo ali ako vidimo da će od toga biti koristi, a i onda kada smo već dosta poradili na sebi.

    Šta se kod mene desilo? Pričanje suprugu da ne radi ovo ili ono kako treba iako mirnim tonom i nasamo samo je izazvalo reakciju suprotstavljanja, dodje do podizanja tona, grubljih riječi, onda se ja ogorčim na njega, on na mene, i radi gluposti (cigara, piće u toku posta, ogovaranja, hvalisavost, da li se treba pričešćivati ako ovo i ono) nama nestaje ono glavno, ljubav. S druge strane sa nijednom riječi o tome a uz molitvu za supružnika uviđam da je bolji. U kom smislu? Nije ostavio cigare i i dalje su tu neke stvari, ali vidim je mirniji, smireniji, kad dođe s liturgije radostan i slavi Boga, ima želju da obiđemo manastire, obraduje se djeci. To je bitnije, on onda ide na bolje iako u ovim opipljivijim stvarima nije ‘na mestu’, a Bog jedini očišćuje srca i jedini zna kakav je ko u suštini i kako da ga odatle dovede na pravi put, ne odjednom kako bismo mi htjeli, nego postepeno, svakoga spram njegove snage i volje.

    To je moje iskustvo,

    Svako dobro!

    Број корисника који су захвалили аутору: 2
    #672

    Помаже Бог

    Смирење, трпљење = преузимање Крста = Љубав, Бог…

    Поз.

    Драган

    Спас сваком пропаст ником

     

    +

     

     

     

    #675

    Хвала Вам пуно брате Драгане и сестро Тамара на вашим искуствима и кратким али директним одговорима. Сад ми је јасније.

    Такође хвала сестро Тамара на искуству везаном за васпитање деце, слично и ја поступам али такође примећујем да ме више слуша него мајку, много лакше успавам нашу ћеркицу која ће сад да напуни 2 године. Наравно казне јесу вика и по који благи ударац по бутини (више се чује него што боли, тј више је гурнем него што је ударим) и највише преко пелене и не претерујем са тим.

    #705

    Помаже Бог!

    Ово више као успутни савет – кад физички кажњавамо децу (ударцем), то свакако не треба учинити неким предметом – каишем или прутом, него својом руком, да и нас заболи.

    Иначе, искуство је слично као код сестре Тамаре.  О, како је моћна вера (кад је истински имамо) и молитва Господу, а наравно и лични подвиг!

    Милорад

Гледање 1 чланака - 1 до 7 (од 7 укупно)
  • Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.