Hrabrost

POSLEDNJA LITURGIJA U AGIA SOFIJI!

Iako je uvreženo mišljenje da je poslednja Liturgija u Svetoj Sofiji služena na dan pada Carigrada 29. maja 1453. godine i da po predanju nikada nije završena, istorijski podaci govore drugačije. Hrabrom akcijom jednog vojnog sveštenika i nekolicine grčkih oficira, hram Premudrosti Božije je bio mjesto evharistijskog sabranja 19. januara 1919. godine. O značaju događaja i hrabrosti aktera svjedoči i to da je tada Sveta Sofija bila korišćena kao mesto muslimanske molitve.

Glavni junak ove priče je arhimandrit Lefteris Nufrakis (1872–1941) rodom iz malenog, planinskog sela na ostrvu Krit. On je služio je kao vojni sveštenik u Drugoj grčkoj diviziji, sa kojom je učestvovao u Maloazijskoj kampanji i došao do kapija Ankare, pre nego što su doživeli strahovit poraz na rijeci Sakarji.

Međutim, događaj koji nas interesuje desio se na početku 1919. godine, kada su dvije grčke divizije krenule u savezničku misiju u Ukrajini. Nakratko su se zaustavili u Konstantinopolju, gradu snova svih Grka, koji je bio pod upravom savezničkih snaga koje su odnijele pobjedu u Prvom svjetskom ratu.

U osvit 19. Januara, grupa grčkih oficira koju su činili: pukovnik Francis, major Liaromatis, kapetan Stamatis i poručnik Nikolas, predvođeni neustrašivim kritskim sveštenikom, posmatrali su sa svog broda Grad i Svetu Sofiju. Ubrzani puls u njihovim srcima bio je jedini svedok tajnog dogovora koji su skovali prethodne noći. Plan koji je predložio otac Elefterios bio je otići u Svetu Sofiji i odslužiti Liturgiju.

Ovaj plan u prvom trenutku nije naišao na odobrenjenje prisutnih oficira. Znali su da je poduhvat gotovo nemoguć, Sveta Sofija je bila džamija, imala je stalnu stražu, a muslimani su bili slobodni da dolaze da se mole kad god su želeli i u svakom trenutku se moglo desiti da Hram bude ispunjen ljudima. No, otac Lefteris je doneo odluku i bio je odlučan i istrajan da je sprovede u djelo. Zamolio je Konstantina Liaromatisa da mu bude pojac, a ostali ako ne žele, neka ostanu na brodu. Major Liaromatis se saglasio, a potom su i ostali oficiri odlučili da krenu sa njima.

Brod koji je prevozio diviziju bio je usidren na otvorenom moru, u blizini luke, pa se grupa odvažnih muškaraca ukrcala na čamac kojim je upravljao Romios po imenu Kozma. Lokalni čamdžija dovezao ih je do gradskog pristaništa i najkraćim putem kroz Grad sproveo do Svete Sofije. Vrata Velike Crkve, najveće građevine hrišćanstva, bila su otvorena. Stražar ih je upitao na turskom jeziku šta žele, ali ga je ljutiti pogled pukovnika Francisa ostavio nemog i ukočenog. Grci su prekrstivši se sa velikom pobožnošću ušli u Svetu Sofiju.

Otac Lefteris je potom veoma emotivno prošaputao 8. stih 5. psalma: “Ući ću u dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu tvome svetome.” Sveštenik se brzo, bez odugovlačenja, kretao pokušavajući da locira mjesto na kojem se nalazio oltar. Pronašli su dva stola, postavivši jedan na sredinu umesto Časne trpeze i na njega položili antimins, koji su kao i druge bogoslužbene predmete poneli iz divizijske kapele. Drugi sto su stavili na mesto žrtvenika i na njega položili putir, diskos, zvezdicu, koplje, kašičicu, prekrivače, ubrus, prosforu i malu bocu vina. Dok su oficiri pripremali bogoslužbene knjige i kadionicu, otac Elefterios je usled okolnosti stavio na sebe samo epitrahilj i dao znak poručniku Nikolasu da upali svijeće.

Prvi put nakon 466 godina u oltaru Svete Sofije sveštenik je stavši ispred antiminsa izgovorio reči: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova!”, a na to je major Liaromatis odgovorio sa: “Amin!”.

Liturgija je posle bezmalo pet vekova ponovo služena pod kupolom hrama Premudrosti Božije. Grupa Grka se prekrstila sa pobožnošću i nevericom da se nalaze na evharistijskom sabranju u Svetoj Sofiji stolećima nakon što je pala u ruke muslimana. Činjenica da su savršavali najvažnije bogosluženje na jednom od najsvetijih mesta pravoslavlja ispunjavala ih je ushićenošću.

Sveta Liturgija je proticala normalno, sa svetom pobožnošću, po vekovnom bogoslužbenom poretku. Unutar Svete Sofije se ponovo čulo “Mir svima!”, “Gospodi pomiluj!” i “Jedinorodni Sine i Reči Božija”, koja je napisana od strane cara Justinijana, koji je naložio i nadgledao izgradnju, a potom prvi ušao u Svetu Sofiju pre osvećenja 27. decembra 537. godine. Nakon Malog vhoda otpevali su “Izabranoj Vojvotkinji”, a potom je Apostol pročitao pukovnik Francis. Otac Lefteris je pročitao praznično Jevanđelje. U oltaru je pomagao poručnik Nikolas, dok je dužnost pojca obavaljao major Liaromatis.

U međuvremenu, Turci su počeli da ulaze u Crkvu. Izgleda da jednostavno nisu mogli da shvate šta im se događa pred očima. Otac Elefterios nastavio je Liturgiju potpuno nesmetano. Neustrašivost i nepokolebljivost sveštenika ih je još više zbunjivala i oni su nastavili šokirano da posmatraju u tišini, još uvek nesposobni da shvate šta se zapravo događa u Crkvi. Nakon Jevanđelja došla je na red Heruvimska pesma, tokom koje je otac Lefteris obavio proskomidiju. Broj Turaka je počeo da se uvećava.

Dok je vreme sporo proticalo, čitava scena je bila tenzična, ali i nezaboravno epska. Kada je završio proskomidiju, pozvao je Nikolasa da uzme svijeću i ide sa njim tokom Velikog vhoda. Mladi poručnik je krenuo sa upaljenom svećom, a sveštenik je zagrmeo: “Blagočestivi i hristoljubivi rod hrišćanski…!” U tim trenucima glas o tome šta se događa u Velikoj Crkvi Hristovoj se proneo Gradom kao požar i mnogi lokalni Grci su došli u Svetu Sofiju. Pratili su Liturgiju s oduševljenjem. Neki od njih nisu uspevali da zadrže suze, brišući ih pre nego što Turci vide i pre nego što od pojedinačnih kapi poteče reka radosnica, koju ne bi mogli zaustaviti.

Liturgija je, u međuvremenu, došla do najsvetijeg dijela – anafore. Otac Nufrakis rekao je glasom punim emocija: “Tvoje od tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve”. Oficiri su klekli, a mogao se čuti glas majora Liaromatisa kako peva: “Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.” Ubrzo, beskrvna Hristova žrtva savršena je u Svetoj Sofiji nakon 466 dugih godina. Nakon “Dostojno jest”, “Oče naš” i svega ostalog po poretku otac Lefteris brzo je izgovorio molitvu pre Pričešća i nakon reči “Sa strahom Božijim i verom pristupite” svi oficiri su prišli da prime Krv i Telo Hristovo, dok je Liaromatis zapevao: “Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje…”. Sveta Liturgija u Svetoj Sofiji je bila odslužena. To je bio san desetina generacija pravoslavnih, a sada je postalo realnost.

Međutim, njihov odvažni čin na kraju je prouzrokovao neizbežni diplomatski incident. Saveznici su svi zajedno oštro osudili akciju i uložili protesnu notu grčkom premijeru Elefteriosu Venizelosu, koji je bio primoran da javno ukori oca Lefterisa. No, Venizelos je kasnije tajno kontaktirao hrabrog grčkog sveštenika i čestitao mu na neizmernoj hrabrosti i patriotizmu koji je pokazao. Otac Elefterios Nufrakis ispunio je veliku želju čitavog svog naroda i vaskolikog pravoslavnog svet

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1

ilija78