@danicadanica
Одговори на форуму
-
Поруке
-
Бог помогао, сестро!
Браћа Иво и Милета су, по мом мишљењу, рекли све што је у овом тренутку потребно и корисно за тебе, сестро Данице, из правила и пребогатог искуства Цркве.
Ја само реченицу-две о мени самом и мојим проблемима у вези исповести:
Као и већина (обичних) људи, за неке грехове ми је требало и по три одласка на исповест да бих коначно „откачио“ и изрекао шта сам учинио – углавном сам околишио и изрицао оне „мање“ промашаје. Тек када сам схватио да је исповест једини начин, место и време где могу да се у тренутку ослободим своје тешке болести – греха (као што не постоји такав начин ни за једну другу болест која постоји у људском роду), постало ми је много лакше (мада не и сасвим лако!) припремити се, отићи до храма Божијег и у кајању изрећи свој грех и/или страст. И још нешто – што ме је зачудило – мање сам се враћао том истом греху него раније.
Христос међу нама!
Милорад
Хвала на одговору, брате Милораде.
И ја сам размишљалао томе да ће ми бити потребно више исповести.
Веома је значајно то што спомињеш какво је стање свести и у мислима човека после исповести. О томе се вероватно недовољно говори. Људи не размишљају о благодати и духовним даровима које би могли добити и стећи молитвом и окретањем православљу и вери. Ја нисам нико да причам јер имам своје успоен и падове, колебања, итд. Нисам се одавноиспоцедала. Али добро је да се чује то сведочанство од оних који имају тоискуство.Свако добро, брате!
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Мир ти од Господа нашег Исуса Христа, драга сестро Данице
Прво да одговорим на твоју опаску о спомињању Имена Господњег, у заповести се спомиње узалудно спомињање, тј у сваком лошем контексту,као што је псовка или кривоклетство и позивање на Бога итд а нормално да се ми хришћани поздрављамо Именом Божијим.
Молим те да ми пре свега опростиш на слободи којом ћу ти указати на одређене ствари.
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле.
Не постоје небитни и битни људи, јер Богу је сваки човек подједнако битан,јер док још бејасмо незнабошци Он пострада за нас, а ми грешни не би требало да уздижемо себе, док нас Господ не уздигне у Царству своме.
Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву.
Ово из тебе говори твоја савест, зато је потребно што пре се исповедити и не чекати да још терета падне на твоја нејака леђа и питање је како ћеш то поднети. Овај остатак цитираног ти је наговарање нечастивог да одлажеш исповедање што је дуже могуће и да те на крају одвоји од Цркве, ако ми не верујеш исповеди се првом свештенику кога видиш, па ћеш видети какве ће ти тад бити мисли.
Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим
Ако се исповедиш искрено и из срца, није битно дал ће свештеник заборавити или запамтити, битно је да си се ти искрено покајала за твоје грехе, а Бог је тај који зна дал је твоје покајање искрено.
И Он је једини кога се треба плашити, а не људи и њихових погледа, јер ти погледи су привремени, а Божија казна за неисповеђене грехове вечна.
Прости ми сестро грешноме на мојој директностиХвала ти, брате, на овим појашњесима.
Потребно је директно објаснити ствари. Па зато сами питала.Само да појасним. Када сам рекла небитни људи, мислила сам на непознате и људе са којима после тога не бих имала неку интеракцију. А свештеници који познају моје професоре, потенцијалне послодавце и који можда могу да ме препоруче или „одпоруче“ за неки посао могли би то да раде на основу исповести. То сам хтела да кажем.
Алиу сваком случају, хвала на савету. Значајан је и користан.
Помаже ти Бог, Данице.
Твоје прво писмо ме је потсјетило на човјека који има гангрену ноге и од ње умире, али се колеба да ли да иде код љекара јер он може (и поред Хипократове заклетве) некоме рећи како он ту ружну болест има – па шта ће онда рећи свет?
Сестро, чим имаш нешто на савјести и ако те она кори због грехова које си учинила – не брини због помисли које те нападају. Њима је и циљ са се ти не исповиједиш, да се не ослободиш последица гријеха, већ да гријех сакријеш и да са њим у себи изађеш на Страшни и Праведни Суд Господњи – те да због неисповијеђених грехова будеш осуђена на “таму најкрајњу, у којој ће бити плач и шкргут зуба”.
Не мисли да ће свештеник кога знаш промијенити мишљење о теби кад буде свједок твоје исповијести Хрусту. Осим ако није сасвим млад и на самом почетку своје свештеничке службе – сваки свештеник се на исповијести наслуша таквих будибогснама ствари, да ће то што од тебе буде чуо бити по свој прилици нешто што је већ петнаест хиљада пута до тад чуо.
Пошто рече да те свештеник познаје – знај да ће му бити драго да присуствије твом оздрављењу. Притом, он је свештеничком заклетвом везан да ништа од онога што на усповијести чује не смије одати. А за ових два миленијума живота Цркве људи су из искуства добро сконтали колико озбиљно Бог такве преступе кажњава – рако да свештенству ни на крај памети не пада да се са тиме играју и Богу замјерају.
Као што је родитељу драго кад види да његово дјете напредује, и као пто је учитељу драго кад види да његов ученик примјењује стечено знање – знај да је исто тако и свештенику драго кад се његов парохијан исповиједа, од гријеха чисти и Богу ближу постаје.
А уколико немаш среће па твој парохијски прота за исповијест не мари, на паству не мисли и свој посао отаљава (јер и таквих има, мада сасвим мало) – па није он једини … тражи и наћи ћеш правог свештеника Божијег и код њега се исповиједи.
А на исповијести на скривај ништа – јер “плата за гријех је смрт” (Рм. 6,23)
Бог ти помогао!
(Увек се питам и да ли је овај поздрав грех јер се у заповести каже да се не спомиње Његово име.)
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле. Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву. Такође, они познају и моје професоре и друже се са њима. А ти професори су некад и строги и не воле ме. И плашим се да ће ово тек искористити. Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим.
Драга сестро,
Свештеник који пренесе или објави нечију исповест чини смртни грех а они су свеснији шта то значи него ја и ти. То прво. Из твоје поруке би се рекло да се, или никад ниси исповедила, или можда баш давно па се накупило. Због тога ти не бих препоручио да се исповедаш пре литургије јер за општу и темељну исповест треба времена. Твоји страхови су демонска искушења и циљ им је да одустанеш од свете тајне.
Ја бих ти саветовао да седнеш напишеш све на папир … без ситних детаља … ако је , на пример, у питању блудна страст, нећеш да детаљишеш него само исповедиш да си блудно згрешила, ако си замрзела неког, довољно је рећи да не можеш, рецимо мајци, да опростиш нешто, без ситних детаља. Ако детаљи буду потребни, свештеник ће већ питати.
Најбоље је да назовеш неки манастир и да закажеш исповест, понесеш папир на коме си све написала и избациш све из себе. Можда добијеш епитимију што значи уздржање од светог причешћа за неко време и то је то. Од тада редовно на исповест да неби опет дошла у исту ситуацију.
Веруј ми да осећај када све избациш из себе је неупоредив са било чим. И даље ће те савест мало боцкати али то је ништа у поређењу са чим се сада бориш.
Свако ти добро од Господа желим,
Иво
Брате Иво,
Хвала на одговору. Нисам се дуго исповедала. Јесте најбоље да одем у неки манастир. Једном сам и била, али рекли су ми да тамошњи свештеник избегава да исповеда оне који нису из њихове заједнице и парохије. Чудно се ипак осећам да се исповедимкод оца који ме познаје.
Свако добро и Вама!
Живот у дому за тако младу особу може да буде духовно погубан. Зато треба да пазиш на себе. Добро је што си одабрао пут духовности и молитве. Значи да имаш доста добру свест и увид у свој духовни живот.
Много цимера, па и један, могу јако лоше да утичу на неформирану особу. То не мора бити јасан, директан и очигледан утицај. Може бити и нешто друго. Мој ти је савет да истрајеш у молитви.Знам да ово није одговор на твоје питање. Само похваљујем твоју истрајност и самодисциплину за сад.
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Помаже Бог!
Можда нема никакве потребе да се брани „овај који мене прозива“, а који се зове Милорад и није сакрио своје име. Моје је мишљење да је нормално да се међусобно именујемо. Сестро Данице, твоје отписивање мог имена је исто што и отписивање мене самог. Тако ли се у школи ословљавате?
Могу мислити како се осећа сестра Анђелија поред ове наше расправе!
Ја имам 60 година, и 30-годишње искуство у браку и одгајању деце – такође у грешењу при одгоју, а радио сам и у школи, те знам чему школа данас учи и децу и родитеље. Твоје речи, сестро Данице, су, на моју жалост, класичне речи једног данашњег наставника/професора, или социјалног радника, који на брак гледају са тачке гледишта закона овог света, а никако са тачке закона Божијег и многовековног искуства православне цркве. Испада да је свима лако и лепо да читају о подвизима хришћанских мајки и супруга, све док се проблем не деси овде у близини, а тада је „она друга страна“ тиранин, угњетавач, безосећајно људско биће,…
Не сматрам да неко МОРА да трпи све и било шта у браку, нити сам то рекао, али трпљење ЈЕСТЕ једна од основних врлина о којој сви говоримо. После свега, има неодољив утисак да је сестра Анђелија исказала више православног осећаја за живот и брак од свих нас, а да јој је ваистину потребна сродна душа која ће јој бити духовно и физички близу. Колико је до мене грешног, молићу Господа за то, и да брат Славко постане истински брат у Христу својој жени.
На крају, и не чудим се што се ово дешава међу нама. Ево, почео је пост, у којем бисмо требали да сабирамо духовне дарове, а оно … цврц! Већ виђено и доживљено много пута.
Молимо Господа да нам опрости склизнуће.
Милорад
Брате Милораде,
Нисам Вас именовала јер би ми било непријатно да Вас издавјам и да моја изјава звучи као напад. Само сам себе желела да одбраним. То је све.
Друга ствар, мени звучи као да Ви мене нападате, а мислим да предалеко идете са закључцима на основу овога што сам писала.
Не кажем да не треба имати разумевања за другу особу, али разумевање није оправдање за злостављање.Зна се шта је православни Господу угодни брак. Ако муж бије жену и одбацује и малтретира вербално једно дете, а и остала гледају како тата малтретира маму, то онда није православна хришћанска заједница.
Није Ваше, сестро, да трпите и да се подвизујете у израбљивању, потцењивању и малтретирању. Довољан је подвиг што сте родитили децу и што сада бринете о њима. Па онда, имате и ваша друга интересовања, итд. Можете се у томе подвизивати.
Овде сте се обратили за прву помоћ јер нисте могли да издржите, али даље, разговарајте са неким озбиљним духовником и социјалним радником.
Као што видите, има свакаквих људи овде, као што је овај који мене прозива, који превиђа неке чињеница и релативизује стање које сте описали. Ко зна да ли има искуства у браку, какво је његово животно искуство и знање, а дели савете.
Ја сам професор у школи и моје мишљење је да деца не треба да одрастају у таквој атмосфери.Хришћански је развести се и водити живот у миру. Разводе се и православци. Колико само има разведених монаха и монахиња? Разводе се и други припадници веома конзервативних верских заједница. И ортодоксни јевреји и муслимани.
Ви имате своја интересовања и децу о којој бринете.и не треба ништа више од тога да трпите.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Сестро,
Немам брак и нисам нико да те саветујем. Можда из мене и говори демон. Али ако си у могућности, разведи се. И живи чисто и у миру, предана раду и васпитању деце. Како ја разумем, тај муж је само елемент који квари твоју чистоту и оддаје муку, а притом те је обавезао другом децом, а онда малтретира и тебе и прво твоје дете. Жена није врећа за ударање иза сексуално пражњење. Ти би чистије живела и без сексуалних односа и без ударања и малтретирања од те особе.
Праштај ми на овим мислима.Нисам ни у ком смислу компетентна да друге саветујем, али сам ово негде прочитала и примењујем и јако ми пријају речи које прочитам. Имају велику моћ, осећам да се оснажујем само док их изговарам.
Оче наш, Символ вере, Богородице Дјево, Псалм 50, Псалм 26, Псалм 90, Псалм 150. Тим редом.
Нисам осећала раније да неки други распоред молитава нешто утиче, али ови псалми су веома моћни. Ово је само моје лично искуство. Праштај ми грешној.
Са већином људи не желим никакав однос. Наша култура нас приморава на некакве кезове и „топлину“ па чак и по цену да се она одглуми. Не занима ме да изигравам забављача. Хоћу само да се моје образовање препозна, а не образовање оних са лажним дипломама и без диплома. (Немам ништа против људи који нису ишли у школу, само сматрам да није фер да они заузимају радна места људима далеко квалификованијим од себе, а по принципу „везе“.)
Не слажем се са становиштем да човек треба да игнорише реално стање и да све време криви себе, када сви знају да постоје државе где нису сви бесни и где народ има велики степен поверења у јавне установе, где није срамота питати и тражити објашњење, где не треба да живимо у страху од професора, комшија, итд. Државе у којима се жене не понижавају и дискриминишу на основу својих година (најпре да су младе, а онда да су старе, итд.).Брате Предраже,
Хвала на одговору! Ја за неке ствари нисам сигурна да ли су грешне и хтела бих о њима и да попричам. Да, потребан ми је духовни отац. Хвала на лепом савету. Морам се помолити за то да га пронађем.
Истина је да многе мисли које имам нису од Господа.
Хвала на лепим и корисним саветима.
Свако добро!
Не тражим идеалног свештеника. Али не бих желела ни да сеистраумирам приликом тог чина и да ме то после одбије од даљег одласка у цркву.
Па, ево, шта да кажем. Брат Бодин је поделио неко своје искуство које није охрабрујуће што се тиче међуљудских односа на селу. Било би лепо када би село могло да се приближи неком идиличном пределу из маште, али на многим местима изгледа да има искушења.
Истина је да нпр. ми немамо увек могућност да позовемо мајстора када се нешто поквари. Нема нпр. 24 часа мајстор који је на располагању, па онда неки велики избор да може да се бира итд.
Није једноставан живот, али се бар човек може мало удаљиди од нервозног и надрнданог света у граду.Хвала, брате Немања,
Са зебњом сам читала твој одговор јер сам мислила да ћу наићи на прекор, али наишла сам на разумевање. Заиста, немам поверења да се исповедим свакоме. Није ми ни пало на памет да са неким поразговарам неколико пута пре него што их питам за исповест.
За почетак бих желела само да изручим то све пред некиме и да се колико толико растеретим. Такав осећај имам на плећима.
