Zbogom mojim milim sestrama u Hristu

Dragi Svetosavci,

Kao što mnogi od vas znaju u prethodnih mesec i po dana izgubili smo dve bliske sestre u Hristu: matušku Slavicu i sestru Ljubicu. Ovo je veliki gubitak za sve nas, ali i prilika da se podsetimo da je najveća milostinja molitva za upokojene. Teško je pisati o ove dve divne duše, a da se čovek ne ogreši o njih. Dok se polako uhodavamo na novom forumu prenosim vam pismo sestre Zorane koja ih je verodostojno opisala i podsetila nas kako je Gospod sebi prizvao najbolje među nama.

Carstvo im nebesko.

—————

Zbogom mojim milim sestrama u Hristu

Taman sam se malo oporavila od šoka kad izgubih sestru u Hristu i prijateljicu, matušku našeg oca Ljube, Slavicu, kad me obori vest da mi ode i Ljubica!

O kako ne volim posmrtne govore, o kako ne volim ono “o mrtvima sve najbolje”. No sad ne mogu dopustiti da mi obe ove bliske, čiste duše odu bez reči. Iskreno , najiskrenije ovde ispovedam pred vama pravoslavna braćo i sestre, mnogo bih volela da imam jednu reč ružnu da kažem o Slavici ili Ljubici. Žao mi je što nemam. Žao mi je, jer ne znam hoćete li verovati ovome što pišem.

Spremala sam oproštajno pismo za matušku kad prođe četrdest dana, kad se malo saberem, ali kad me ošinu vest o Ljubicinoj smrti, provali iz mene brana i izli se ovo:

Poznajem zaista mnogo ljudi, na raznim kontinentima i raznih nacija. Svaki čovek je jedinstvena Božija tvorevina, svako u nama ostavi manji ili veći trag, matuška Slavica i Ljubica su u meni ostavile duboke , večne tragove, po mnogo čemu jedinstvene. Nas tri imamo jednu zajedničku pričicu od nekoliko čarobnih dana provedenih zajedno.

Do sada sam se samo dva puta rečima opraštala od umrlih i oba puta je to bilo od žena koje su mi bile uzor i Veri, Ljubavi, Nadi i smirenju. Nedostižni uzor!

Matuška Slavica – Cica

Bile smo takoreći komšinice dok sam živela u Americi. Sećam se živo prvog susreta sa ženom srednjih godina, majkom odraslog sina, a sa pogledom deteta, bezazlenog deteta…nisam ni slušala šta priča i sećam se da je priča bila svakodnevna i nebitna, ostala sam zatečena tom čistotom i nevinošću duše. Živa slika preda mnom , evo i posle skoro dvadeset godina. Mila moja Slavica. Osećaj je bio isti prilikom svakog susreta. Inteligentna, moderna, lepa a kad priča, kao da iz nje govori neko zbunjeno detence koje su čudi nepravdama sveta, koje lije suze nad tim nepravdama a ne ume ni da se naljuti…nego samo da nad njima plače …i kad se kao ljuti, ona ustvari jadikuje “zašto je to tako”, “zašto mi je uzeo moje krpice”…

I pri svakom našem susretu, ja sam se više čudila i posmatrala kako ona o nečemu priča nego šta priča. Pitala sam se i pitam, rodi li se čovek takav ili se to dolazi sa Božijom blagodati? Hoću li ja ikada dotle stići? Zašto meni Bože to ne daš? Daj mi molim te! Ništa drugo od tebe ne tražim!

Svedočim da je bila prava majka – matuška u parohiji svoga muža – zapravo bila je Matuška!!! Parohijanima i prolaznicima! Možda ne bi svako umeo da izrazi čime je plenila ali je svako osetio njenu čistu, nesebičnu ljubav i davanje bez svesti o davanju…njenu veru u Gospoda bez senke i ostatka, njeno uvek vedro lice obasjano tom verom!

Nije lak život u Americi, nije lak život matuške bilo gde, ali je moja Slavica nosila taj venac dostojanstveno, sa lakoćom i krilima koja joj je Gospod podario kao platu za njenu nesebičnost i spremnost na žrtvu koju ona čak nije tako ni zvala. Malo je reći da su je svi voleli, divili joj se i poštovali! Njihov je gubitak zaista nenadoknadiv!

Ljubica

“Prosta duša slovenska” ili još bliže – srpska, čista i velika, bez senke, bujna i bučna a opet nenametljiva, može se uobličiti u jednu reč Ljubav! Ljubica – Ljubav! Rođena u Australiji ali od srpskog semena, bačenog na plodo tlo. Govorila je naš jezik, disala je Pravoslavljem, imala veru mnogo veću od gorušičinog zrna…

U vreme kad smo obe bile na listi Svetosavlje, ja sam još živela u Americi. Vremenska razlika ogromna i meni je to bilo opravdanje što je ne zovem “zbunjena”. Ustvari se to zove lenjost! Ona je mene redovno zvala! Uvek radosna – kao da je na nju mislio sv. Serafim Sarovski kad je pozdravljao “Radosti moja”! Ulepšavanja mi je moje usamljenisčko “Amerikovanje”. Ispunjavala moje dane smehom, ozbiljnim komentarima o našoj veri, pevanjem duhovnih pesama …ah kakav glas…intimnim ispovestima … teškim krstom koji je nosila od gubitka sina i još po kojim, ali sve to sa lakoćom vernika koji zaista veruje u Hrista Spasa, u Vaskrsenje, u Život, u Istinu i Izvor sveže vode! Pevala mi je duhovne pesme “na uvce”…grejala mi je hladne, bezlične američke dane …

Nikada ni sa kim, koga nikada nisam videla, nisam doživela takvu bliskost.

Sigurna sam mila moja čista dušo da si srećna sada negde tamo! Radosti moja!

Slavica, Ljubica i ja

Čitali ste sigurno osećaju krivice preživelih kad se dogodi katastrofa u kojoj mnogi poginu. Sa tim osećajem se borim ovih dana.Sad ga tek razumem. Ostavile su me ovde u ovoj “dolini plača”, meni dve bliske duše. Oprosti mi Bože ali dajem sebi slobodu da verujem da su one

sada sa Tobom a iskreno mislim da ja to mesto nisam zaslužila!

Znači li to da ih više nikada neću videti? Taj strah uvećava moju bol gubitka.

****

Hvala ti Bože beskrajno što si nas spojio onog davnog leta i poklonio nam nekoliko zajedničkih dana. Nekoliko dana čije lepote i značaja nismo tada bole svesne. Zašto nešto mora da prođe da bismo spoznali vrednost trenutka!?

Tog leta je Ljubica prvo bila moj gost! Radovale smo se kao srednjoškolke tom susretu. Lutale smo ulicama Njujorka, sedele u bašti iza moje kuće, pričale do kasno u noć. O kako sam tada želela da je Australija u Americi! Pričale o Kosovu, Srbiji, našoj veri, ljudima sa liste o dešavanjima na njoj (tada je ona bila najaktivnija srpska pravoslavna lista na netu)…

Posle par dana sam je odvezla kod oca Ljube. Radovala se tom susretu kao dete! Skakutala je po sedištu auta i stalno zapitkivala kad ćemo da stignemo!

U kući oca Ljube smo nas tri prvi put bile zajedno: Slavica, Ljubica i ja. Za mene je najveći užitak bio posmatrati ih. Dve bezazlene duše zajedno.

Istog tog leta (o Bože hvala ti) sretosmo se nas tri u Beogradu!

Kakav dar!

Tri žene u “određenim” godinama, išle smo gradom i smejale se kao gimnazijalke, bučno i ne osvrćući se na okolinu. Ljubici je bilo najvažnije da obiđe što više svetinja i nakipuje što više pravoslavnih knjiga za vernike u Australiji. Išla je Beogradom vukući za sobom džakove knjiga. Ništa joj nije bilo teško, niti se brinula ko će šta da misli.

Jednog dana smo se dogovorile da se nađemo “kod konja”. Čekamo Slavica i ja Ljubicu i čekamo… znamo da će doći pa ne odustajemo…prošlo je poduže vremena, kad evo ti nje – vuče svoj džak i odahne kad nas ugleda. Ona nas je čekala pred konjima kod Skupštine. Eto nama još jednog razloga za smeh koji nas inače nije napuštao – iskrena radost tri sestre u Hristu! Bliskost, Ljubav!

Drage moje, zbog duša poput vaših, vredelo je živeti, zbog duša poput vaših ovaj svet opstaje. Hvala vam što ste me uvrstile među svoje prijatelje i podelile sa mnom svoje radosti i tuge.

Meni sada jedino ostaje da, ako ni zbog čega,a ono vama za ljubav postanem bolja, da vam se bar malo približim u vašoj čistoti i Ljubavi, te da se Gospod smiluje i dopusti mi da vas bar još jednom zagrlim u Njemu Vaskrslom, a dotle neka vas čuva u svom naručaju!

Bolno nedostajete …

Vaša sestra u Hristu Zorana

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 4

Uglješa Mileta, Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević, Rodoljub Lazić, protojerej-stavrofor Miroljub Srb. Ružić