- This topic has 3 одговора, 2 гласа, and was last updated Постављено пре 1 месец, 3 недеље by
.
-
Поруке
-
Драги сви, помаже Бог. Већ неко време носим у себи жељу да се огласим на овом форуму поводом свог емотивног стања не бих ли како-тако искомуницирала то што ме тишти и боли. Схватам да ће већина моју причу примити као детињасту, будаласту – и то је сасвим у реду; потребно ми је само да ме неко искрено саслуша.
Имам двадесет година, крштена већ у другом месецу живота, док сам се Господу окренула тек у шеснаестој и тада, уз многе успоне и падове, отпочела с литургијским животом. Узрок тим бројним падовима често су била моја осећања према једном момку којег волим од детињства и којег ни после толико времена не могу да заборавим, иако су нам се путеви одавно разишли и годинама немамо никакав контакт. Јака и за мене тада несношљива осећања недостајања, бриге, несигурности и жудње за љубављу која гајим према њему су ме у једном периоду потпуно одвратила од молитве и подвига. Безуспешно сам се враћала Богу тако што бих покушавала да по сваку цену угасим то што носим у срцу. А онда сам престала то да увиђам као сметњу која ме одвлачи, већ као материјал за молитву чијим посредством градим дубљи, искренији и снажнији однос са Богом.
Раније сам поменула бригу и неизвесност – то је атмосфера у којој је моја љубав према њему расла од почетка. Истина је да колико смо близу, толико смо и далеко; док је још постојао контакт између нас, светови су нас раздвајали. Окружење којем смо обоје припадали према њему је било топло и благонаклоно, док је мене потпуно одбацило и скрајнуло. Отуда нисам смела никоме ништа да говорим о томе. А онда, када сам мислила да је то добра идеја, поверила сам се његовој сестри и то је одлука коју до данас жалим, јер сам много због ње пропатила (нећу о конкретним појединостима, надам се да разумете). Потпуно сам се угасила након тога, нисам могла да се опоравим. Прво сам се повукла у себе, а онда, милошћу Божјом, скрила сам се делимично од овог света окренувши се Цркви. Тако сам почела да се молим најпре за њега, а потом и за његову породицу; за његово здравље и духовни опоравак, што и јесте најпрече у мојој молитви – да га Господ приведе Себи и да му укаже Пут, ослободи га порока и улије му снаге да постане достојан наследник небеског Царства, било да сам ја поред њега или не, то и поред све своје наде и бола препуштам Божјој вољи. Потом се молим да, опет ако Господ одобри, споји наше путеве и у међувремену нас обоје учини узорним будућим супружницима за христоцентрични брак и благослови нашу љубав којој се годинама надам. Молим се да ми Бог да снаге ако ми је одредио другачији пут, ако га није мени наменио. Да буде Његова воља, не моја. Читала сам на овом форуму како Господ дозволи ствари за које се слепо молимо без свести о Његовој вољи како бисмо на тежи начин схватили да је то лоше за нас. Тога се клоним, зато Му поверим сва своја осећања, али закључим са „нека буде воља Твоја“. Колико год ме болело, боље и да ми се сломи срце него душа.
Свесна сам и да морам да пођем од себе, тако сам се окренула читању Светог Писма, акатиста, молитви, физичком здрављу. Трудим се да опростим његовој сестри и његовом свету који су ме повредили. Читам о православном браку, каква узорна жена треба да буде и припремам се колико могу. Сваким даном својим делима и мислима се трудим да уз Божју помоћ изградим бољу особу најпре свом Творцу, а потом и њему која ће га можда сутра дочекати и постати му жена. Он је, нажалост, потпуно од овог света, занесен свиме што му младост и лепота пружају, што нас опет болно раздваја (не желим да се овим издам као безгрешна, већ само да укажем на своје несналажење у таквом свету због којег сам се окренула другој страни касније). И иако ме то много брине, опет се трудим да све то Богу предам у молитви, да се Он постара за њега. Дешава ми се да увече заспим плачући јер се плашим за његову душу, хоће ли се спасити, хоће ли увидети то што је потребно.
Моја жеља је била да ово поделим са неким, јер, као што рекох, заиста немам с ким. Сваку молитва, сугестију, предлог и слично радо прихватам, да мало свом срцу дам одушка.Бог ти помогао сестро Андреа.
Све док љубиш некога више него Бога не можеш и нећеш имати мир у срцу и души сојој.
Твоја вера и бежање ка Богу су само из очајања што ниси са њим. Свесна си да Свемогући Бог једино може да испуни жељу твоју зато му се молиш и привидно – претворно говориш „нека буде воља Твоја“.
А уствари …
Шта заправо мислиш и желиш Андреа?
Да Бог одузме њему (вољеном твоме бићу) вољу његову и испуни теби жељу срца твога јер ТИ знаш шта је најбоље и ТИ желиш најбоље и за тебе и за њега у назови Христоцентричном браку. (ЈА знам шта је најбоље, ЈА знам, …)
Бојим се да ће се на крају завршити, не дао Бог, бацањем и дрвља и камења на Бога као немилостивог и неразумног родитеља. Па чак и до негирања Његовог-Божијег постојања.
Твој плач је плач себичног створења које мисли да најбоље зна шта је добро за тебе. Под привидом вере и молитве, ђаво те држи на поводцу самољубља.
Млада си, а он – ђаво има сво време овога света да полако зароби душу твоју и искористи моменат кад најмање будеш очекивала баци те у очајање па учмалост и униније из кога после повратка нема. Помрачио ти је ум и срце да би ти после (неког времена) рекао, какв је то Бог који је безосећајан на твој плач, који не види труд твоју, који не чује молитве твоје и акатисте које му приносиш.
Душо драга, Господ неће да буде други у срцу твоме, Он неће да буде други ни у чијем срцу. Молим те схвати то.
„ЉУБИ ГОСПОДА БОГА СВОГА СВИМ СРЦЕМ СВОЈИМ, СВОМ ДУШОМ СВОЈОМ, СВОМ СНАГОМ СВОЈОМ И СВОМ МИШЉУ СВОЈОМ“, како разумеш ове речи?
„Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт.10, 37) док јеванђелист Лука је још строжији: „Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, па и живот свој, не може бити мој ученик.“
Христос, наиме, каже да љубав према Њему мора бити тако велика, да у поређењу са том љубављу и највећа земаљска љубав (према родитељима, деци, вољеној особи) треба изгледати као мржња, баш онако како је то записао јеванђелист Лука. Чињеница да се овде наводе они, који су човеку најближи и најдражи, истиче ову Христову мисао у највећој озбиљности. Христос не позива на мржњу, већ на спремност да када се сукобе љубав и оданост према Њему и љубав према било коме и било чему на овоме свету, да предност Њему.
Можда ћеш помислити да је Господ себичан, али није веруј ми. Ми само у Њему и кроз Њега можемо истински волети свако биће, само је таква љубав права. Све остало је варка и наша умишљеност.
Свестан сам да ће се моје речи одбити од тебе и неће наћи места у теби, али пишем ти као Христоликом бићу као сестри у Христу.
Пишем ти душо драга са позиције човека који је у другом браку и има укупно 6 торо деце и које је са Божијом помоћу схватио да идеалне и савршене љубави земаљске нема. Да било која љубав и ка женама и ка деци неминовно доводи до разочарења. Пишем ти а и сам себе преслишавам да увек и при било каквој расправци, препирци, сукобу мишљења, разговору о љубави, нежности… и када год сам се разочаравао увек сам мислио па ја имам Господа он је моја љубав. Као што ти рекох, то је било бежање од истине. Бежање од ИСТИНСКЕ љубави. Бежање у самосажаљење и самољубље.Тек када сам помоћу Божијом ставио Господа на прво место и када ми је најважније шта Он мисли и жели све остало ми је небитно и тада полако долази мир и у срце и у душу.
Знам сигурно и верујем да Бог може да услиши молитву твоју и да ће је сигурно услишити али смао онда када ОН – ГОСПОД буде број један срца твога. А онда и у Њему и кроз Њега и сва остала браћа и сестре.
Срцевидац и Тајновидац свачијег срца се не може обманути, то увек имај на памети.Молим те опрости мени грешноме, није ми била намера да те било чиме повредим, не дао Бог осудим или омаловажим.
Грешни раб Христа Бога
ЗоранБрој корисника који су захвалили аутору: 1
Хвала Вам на читању и времену које сте издвојили да ми одговорите. Ваше речи се нису одбиле о мене, ценим свако написано слово. Ваше речи јесу тешке, али не бежим од њих, плашим се да је то што кажете истина, и не знам како себи да помогнем.
Број корисника који су захвалили аутору: 1
Хвала Вам на читању и времену које сте издвојили да ми одговорите. Ваше речи се нису одбиле о мене, ценим свако написано слово. Ваше речи јесу тешке, али не бежим од њих, плашим се да је то што кажете истина, и не знам како себи да помогнем.
Душо драга,
Јединоме Богу у Тројици,
Оцу и Сину и Светоме Духу слава и хвала за све!Без Господа не можемо чинити ништа. Тако да уздати се у своје снаге је бесмислено.
Разговарај са неким од духовних отаца наше цркве (манастир Преображење у Очарској клисури код Чачка има добре духовнике.), исповест и Причешће.
Помолићемо се Свеблагом Господу да ти да снаге да победиш себе.Грешни раб Божији
Зоран
- Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.