@tomislav-dackovic
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Можда ово расуђивање светог Николаја може припомоћи.
Св. Јован Касиан пише о борби с духом блуда овако: „Борба с духом блуда, борба је љута, дужа од других, свагдашња и само од малог броја људи потпуно к победи приведена. Ова се борба почиње с првог зрелог узраста и не престаје све док се остале страсти не победе. У овој борби потребно је двојако оружје. За достигнуће савршене и чисте целомудрености није довољан само телесни пост (премда је он пре свега нужан), потребна је уз то и сокрушеност духа н неодступна молитва против овога најнечистијег духа; за тим непрестано поучење из Св. Писма уједно с умним деловањем, затим труд телесни и рукодеље, које задржава срце од блуђења и повраћага к себи, а изнад свега дубока и истинска смерност, без које се никада и ни над којом страшћу не може задобити победа. Победа ове страсти условљена је савршеним очишћењем срца, из кога по речима Господа истиче отров и ове болести. Јер од срца излазе помисли зле … прељубе, курварства итд. (Мат. 15, 19)… Треба имати постојану смерност у срцу и трпљење, као и пажљиву предохрану себе у току дана од гнева и осталих страсти. Јер уколико у нас уђе огањ гнева, утолико лакше после проникава у нас жар похоти.“
Интересантно је да и многи други велики духовници доводе у узрочну везу страст гнева и страст блудне похоти, из чега следује да су гневници највећи похотљивци.Богу слава а теби искрено хвала!
У мору привремено озбиљних и спорадично веселих вести,
ово твоје писање, твоја „исповест“, донесе ми један зрачак сунца.Настави са борбицама и са повременим писанијама (овде)!
Тома
Ах, брате мој, и сапатниче мој!
Немам савета за тебе, само да ти кажем да саосећам са тобом,
јер на Преображење Господње, 19. Августа, наша је храмовна слава,
рођендан је моје ћерке јединице и дан упокојења моје драге маме.
Осећам усхићеност, радост и тугу – све у истом дану!Нека господ Бог помогне твојим мислима и твојим осећањима,
да по Његовој вољи и на Његову славу донесеш одлуку, шта ћеш и како чинити.Тома
Бог ти добро дао, Александре!
Изгледа ми да имаш две „врсте“ осећања, различитих међу собом (али не и спупротних, јер оба воде ка спасењу душе и тела). И колико видим оба произилазе из Љубави према Господу Богу.
Имам сада у виду писмо светог Апостола Павла послатог Цркви у Филипима, а од Бога намењеног и мени и теби:
„… молим од Бога да ваша ЉУБАВ све више и више обилује у СПОЗНАЊУ и сваком ОСЕЋАЊУ, да можете испитивати шта је боље, да бисте за дан Христов били чисти и без спотицања…“.
Љубав као спознаја! Размисли, не-било-ти-заповеђено, која од твојих љубави је у овом времену Христоликија: служење породици или обитавање у дугим молитвама. Под овим првим мислим на благослове које имаш сада (посао, жена, дете и „проблеме“ везане за то) а под овим другим – благослове које би можда имао ако би био искушеник, па и монах. Кад кажем „можда“, мислим на то да је могуће да би, по добијању женине сагласности да се замонашиш, ти ушао у „монашке воде“ које би ти биле „воде“ гриже савести уместо смирене „воде“ благослова Божијег.
Пожртвовање, које помињеш, можда јесте уска стаза којом ти ваља САДА ићи, а у будућности, пар деценија од данас … Бог Свети зна.
И за крај, побожни брате мој, саосећам са тобом и хтењем које имаш; и сâм сам то искусио, али после разговора са једним јеромонахом (сада је владика) и после пар питања која ми је поставио, одлучих да останем „у свету“. Тешка и непријатна одлука. Да ли се кајем? Наравно да не, исто бих урадио да се поново питам. А да је тешко, тешко је.
У Христу, брат твој,
Тома
Pomaže Bog sejo Radmila!
„Duh je srčan ali je telo slabo“ (Mk. 14,38) prepoznao je naš Gospod još pre ~2.000 godina.
Ali pre ovoga On je predložio lek : „Bdite i molite se da ne padnete u iskušenje“.Kako se ja dovijam da „bdim“ i da se „molim“, kako se borim protiv svoje lenjosti i nehajnosti?
Pošto ne mogu sam, „zakačinjem“ se za bližnje, da sa njima, uz njihovu pomoć, doskočim svojoj gordosti:
1) Dogovaram se sa komšijama koji su Liturgijski vernici, da zajedno idemo na službu.
(Time sebe obavežem i nema odustajanja)
2) Ostajem posle Liturgije na Agapama, gde razgovaramo o Bogu, svetiteljima, Svetom Pismu …
(Time naučim što-šta, podsetim se na nešto zaboravljeno i time podelim sa bližnjima šta mi bude na duši)
3) Sporadično sa drugima pohodim manastire; u kombiju pokušavamo da vodimo
pobožne razgovore; u manastirima čitamo poneki Akatist…
4) Saučestvujem u razgovorima o veri, preko ZOOM aplikacije, subotama…
5) Kada radim nešto što ne zahteva punu koncentraciju, preko Youtuba slušam o. Gojka Perovića, o. Rafaila Boljevića, o. Pedju Popovića…Što se tiče tvog pitanja u vezi ispovesti, to rasterećenje duše (i primanje sledstvene pouke)
možeš učiniti uvek. Ta tajna nije (i ne treba biti) vezana za dan u nedelji, post, emotivno raspoloženje…
Ispovest je jedino „vezana“ za iskrenost a iskrena pred Bogom (i sveštenikom)
možeš biti kad god to želiš.Toli(c)ko od mene.
Toma
Помаже Бог!
Покушавај на некој од ових „адреса“:
Духовни савети, поуке и разговори:
https://www.facebook.com/misionarenjeВолим те до Острога:
https://www.facebook.com/otacpredrag/Инстаграм:
https://www.instagram.com/otac_predra…Сајт:
https://otacpredrag.comTikTok:
https://www.tiktok.com/@o.predragpopovicПодржимо рад оца Предрага:
https://otacpredrag.com/donacijeБрој корисника који су захвалили аутору: 1
Нисам имао оваква искуства са Богом. Додуше, нисам ни улагао овакав и оволики труд.
Барем за сада. Али и поред ових „мањкавости“ није ми се догађало да (по)сумњам у Господа Бога. А и Он ме је благословио не дававши ми стање Богоостављености.Са друге стране, и ове спорадичне од Бога инициране доживљајчиће, чувам у души својој.
То ми је „храна“ да живим, духовно, мисаоно и емотивно живим.Број корисника који су захвалили аутору: 1
„Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење. Он је зато и дошао, да буде Пут, да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.
Он људе не приморава, но препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали.
Узети крст свој значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1,18).
Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо преко мере. Господ зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Повећава ли се страдање, то се повећава и моћ Божја, по речима апостолa. Kао што нас Христова страдања обилно сналазе, тако је – захваљујући Христу – обилна и наша утеха (II Кор. 1,5).
Ево зашто нас које узмамо на себе крст свој Господ позива да идемо за Њим.
(I) Прво зато да не би пали под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небеске помоћи. Зато Господ позива да за Њим идемо. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи и богатство у беди.
(II) Други разлог се тиче циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. Многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Овакво самоодрицање је само узношење, и овакав крст не води спасењу но предаји ђаволу у руке. А онај ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима. Као што болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом.
Свети Николај Велимировић
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Бог помогао брате!
Нађох ово код „Чилеанаца“ 🙂 , па реко да поделим са тобом,
јер овде се помиње да свети Тарасије „би сахрањен у свом манастиру
који беше подигао на Босфору“-Тома
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Бог ти помогао!
Можда овде можеш пронаћи оно шта тражиш:
https://svetosavlje.org/besede-na-psalme/
https://svetosavlje.org/tumacenje-psalama/
Тома
Број корисника који су захвалили аутору: 3
Видиш ти то, како је моја „новокованица“ двосмислена;
нисам то до сада приметио. 🙂Наиме, кад ја кажем „добропамтило“, хоћу да кажем да је то
супротно од „злопамтило“.А опет, како сад научих од сестре Љиље, реч „добропамтило“
може служити да се опише особа која има „добру меморију“,
без да се дефинише да ли то што је та особа добро запамтила су
људска зла или људске доброте.Учим сваког дана по мало…. 🙂
Тома
Хвала сестра Љиљо!
Ова жена је заиста била добропамтило,
имао сам прилику да је на кратко упознам.Тома
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Драги брате!
Не сумњам да си упознао у њиховом манастиру дивне монахе.
То што су они у расколу са Једином, Светом и Апостолском Црквом,
не значи да су … ужасни (не замери ако ово није супротно придеву „диван“).
Сигуран сам да их има дивних и више него та четири монаха.Они који код њих одлазе такође могу бити дивни, зашто да не?
То што у њиховом манастиру вечерња молитва траје сат и по,
то је „особина“ манастира; не би то требало поредити са
вечерњом молитвом у цркви, у граду.
Мени је драго да ти лично више волиш дуге службе, јер ту
наликујем теби! Не каже ли свети Апостол Павле „… молите се
Богу без престанка…“?Што се тиче тог свештеника и његовог изостанка (који си ти осудио као лаж),
хајде да сачекамо да видимо о чему се ради. Можда ће ти тај
други свештеник рећи шта се догодило. Ја не знам.Оно што ти знам рећи јесте да сам се и сам налазио на том „клизавом терену“
да сам упоређивао једно са другим, и да сам гледао где ми је пријатније бити.
Богу хвала, па сам тај „духовни хедонизам“ оставио иза себе.
Духом Светим вођени људи помогоше ми да нађем где могу расти служећи
ближњима, баш по речима Христа Спаса из данашњег Јеванђеља:
„… даде слугама Својим … свакоме свој посао…“.Не замери ако и теби желим што и себи:
„… Да познаш Христа и силу Његовог страдања….. саображавајући се Његовој смрти!“Тома
ПС. Ако ниси погледао, погледај филм „Човек Божији“ о светом Нектарију Егинском
Помаже Бог брате „Sljiva001“,
молитвама свете Ксеније Петроградске, коју данас прослављамо,
неке све нас маловерне Господ милостиво погледа!Добио си доста добре одговоре до сада.
Ја бих се само кратко осврнуо на теби блиске људе и на твоја 2 питања.Одговор на питање „Да ли је грех посећивати те (расколничке) манастире?“ може бити „да“ или „не“. Реч „грех“ (амартиа гр.) у свом изворном облику значи „промашај циља“, а циљ живота Хришћанина јесте заједница са Богом – Оцем и Сином и Духом Светим, и са Црквом – телом Христовим. Онај или они који се од Његовог тела одвоје, од Христа су се одвојили. Зато је мој (тужан) одговор на твоје питање – да.
Како да ти ово објасниш теби блиским и вољеним особама?
Мој искрен одговор је – не знам.
Одговор зависи од „степена“ њихове укључености у ту верску заједницу.
Ако су само неколико пута саучествовали у њиховим верски службама,
без да се по окончању истих друже и разговарају са њима, онда верујем
да и даље имају отворена чула и савест за познање истине у Истинитоме.
А ако су у дужем временском року били део те организације,
и ако су већ чули или прочитали њихов доживљај раскола у коме се налазе,
нисам сигуран да ће желети да чују твој или било чији коментар на ту тему.Било како било, остани у молитви за њих и у блиском заједништву са њима;
не дозволи да ова нежељена различитост умањи твоју љубав према њима.Тома
