Поуке светог Порфирија Кавсокаливита

Христос се роди!

Тренутно читам књигу Живот и Поуке Светог Порфирија Кавсокаливита па сам решио да са времена на време поделим са вама нешто од Старчевих поука неби ли набавили ову душеспасоносну књигу.Посебност Старца је у томе што је монашки подвиг почео као врло млад на Светој Гори али је, због болести, морао да се врати у свет.Већи део живота је провео на најбучнијем тргу у Грчкој … тргу Омонија у Атини као болнички духовник и биле су му познате све муке савременог човека. Помагао је духовно опустошеним (овде мислим на сав савремени свет) људима поукама љубави.Разумео је да савремени човек располаже минимумом духовне снаге и тиме се водио у својим поукама. Више од свега је нудио утеху … радост у Духу Светоме … будио успаване а васкрсавао душе потонуле у безнађе…

Љубављу према брату негује се и усавршава љубав према Богу

Једно се тражи у нашем животу-љубав, служење Христу и љубав према нашим ближњима. Треба сви да будемо једно, са Христом као Главом. Само тако ћемо стећи благодат, небо, вечни живот.Срећни смо кад све људе заволимо у тајности.Тада осећамо да нас сви воле.Нико не може стићи до Бога ако не пређе пут који води преко људи.“Јер ко не љуби брата својега којега види , како може љубити Бога којега није видео?“(I Јов 4,20). Волимо људе, жртвујмо се несебично за све, не тражећи да нам се узврати.Када тако чини, човек се уравнотежује.Љубав која тражи да се за њу узврати, уствари је себична.То није права, чиста, савршена љубав.

Трудите се да волите и сажаљевате све људе.“И ако страда један уд ,с њим страдају сви удови;а ако ли се један уд прославља, са њим се радују сви удови.А ви сте тело Христово и удови понаособ“(I Кор. 12,26-27).Ето шта је Црква, да ја , ти, он и онај други, сви осећамо да смо удови Христови, да смо једно.Самољубље је егоизам.Немојмо тражити:дај да ја будем исправан, дај да ја одем у рај-него гледајмо да осећамо љубав према свима.Разуметели ме? У томе се састоји смирење.
Тако дакле, ако живимо сједињени једни са другима, бићемо блажени, живећемо у рају.Сваки човек, сваки наш ближњи, јесте „тело од нашега тела “ (ср.Еф5,30).Да ли онда могу да будем равнодушан према ближњем ,да ли могу да га жалостим, да ли могу да га мрзим? Ово је највећа тајна наше Цркве – да будемо сви једно у Богу.Ако тако чинимо постајемо Његови.Не постоји ништа боље од овога јединства.То и јесте Црква.То је рај.Прочитајмо првосвештеничку молитву Господа Христа записану код јеванђелиста Јована.Обратите пажњу на ове стихове…“Да буду једно као ми…Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду…као што смо ми једно…да буду усавршени у једно,и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја „(Јов. 17,11 и 21-24)

Видите ли? Он упорно понавља реч јединство.Наглашава јединство.Будимо сви једно, једно тело чија је глава Христос, као што је Христос једно са Оцем и Духом.У томе се крије највећа дубина тајне наше Цркве.Ниједна религија не тврди нешто слично.Нико од нас не тражи нешто тако истанчано као што тражеи Христос , а Он тражи да сви будемо једно са Њим.У томе се састоји пуноћа:у јединству, у љубави која је љубав у Христу. Тамо нема места ни за какав расцеп, ни за какав страх.Ту нема ни смрти, ни ђавола, ни пакла.Ту је само љубав, радост, мир, служење Богу.И ти можеш доспети дотле да понављаш за апостолом Павлом:“А живим-не више ја, него живи у мени Христос“(Гал 2,20)
Веома лако можемо да доспемо до ове тачке. Потребна је добра воља, а Бог је спреман да уђе у нас. Он куца на врата и све чини новим као што се каже у Откривењу Јовановом(ср.Откр 3,20 и 21,5). Наша мисао се преображава ослобађа се злобе, постаје боља,светија,окретнија.Ако,међутим,не отворимо врата свога бића Ономе Који куца, ако у нама нема онога што Он жели да у нама нађе,ако нисмо Њега достојни, онда Он и не улази у наше срце. А да бисмо били достојни Њега, треба да умремо по старом човеку,како никада више неби смо умрли.Тада ћемо живети у Христу,утеловљени у читаво Тело Цркве.Тако ће доћи на нас божанска благодат. А чим дође благодат, она ће нам дати све.
Некада давно видео сам у Светој Гори нешто што ми се особито свидело.У једном чамцу на мору, монаси су држали у рукама разне свештене предмете.Сваки од њих потицао је са другог места,но сви су говорили…“Ово је наше“, а нико није говорио …“Oво је моје“…

Број корисника који су захвалили аутору: 2

Ljilja, mare3