- This topic has 7 одговора, 4 гласа, and was last updated Постављено пре 3 years, 5 месеци by
.
-
Поруке
-
Помаже Бог, одлучио сам да се посветим Богу или на неки начин приближим њему,имате ли неки савет по том питању неке књиге итд.А друго питање је везано за молитву пошто се молим свако вече пре спавања приметио сам да када год се молим као да ми је хладно или кожа ми се најежи као и током молитве се деси да сузе саме крену и онда плачем док не завршим молитву,ето ако би сте могли да ми одговорите на ова 2 питања био их вам захвалан на одговору и срдачан поздрав и нека вас Бог чува.
Ђорђе
Бог помогао, брате Ђорђе!
ја нисам ни духовник ни свештеник, а пошто се на нашем форуму већ одавно свештеници уопште не јављају (то је питање можда техничке природе – надам се да је тако, а да није оно друго, много страшније – да нису у могућности или још страшније – да нису заинтересовани), ја ћу мало са тобом прозборити, као брат у Христу, не као саветник.
Књига има много (Богу хвала!), али можда баш због тога није лако одабрати ону која је МЕНИ и БАШ САДА потребна. Но, најбоље је разговарати са искуснијима у Цркви, поготово са свештеником.
Ја бих те, брате, пре него што ти нешто више кажем, питао:
– колико си дуго у Цркви, посећујеш ли богослужења (поготово свету Литургију)?
– да ли осећаш неке емоције у тренуцима када сузе крену? Кажеш – „сузе саме крену“ – да ли ти мислиш да је то од твојих мисли, да ли размишљаш пажљиво о ономе што читаш, да ли правиш асоцијације (упоређења) текста молитве са оним што ти се дешава у животу?
Ја сам прилично времешан – пуних 59 година, али сам крштен тек пре 17 година, док заиста боравим у Цркви као другом (или првом?) дому неких 15 година уназад. За то време сам умом сазнавао многе ствари о Цркви које су ми биле потпуна тајна већи део живота, а срцем сам сазнавао да постоји Неко Ко ме је осмислио, створио, чувао, миловао и јако волео све то време, тихо и неприметно ме васпитавајући свакојаким ситуацијама, као пажљиви, ненаметљиви и бесконачно стрпљиви родитељ.
Како су та рационална и духовна сазнања долазила, мењало се стање моје душе, па је и молитва била другачија. Јер, ја заиста нисам исти онај Милорад од пре 17 година, али нисам исти ни као Милорад пре само две године, јер сам – највише кроз сопствене промашаје и покушаје да се вратим – схватао шта Бог од мене жели.
Умом сам одавно научио да „Бог жели моје срце“ – из свето-отачке литературе, али то ми није било блиско срцу. Можда нескромно, али чини ми се да ме стрпљиви Отац полако приводи стању да покушавам да Га заиста волим и непосредно Му се обраћам. Верујем да свако има свој пут развоја, па тако и ти.
У последње време мојих читања, једна од веома добрих књига у смислу поуке за молитву је „Научимо се молитви“ митрополита Антонија Блума – имаш је на сајту Светосавље: https://svetosavlje.org/naucimo-se-molitvi/
Ако си за даљи разговор, пиши.
ка Христу,
Милорад
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Приметио сам баш да форум није активан као на неким старијим објавама где је било доста више разговора међу људима али битно је да још увек има некога на овим форумима ја се трудим нов сам као члан да помогнем сваком ко напише нову објаву овде и што боље му помогнем. Ево овако што се тиче посећивања цркви то радим редовно када год осетим потребу да не могу сам својом снагом да се молим највише или једноставно када ми треба духоне снаге да се молим,што се тиче богослужења као млађи сам био редован како на литургијама тако и на сваки празник,сваке недеље итд али како сам растао полако се почело смањивати моје посећивање цркви и молитви наравно али када сам кренуо на факултет поново сам редовоно посећивао цркве манастире итд. то је одприлике све почело пре 3-4 године када сам посветио скоро сваку ноћ и јутро молитви е сад што се тиче суза најбоље бих покушао објаснити кроз осећања јер је Исус страдао и поред суза дешава ми се да ме једноставно нека зима ухвати али на кратке тренутке наравно са временом сам се и духовно припремао за молитву јер молитва није за мене само молити бога за нешто већ духовни разговор са нашим створитељем,надам се да сам успео мало боље да појасним нека вас Бог чува.
Брате Ђорђе,
мени је непознато такво осећање хладноће или језе у току молитве. Са друге стране, познати су ми осећаји умиљења, туге, захвалности, или личне недостојности, који се јављају у неким периодима молитве, зависно од мог стања – да ли сам претходно нешто сагрешио, да ли је потребно молити се за нечије здравље, да ли се десило нешто лепо или нешто тешко у животу,…
Уз поновну ограду да сам духовни сиромашак који ништа не може дати јер ништа и нема, из братске љубави набацаћу пар ствари које су се мени показале веома корисне:
– Присуство светој Литургији је – без остатка и без икакве недоумице – неопходно. Ту су сви духовни ауторитети јасни и исто-мислећи.
– За свету службу (Литургију) се ваља припремити – само набацујем тезе: пошћење средом и петком и свим прописаним постовима, исповест, читање Светог Писма, Псалтира, Пролога – на дневној бази, читање „молитава пред свето причешће“ барем један дан пре Литургије
– Ја лично препоручујем, ако икако можеш, почни да учиш црквено-словенски језик и да читаш молитве и Свето Писмо на том свештеном језику, једином у историји који је обликован да би се на њему обављала служба Богу, осим оног првог (сада непознатог) језика којим је Адам разговарао са Господом у Рају.
– Ако нешто од овога не можеш из било ког разлога, а ти учини оно што можеш. Но, пост, исповест и причешћивање је без алтернативе. Моје искуство је да се на тај начин некако неприметно Црква „увуче“ у мој живот и да неки унутрашњи сат говори – време је за службу!
Нека је на корист!
Милорад
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Слажем се са свим овим што си навео горе јер причешће и молитва је одлична ствар за чишћење душе и мисли јер уколико пустимо Бога у наш живот као што је један мудар човек рекао лако је победити непријатеља када је Бог уз тебе али победити себе да након те победе твоја душа постане чиста и пустиш Бога у своје срце та борба је за мене кренула оног дана када сам одлучио да се окренем Богу и молитви постим редовно а одлучио сам да кренем да постим сваки пост као и сваку среду и петак
Нека нас Бог сачува од злих мисли и сила.
Dragi brate Đorđe,
jeza i hladnoća mogu biti i samo produkt toga što je molitva duža. Nekad kad se čovek moli vreme ide sporo, a nekad preleti i oduži se a da čovek ne primeti, ali telo primećuje. I mene je ovo zanimalo i na više mjesta sam čitala da sve što se fizički, od spolja, osjeti tokom molitve ne treba dovoditi u vezu sa blagodati, već samo ono što se osjeti iznutra, stanje uma, kad „padne kamen sa srca“…
Za suze, postoje suze pokajanja i očišćenja, postoje i one koje su od olakšanja što smo napokon natjerali sebe da se opet okrenemo bogu i te su ljudske a postoje i one između.
Kažu da na to ne treba obraćati pažnju ni davati značaja pa i kad su one dokaz prave molitve, pogotovo u početku, jer onda kasnije nesvjesno čovek tokom molitve djelićem uma iščekuje da li će se i ovaj put to desiti, zašto nije i slično, a to onda nekad prebaci fokus na telo umesto molitvu.
Ako se pojave suze i idu, neka idu. Ako su od iskrene molitve, čiste srce i nakon molitve je čovek lagan kao perce i osjeća mir u srcu i nema svjetovnih briga, ako su od ljudskih emocija, stresa, treba i to izbaciti i te suze daju neko olakšanje. Samo se treba truditi da se tome ne daje pažnja tokom molitve.
Tamara
Бог ти помогао, брате.
Не бих се упуштао у богословље много, јер нити сам свет, нити формално образован у том смислу, али бих рекао да је суштина молитве врлина св. апостола Јакова – нада. Нада на Бога и Божију помоћ, и да пре свега буде воља Његова, односно вера да Он зна најбоље шта нам треба. Прво и основно је веровати Богу. ,,Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“ је најправилнија молитва. Ал’ треба стићи дотле да то усвојимо срцем. Тада и наша молитва постаје молитва срца, а не тела или ума-разума. Први корак на том путу ,,рајске пирамиде“ је, наравно, смирење. Но, добро то. О молитви се треба учити од Бога и светих који су се у овој врлини посебно истакли. Не бих никога да нехотице увредим јер не вирим ни у чију душу, али шта зна црв који ровари земљу о Небесима?
Прочитао сам много добрих књига о томе, баш много – ал’ нити се заносим да сам их у потпуности схватио, нити да бих их умео добро представити. Све је на неки начин молитва, сва наша дела. Јер ,,говоримо од сувишка срца“, па се и молимо на тај начин. Молитва је дело, такође. Зато је сваки добар спис који нас усмерава и подучава – учитељ молитви.
Да не буде да сам много говорио, а да ништа нисам рекао, препоручујем ти нешто од светог Игњатија Брјанчанинова, човека који је толико силно носио Духа Светога у себи, да већ није могао то ни да крије од својих савременика. За случај да ниси већ прочитао.
Помаже Бог браћо и сестре и хвала свима који сте ми искрено одговорили и дали ми савете.
Сестро Тамара била си управу нисам ни сумњао у твој савет јер мало сам се распитао и многи су ми рекли сличне ако не и исте одговоре због чега када се молим сузе ми теку и осећам како ми зима пролази кроз тело.
Брате Бодине хвала ти на лепом савету заиста мудро збориш што би рекли наши стари елем шалу на страну наша дела и молитве говоре пред Богом јер као што нам је и речено по нашим делима ћемо или зарадити плату на небу или као што је Исус рекао свако ће добити по делима својим, Светог Игњатија сам имао прилику да прочитам од једног колеге док сам био на факултету али морао бих мало детаљније прочитати књиге и из њих учити и извлачити поруке јер по неком мом мишљњу молим све да ме исправе ако грешим човек као биће настало земаљским прахом и светим духом треба о вери и Богу да учи сам јел до сваког је појединца тј људске јединке како ће пустити Бога у свој живот.
Свако добро свима желим и нека вас Бог чува.
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.
