- This topic has 5 odgovora, 3 glasa, and was last updated Postavljeno pre 1 year, 2 meseca by
.
-
Poruke
-
Dragi braco i sestre,
ovu recenicu je napisala nasa sestra Ljilja u jednom postu.
Sta ako sam sebi ne mozes da das?
Sta ako sam senbi neces da das?
Sta ako posustajes u borbi?
Jel to znaci da si pao u vlast zlim silama i da si losiji ciovek, covek slabogkvaliteta, iako ti celo serce veruje i oseca ljubav prema Bogu i Hristu, i ako voli druge i cinis sta mozes dok fizicki mozes?
Sta kad dovedes sebe u stanje, fizicko, da ne kmozes da hodas od debljine, sedenja, ne kretanja, sta ako nedeljama nemas neke lekove i ne ides po recepte, na kontrole, sta ako prestanes da radis i ono maloo sto si radio?
Ja radim od kuce i izdrzavam decu i muza godinama. Dosla sam u fazu da samo to radim, tj mogu da radim. Ne kuvam vise deci redovno, ne perem ves redovno, ne slazem i ne peglam nista, ne ukljucujem usisicac mesecima, nisam oprala ni kuhinju ni kupatilo mesecima. Naravno, ni ukucani ne rade nista ali to sam ja kriva, nisu oni.
Pokusavam da se molim, ali nesto mi ne dozvoljava… imam divnog psihoterapeuta preko interneta, ali po9red njegovoh truda ja slabo menjam navike, pokusavam ali vise da ne bih njega razocarala… Kako da ne radim to za sebe…
Kako cu dalje braco i sesstre, znam da sam dosadna i stalno isto pitam, ali kome drugom da se obratim?
Kad bih modla da odem negde u bolnicu na nekoliko meseci… ali nemam ni mogucnosti ni vremena ni para, moram da radim, i dovela sam sebe u tu sittuaciju sama, niko mi ne trazi nikakvu zrtvu, to ja sama glumatam nesto…
Izvinite braco i sestre.
Ali kako biste vi da ste majka, i deca vas zovu da idete zajedno u setnju po gradu, a vi imate preko 150 kila, i ne mozete bukvalno da hodate, ledja bole, noge nece da se krecu, nema dovoljno daha, i kako da kazete deci da niste sposobni cak ni to da uradite za njuh…
Pojma nemam… Hvala vam, izvvinite, ako napisete neki savet hvala unapred!
(zivim u inostranstvu, nemam crkvu u blizini, nemam nikog bliskog da se uzivo vidimo, ne mogu da uzmem bolovanje jer se bojim otkaza itd)
Draga sestro Slobodanka
Bas sam razmisljala o tebi, da li si uspela da nadjes novi posao. Drago mi je da jesi Bravo.
Sigurna sam da si vec bolje, jer anksioznost je najveca ujutru pa u toku dana opada.
Pisacu ti kad i kolilo mogu.
Uzrok anksioznosti je uvek strah za samog sebe i nekog svog (u tvom slucaju decu) koja su produzetak tebe (ti ne strahujes za tudju deci koja su ostala bez roditelja u zemljotresu… ako me razumes).
Ako zelis da se resis anksioznosti, ne razmisljaj o sebi, deci, vasoj buducnosti.
Zasto? Da ti sutra umres, deca bi se snasla i to jos kako – niko ne gori ruke dok ima mase. Ne mozes i ne trebas sve drzati pod kontrolom. Tvoje razmisljanje o sebi deci moras strogo da izbegavas, tako sto ces odmah poceti da se trudis da razmisljas o necem drugom (konkretnoj stvari koja je tvoj pisao, ili necem konkretnom, npr. pravljenju plana ishrane, razmisljanju sta tad mozes da radis, cistis cipele, smisljas koja jela ces da spremas narednih dana, pravis spusak namernica koje su za to potrebne…
Mozak ne moze istovremeno da razmuslja o dve stvari. Cim pocnes da brines o sebi… trudi se da mislis na nesto drugo… videces da mozes.
Ovako su tvoje misli kao slajfovanje tocka od auta u blatu – sto vise slajfujes, ukopavas se dublje i umaras vise.
Ima jos jedan nacin, to nauci od Branke, misli o drugima, kome treba pomoc, da li ti mozes nekom da pomognes na neki nacin… Branka je jedina drzala predstave besplatno, a kaze, da li sam gladna, da li mi nesto hvali?
Moraces da ides kod doktora i uzimas redovne terapije. Bilo bi dobro da ti prepise anksiolitik ako je to moguce. Uz umerenu upotrebu malih doza anksiolitika moglo bi da ti bude mnogo lakse da ne panicis, pocnes ispravno da mislis i isplaniras i preduzmes prave korake.
Moras da se trgnes i resis to, 150kg je previse.
Nadam se da ces do sledeceg mog pisma vec imati rezultate u nacinu razmisljanja koji onemogucava upadanje i ukopavanje u anksioznost.
Veliki pozdrav. Ljilja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Draga sestro Slobodanka
Bas sam razmisljala o tebi, da li si uspela da nadjes novi posao. Drago mi je da jesi Bravo.
Sigurna sam da si vec bolje, jer anksioznost je najveca ujutru pa u toku dana opada.
Pisacu ti kad i kolilo mogu.
Uzrok anksioznosti je uvek strah za samog sebe i nekog svog (u tvom slucaju decu) koja su produzetak tebe (ti ne strahujes za tudju deci koja su ostala bez roditelja u zemljotresu… ako me razumes).
Ako zelis da se resis anksioznosti, ne razmisljaj o sebi, deci, vasoj buducnosti.
Zasto? Da ti sutra umres, deca bi se snasla i to jos kako – niko ne gori ruke dok ima mase. Ne mozes i ne trebas sve drzati pod kontrolom. Tvoje razmisljanje o sebi deci moras strogo da izbegavas, tako sto ces odmah poceti da se trudis da razmisljas o necem drugom (konkretnoj stvari koja je tvoj pisao, ili necem konkretnom, npr. pravljenju plana ishrane, razmisljanju sta tad mozes da radis, cistis cipele, smisljas koja jela ces da spremas narednih dana, pravis spusak namernica koje su za to potrebne…
Mozak ne moze istovremeno da razmuslja o dve stvari. Cim pocnes da brines o sebi… trudi se da mislis na nesto drugo… videces da mozes.
Ovako su tvoje misli kao slajfovanje tocka od auta u blatu – sto vise slajfujes, ukopavas se dublje i umaras vise.
Ima jos jedan nacin, to nauci od Branke, misli o drugima, kome treba pomoc, da li ti mozes nekom da pomognes na neki nacin… Branka je jedina drzala predstave besplatno, a kaze, da li sam gladna, da li mi nesto hvali?
Moraces da ides kod doktora i uzimas redovne terapije. Bilo bi dobro da ti prepise anksiolitik ako je to moguce. Uz umerenu upotrebu malih doza anksiolitika moglo bi da ti bude mnogo lakse da ne panicis, pocnes ispravno da mislis i isplaniras i preduzmes prave korake.
Moras da se trgnes i resis to, 150kg je previse.
Nadam se da ces do sledeceg mog pisma vec imati rezultate u nacinu razmisljanja koji onemogucava upadanje i ukopavanje u anksioznost.
Veliki pozdrav. Ljilja
Draga sestro Ljiljo
hvala kao i uvek na divnim mudrim recima…
Volela bih da imam snage za bilo sta, ali trenutno nemam, ali bice valjda bolje…
Hvala ti mnogo!
Draga Slobodanka
Vladika Nikolaj je rekao nesto kao:“Gresi su tanji od paucine, a coveka vezu cvrsce od lanaca.“
Imas ti snage, samo si upornim razmisljanjem o sebi poremetila nivo serotonona i osecas nemoc.
Ne pridaj znacaj svojim osecanjima jer tvoj mozak ne radi pravilno, kao sto covek koji kaslje ne dise pravilno, ali ce kasalj proci.
Seti se da ti snaga i ne treba.
Eto, da ti je na pocetku medicine neko stavio sve knjige na kup, to bi izgledalo strasno i ti bi rekla, ja ovo ne mogu. Ali jedna po jedna – moze.
Zato je tvoj zadatak da ne razmisljas o lancima i svojoj nemoci, vec da mu verujes da su tanji od paucine.
I neka ih ima i milion. Tebi ne treba snaga, samo strpljenje i disciplina da redovno radis ono sto itekako mozes, iskidas jednu nit paucine.
Znaci cim pomislis ono sto sam ti rekla da ne smes, udari sebe po ruci i pocni da mislis i radis kako sam ti rekla.
Opet misao krene, ti je opet saseces…
I najduzi put pocinje prvim korakom, zato odluci i kreni, kukanjem da je cilj daleko, sedenjem i valjanjem u blatu osudjujes sebe na propast. Ti moras da ustanes, niko ne moze umesto tebe.
I ne boj se (cak iako to uspes uz pomoc anksiolitika). Ali ako ti ne krenes sa ovim prvim, sto da ti pricam sta da radis dalje? A dalje nista teze, samo mnogo niti paucine na koje treba da se skoncentrises i nikad ne vidis lance.
Naci ce se resenje za sve samo ako si ti resena. Ne da si jaka vec da odlucic, resis i ne odstupas.
U strahu su velike oci, ali moras se osloboditi straha – ti si Slobodanka.
Verujem da ces odluciti pametno. Ljilja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Ne zaboravi, tvoj glavni oroblem su musli u kojima brines o sebi/svojoj deci, koje te vode u strah i ocajanje. Misli o hrani ces se kasnije postepeno, ali lakse rediti. Ljilja
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
Draga sestro,
Nema šta mnogo da se doda ovome što ti sestra Ljilja savetuje … možda to da se ti nalaziš u vrzinom kolu svojih misli ili u ambijentu koji te ubija a u isto vreme ti daje crnu utehu pa ti je teško da se pomeriš.
Ta borba nije laka … ali uz malo discipline i Božju pomoć pobeda je sigurna. Ne možeš da štetaš sa decom po gradu? Zato možeš sto, dvesta metara ispred kuće. Pa sledeći dan stopedeset, dvestapedeset. Kada napraviš i mali napredak, raduj se i neka te to motiviše da sutra učiniš isto. Uvek poredi sebe sa sobom od juče a nikad sa drugima. Raduj se i zahvaljuj Bogu i za najmanji napredak.
Moraš sebe da nateraš da izađeš iz svoje glave … iz ambijenta kuće gde je sve crno. Ide proleće … raduj se suncu, prošetaj malo i sedi na klupu i osunčaj kožu. Sunce u proleće miluje telo i raduje dušu.
Isto tako … nateraj sebe da upališ usisivač, da skuvaš nešto … svaki dan .. po malo. Onda pogledaj unazad i uporedi šta si sve uradila prošloga dana u odnosu na predprošli … i raduj se. To neka te motiviše za sutrašnji dan.
Tu promenu će primetiti i tvoji ukućani vrlo brzo. Za neko vreme … možda i za godinu … moći ćeš sa decom i po gradu.Malo discipline i molitva Bogu … čuda čine.
Borba protiv crnih misli u crnom ambijentu je guranje kamena uzbrdo … izađi iz kuće što češće možeš, čak iako je na pola sata. I poslušaj sestru Ljilju … anksiolitici su prva faza na putu ka slobodi od crnila. Oni pomažu da čovek ojača mentalno a posle je sve lakše.
Svako ti dobro od Gospoda želim,
Ivo
Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 1
- Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
