Moral

Hristos vaskrse, draga sestro Kristina.

Da se nadovežem na brata Nemanju: moral postoji mnogo duže od čoveka i jedno od imena mu je Ljubav. To je Bog, da. Bog je jedini apsolut u stvarnosti, ,,kroz Njega (i od strane Njega) je postalo sve što je postalo“ i govoriti o nekom skupu pravila koja se menjaju iz generacije u generaciju (a nekad i više puta u toku samo jedne generacije) kao apsolutnim vrednostima je besmisleno. Bog, kao jedino stvarno merilo bilo čega, usadio je u čoveka intuitivno znanje šta je dobro. Da bi stigao do istinskog poznanja dobra, čovek je trebao da ,,obrađuje vrt svoje duše“. Međutim, hteo je prečicu i, ne slušajući Boga, dobio upravo suprotno – poznanje zla. (Znanje – znati nešto; poznanje – osetiti, iskusiti i dobro upoznati nešto ili se sjediniti sa nečim telesno ili duhovno.)

Moral i zakon su spojivi samo u onoj meri u kojoj je zakon u skladu sa Božijom voljom. Bog sve čini za ultimativno spasavanje čoveka iz tame povređenosti duše, prema tome: svaki ovozemaljski, privremen zakon koji se protivi ovome i ometa spasenje – loš je. Jer Bog je večna Pravda, a ljudski zakoni su prolazne kategorije, već posle smrti oni za nas nemaju baš nikakvog značaja.

Primera radi: ako imate bolesno dete koje odbija da pije gorke lekove zbog ukusa vi mu možete činiti naizgled loše, terajući ga, a ultimativno dobro, lečeći ga. Možete mu činiti i naizgled dobro, tobož poštujući njegovu slobodnu volju, a u stvarnosti ga samo puštate da propadne.

Božija kazna je, dakle, metod stavljanja čoveka iz oblasti sigurne propasti u oblast lečenja duše i spasenja. ,,Koga Bog ljubi, onoga i kara.“ Takav je bio Stari Zavet. Konstantno bogoborstvo svih ljudi prikazano kroz prizmu jevrejskog naroda i ,,kavez“ Božijih mera za spasavanje, van čijih granica je sledila neminovna propast. U Novom Zavetu Bog ljudima direktno (više ne preko proroka) proširuje celu ovu stvar, svodeći je na samo dva pravila (zvuči malo neobično, zar ne):

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom.
2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Ovo jesu naizgled samo dva pravila, u poređenju sa prethodnih deset, ali ona su sveobuhvatna, sveopšta – apsolutna. Šta ona znače možemo direktno ili indirektno saznati i iz drugih mesta u Jevanđeljima. Na primer, Jevrejima je bilo zabranjeno da požele bilo šta tuđe, t.j. da ne žude za tuđim stvarima ili, neretko, tuđim supružnicima. Što su oni doživljavali prosto kao zabranu švaleracije. Hrist im je, potom, objasnio da ,,onaj koji pogleda na tuđu ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svom“. (Nama to možda deluje očigledno, ali ljudima pre 2000 i više godina izgleda da i nije bilo toliko.)

Drugim rečima, pravnički zakoni su i dalje u domenu ,, fizički počinjeno – nije počinjeno“. Bog, opet, ,,ispituje srca i bubrege“ (t.j. naše skrivene želje (srca) i strasti (bubrege)). Filozofska tautologija ,,tačno, netačno“ je previše prosta za pitanja duha i duše.

Ako Vas interesuje da saznate više i podrobnije o ovome, predlažem dela sv. vladike Nikolaja Velimirovića, jer se on dosta bavio ovom tematikom koja je bila aktuelna u prvoj polovini HH veka. Na ,,Svetosavlju“ ima poseban odeljak posvećen njegovim spisima. Mi ovde ćemo Vam verovatno predočiti svega 10%, a ostalih 90% se naknadno setiti dok lupamo šakom o čelo.

Jest i budet!

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2

aleksandar.kozomora, kristina.ferari

Kristina, ne vidi se odgovor.

Imate neki problem sa HTML kodom, verovatno zato ne izlaze komentari.

Suštinski gledano, Božiji sud i zakonodavstvo nemaju nikakve veze jedno sa drugim. Pod uticajem zapadnih medija, uglavnom filmova, ljudi danas doživljavaju događaje opisane u Otkrovenju Jovanovom kao neku vrstu formalne skupštine na kojoj će biti objavljivane vrline i mane ljudi i na osnovu toga biti ozvaničeno ko ide u Novi Jerusalim, a ko u pakao. Ovo je kako su antički narodi severne polovine Mediterana doživljavali ,,boginju“ pravde: polu-gola devojka povezanih očiju stoji i u jednoj ruci joj je kantar, na kome meri ljudska dela, u drugoj mač, kojim presuđuje. Ona ne vidi ni kome sudi, ni o kakvim delima se radi – samo čeka da se vidi koja strana će prevagnuti.

Bog neće nikome suditi. On je sebe dao da mu se rugaju, biju ga, ubiju, pa i u večnosti da strada za nas. I spasao je svakoga od nas i konačne propasti na ljudima ne sasvim shvatljiv način. No, svakome od nas je ostavljen izbor hoćemo li se truditi da mu se približimo, ili ne. Oni koji svoju dušu rastrgnu gresima – neće moći podneti Božije prisustvo jer je on ,,oganj koji spaljuje greh“. Po milosti Božijoj, biće udaljeni u pakao, gde će se mučiti večno u duševnoj praznini (jer je bogoostavljena duša prazna kao da je mrtva) i u nemogućnosti da zadovoljavaju svoje strasne prohteve. Ovi drugi, pak, koje zovemo ,,sveci“, obitavaće u Božijoj blizini u zavisnosti od duhovnog uzrasta. Anđeli će biti poređani isto kao i ljudi – neki u Raju, neki u paklu.

Konkretna neka razlika između Pravde i pravde, kojoj se primakoh naokolo kao mačka slanini, je u tome što se zemaljska pravednost određuje na osnovu dobrih i rđavih dela, a Pravda zanemaruje dela u potpunosti i gleda na stanje duša. Drugim rečima, i najgori ubica, ako se istinski izmeni, može se naći u Raju. Ustvari, prvi čovek koji je ikada ušao u Nebeski Raj posle Hrista je upravo pokajani razbojnik sa Golgote.

No, zašto Bog zanemaruje dela? Nije baš svejedno da li o nekome mislite rđavo, ili mu činite rđavo. Ovde je stvar gradacije stanja duše. ,,Svako govori od suviška srca.“ Dakle, malo loš čovek će malo loše misliti i raditi, mnogo loš čovek će mnogo lošije misliti i raditi. Bog rasuđuje o čoveku u potpunosti, ,,svaka dlaka na glavi nam je izbrojana“. Shodno tome će i oni imati svoj poseban udeo u večnosti.

Razlog zbog koga će neki ljudi završiti u paklu, a i razlog zbog koga su prvi ljudi izbačeni iz Raja je nepokajanje. Adam je prebacio krivicu na Evu, Eva na satanu – i izgubili su rajsko stanje. Ljudi na Strašnom Sudu će biti bačeni u ognjeno jezero i tamu najkrajnju uz ,,plač i škrgut zuba“, t.j. uz žalost i bes što su izgubili večne naslade i komfor, dok bi ih tuga zbog počinjenih nedela i pravedan gnev na sebe uveli upravo u Raj. I u tom stanju će ostati večno. Važno je napomenuti i da čovek samog sebe ne može da isceli. To može samo Bog da uradi. Do ljudi je samo da iskreno zažale zbog svojih propusta, da se potrude da ih nadoknade ako mogu i da se staraju da svojevoljno izbegavaju rđavost. A Bog već daje silu za uzdržanje od greha.

Nasuprot ovome, na zemaljskim suđenjima se procenjuje i tačno određuje kolika će nečija kazna biti. Kakva god bila – prolazna je. Neretko i pogrešna. Jedan francuski erudita, možda Molijer ili Dekart – ne mogu da se setim – rekao je: ,,Bolje je da sto krivaca budu na slobodi, nego da jedan nevin pati.“ Kod Boga toga nema. Ako neko trpi, to je u cilju njegove dobrobiti, jer uvek kasnije dobijemo nemerljivo više od onoga što smo izgubili. Ovo, međutim, ne znači da su zemaljski sudovi suvišni. Kada bi svi priznavali Boga, onda svakako da bi bili, ali situacija nije takva, nažalost. Bog je bio sudija Izrailju vekovima kroz svoje proroke, pa je narod opet zatražio cara ,,da im bude sudija kako je i među svim drugim narodima“. Bog nam dopušta sumnjivu pravdu zemaljsku pomalo i da bismo se razočarali u nju i sami tražili nebesku.

Što se svetog vladike tiče: lakše bi mi bilo da Vam kažem šta da ne čitate od njega. Dela su mu sva, u većoj ili manjoj meri, prožeta filosofijom Istine, Nade, Pravde i Ljubavi, napisana u skladu sa njegovim trenutnim duhovnim uzrastom. Kao i kod dobrih pisaca serija – teško ćete naći sve u jednoj epizodi, t.j. knjizi.

Jeste i biće.

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2

Aleksandar Prikolic, kristina.ferari