- This topic has 3 одговора, 4 гласа, and was last updated Постављено пре 6 дана, 23 сата by
.
-
Поруке
-
Pomaže Bog „Svetosavci“.
Otvaram ovu temu i razmisljam sta da napisem a da ne zvuci kao žalopojka, da ne oduzimam tuđe dragocjeno vrijeme.. a opet imam potrebu da „zavapim…“ Nadam se da mi nećete zamjeriti. Naime, dolazim iz brojne porodice, slozne koja je vjerujuća (umjereno). Već 10 godina sam u tuđem gradu, promijenila porodicu, ostavila prijatelje,kolege jednom rijecju krenula iznova. Imam posao sve vrijeme. Zivim sa suprugom povuceno bez prijatelja dosta izolovano. Komsijski odnosi povrsni ali kulturni. Taj način prenijela sam i na kolegijalne odnose. Bez mnogo privatnosti strogo poslovno. Dijelom sam ovakav nacin sama odabrala jer je sredina osuđujuca, pomalo i nezdrava (ljubomora,zavist,zluradost). U muzevljevoj porodici odnos hladan, druga kultura itd. Tu sam takođe distancirana. Suprug i ja smo prakticno upucuceni jedno na drugo i to je to. Nemamo djece. Kako vrijeme prolazi slabije idem u rodni grad i tel kontakti su prorijeđeni..a kad smo nas dvoje u razlicitim smjenama ( poslom ) osjecam se prilicno usamljeno. Problem kod svega je to sto mi to pocinje smetati ponekad i do mjere da imam osjecaj da cu se ugusiti. Imam potrebu da s nekim popricam…itd ali postoji ogromna barijera. Imam anksioznost u drustvenim prilikama i osjetljiva sam. Volim iskrene i ciste odnose i cim primijetim kod drugih nesto sto mi smeta povucem se, rastuzim distanciram itd…ono sto me u poslednje vrijeme plasi je sto se bojim da zbog svega ne postanem i ja zavidna ili ne daj boze zla. Nikome nebih naudila naravno ali mi je desi da kad me neko povrijedi pomislim „dabogda me se sjetio…“ili „Bog je veliki“ ili zanemarim to ali zanijemim..izgubim svaku motivaciju da razgovaram ne samo sa konkretnom osobom nego sa bilo kim drugo kao „samo da me niko ne dira dok me ovo ne prođe“ (nervoza). Znam da to nije hriscanski i da bi to trebalo ispovijediti. Pomolim se cesto tada i umirim se ali to traje i desava se iznova i pitam se “ u čemu grijesim kad toliko patim. JE li tolika izolacija grijeh. Ne mislim da san bolja od drugih.. Nisam svetica ali kao da se ne pronalazim u ovom svijetu.Број корисника који су захвалили аутору: 1
Bog ti pomogao, Atina!
I tebi, i mužu tvome.Saosećam sa tobom i razumem te u potpunosti.
Ne poznajem te pa ti ne mogu dati konkretan savet ali … mogu da pokušam.1. Odlazaka na Liturgiju što god češće možeš. Ako postoji mogućnost da se bude na Agapama „posle“ Litugije, ostani, makar i ne imala u početku s kime da popričaš.
2. Ako muž želi da zajedno idete – idite. On koliko često sam to želi.
3. Popričajte da uvedete neki zajednički hobi, van svoga doma. Šta? Ne znam šta se nudi u vašem gradu niti za šta ste talentovani. Bridž klub, časovi plesa, pevanje u horu, planinarenje….samo da znaš da ima podosta ljudi u tvome okruženju koji slično osećaju i razmišljaju, samo se ili snebivaju da to vokalizuju, ili se kriju iza „maske“ da su nezainteresovani za druge ljude, ili im nedostaje da ih neko „organizuje“, ili … Elem, nisi jedina koja ovako živi, to znaj.
Toma
Број корисника који су захвалили аутору: 4
Паде ми нешто на памет да додам на тачку број један у одговору брата Томе.
Нисмо сви исти и тако људи који се превише изолују, развијају ту аверзију према људима, комуникацији са другима, анксиозност.. и такође мислим би вам пријало да после литургије будете на агапе. Али да не схватате то као обавезу да морате да учествујете у разговорима па да вас то плаши. Већ једноставно за почетак може да се пасивно учествује док се не опустите и пронађете одговарајућу особу за разговор.
Број корисника који су захвалили аутору: 2
Pomaže Bog svima!! Dragi ljudi hvala na odgovorima…nisam se ranije javljala jer mi nije zapamćena lozinka, pogrijesila oko logovanja…više puta…tako da sam u konacnom napravila novi nalog 🙂
Suprug i ja smo uveli poneke zajedničke aktivnosti.. i dalje to nije kako bih voljela ali makli smo se sa mrtve tacke…
Što se odlazaka bilo gdje tiče…samoj mi je baš teško da se odvažim…ali da ne zamaram dalje. Ima ljudi sa ozbiljnim problemima. Meni se ovaj moj u dijelu anksioznosti čini se najvećim… želim svako dobro 🧸Број корисника који су захвалили аутору: 1
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.