Mišljenje vezano za tekst (Tema: pravoslavno vaspitanje dece)

Pomaže Bog

Prvo kreneš od sebe.

Dragan

Spas svakom propast nikom

+

Pomaže Bog.

Tu se radi o djeci a ne o odraslim osobama i mislim da je kažnjavanje za mlađe uzraste, pogotovo ako je kakvo udaranje, gdje dijete ne može da shvati pravilno ni riječima ni kakvom drugom kaznom jer još nije toliko svesno da sve poveže… Imam dvoje male djece i zaista je teško objasniti detetu nešto rečima kad je malo, pogotovo kad mora odmah da se reaguje, ali često i kad viknem i kad udarim posle razmišljam da li je to stvarno bilo potrebno.

Što se tiče ispravljanja supružnika i prijatelja, rodbine, mislim da tu nema mjesta našem razmišljanju, strategijama i slično. Kad god sam htjela da nešto popravim na taj način ili da nekom ‘planirano’ ili previše otvoreno skrenem pažnju to je samo u njima izazivalo reakciju suprotstavljanja, pa šta god da sam im pričala, pa i da je nebo plavo. S druge strane, kad čovek pazi na sebe i ne priča radi ispravljanja drugih nego neplanirano se počne neka tema, tu ponekad sasvim neočekivano dobijemo publiku. Čak iste one osobe od ranije slušaju pažljivo i ne omalovažavaju već primaju u razmatranje ono što se priča, zamisle se,  jer je pristup spontan. Svakoj osobi je data slobodna volja, mi jesmo dužni da pričamo ali ako vidimo da će od toga biti koristi, a i onda kada smo već dosta poradili na sebi.

Šta se kod mene desilo? Pričanje suprugu da ne radi ovo ili ono kako treba iako mirnim tonom i nasamo samo je izazvalo reakciju suprotstavljanja, dodje do podizanja tona, grubljih riječi, onda se ja ogorčim na njega, on na mene, i radi gluposti (cigara, piće u toku posta, ogovaranja, hvalisavost, da li se treba pričešćivati ako ovo i ono) nama nestaje ono glavno, ljubav. S druge strane sa nijednom riječi o tome a uz molitvu za supružnika uviđam da je bolji. U kom smislu? Nije ostavio cigare i i dalje su tu neke stvari, ali vidim je mirniji, smireniji, kad dođe s liturgije radostan i slavi Boga, ima želju da obiđemo manastire, obraduje se djeci. To je bitnije, on onda ide na bolje iako u ovim opipljivijim stvarima nije ‘na mestu’, a Bog jedini očišćuje srca i jedini zna kakav je ko u suštini i kako da ga odatle dovede na pravi put, ne odjednom kako bismo mi htjeli, nego postepeno, svakoga spram njegove snage i volje.

To je moje iskustvo,

Svako dobro!

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2

Milorad Milivojša, Marija Stajić

Dragi moji gvozdje se kuje dok je vruce. Na plazi u Jerisosu, pop, popadija 2 odrasle cerke, 4 sina i beba.: porodica kakva se samo pozeleti moze, bez ikakve prisilne organizacije imas utisak da sve funkcionise samo od sebe, do te mere da popadija prica sa drugsaicom ili cita magazin. Braca se igraju u plicaku kao lavici, niko ne podize ruku na brata niti se posvadja. Jedno judro dolaze smuseni. Pop prica drugu, a da sinovi cuju: neces verovati sta su ovi moji utadili. Nisu imali dovoljno para, pa se sakrili od sestara i samo oni kupili giros. Malo prodje, a on opet, sestre nisu gladne, ne jede im se giros… Ne mogu da verujem… Decaci pokunjeni, kao dobacuju se loptom. Majka i sestre ih ne brane, pustaju oca da uradi svoj posao – da im greh ogadi i da ih vaspita. Divna porodica, sigurna sam da ce biti fantasticni roditelji. Mislim da bi rado menjali ovo za batine u apartmanu, ali srecom nisu mogli. Doslednost, blagovremenost, jasno razdvajanje loseg od dobrog i jedinstvenost cele porodice.

Bog ti pomogao brate Jovane,

Oprosti ako je dupliran komentar, već sam jednom postavila ali je komentar nestao, pa postavljam ponovo. Ovo tema i mene zanima, jer i ja tenutno ispitujem to što ti pitaš. A imajmo i na umu da je sv. Jovan Zlatousti govorio ovo u petom veku, što ne znači da je manje tačno, ali mislim da je ipak način govora odgovarao tvrdoći srca ljudi tada. Ja ipak preferiram savremenije Svete Oce po pitanju odnosa sa ljudima, mislim da su blaži i bolje su upućeni u probleme današnjice, smatram da ipak ne možete sa istom strogoćom pristupati generacijama koje su odrasle u oskudici i surovim vremenima, i generacijama koje su odrasle pod staklenim zvonom…

Mislim da je svaki slučaj, slučaj za sebe, pa je teško biti univerzalan, ali ovo je ono šta sam ja do sad pokupila.

Kod odraslih rođaka, drugova i drugarica – po proceni. Zavisi i šta je u pitanju. Ako nešto što taj čovek radi nije u duhu Hrista i možda time druge sablažnjava i povređuje… ja se u tom slučaju vodim ovim:
Matej, 15-17: Ako li ti zgriješi brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da t ustima dva ili tri svjedoka ostane svaka riječ. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka hi bude kao neznabožac i carinik.
i tumačenje ovih stihova : „Gospod govori: „Želim da ti koji si sablažnjen, to jest povređen, pokaraš one koji ti čine nepravdu i nanose štetu, ako su oni hrišćani“. Pazi šta kaže (na drugom mestu): „Ako li ti zgreši brat tvoj…“, to jest hrišćanin. Međutim, ako ti sagreši nevernik, onda mu daj čak i ono što je tvoje. Ali, ako ti je brat, pokaraj ga. Nije rekao „ponizi ga“, već „pokaraj ga“. „Ako te posluša“ znači ako dođe k sebi i prizna svoju pogrešku. Gospod želi da grešnika prvo nasamo pokaramo, kako ne bi postao još bestidniji (u grehu) ako to učinimo pred drugima. Ali, ako se on ne zastidi ni kada ga pokaramo i pred dva ili više svedoka, tada iznesi njegov greh pred crkvene starešine. Pošto nije poslušao dvojicu ili trojicu, jer Zakon kaže da iza svake reči stoje dva ili tri svedoka, neka ga urazumi Crkva. „Ako li ne posluša ni Crkvu“, neka bude isključen iz Crkve kako ne bi prenosio svoje zlo na druge.“

A ako je nešto blaže u pitanju, ako vidite da jednostavno greši pred Bogom i time samom sebi pričinjava štetu, mislim da je učinkovitija molitva pogotovo ako je izrečena iz saosećanja; molitva i za njegovu dušu a i za to da se, ako je volja Božja, pruži šansa da se toj osobi sroči to, ili od strane Vas ili nekog drugog ko će moći to da mu prenese blago i nenametljivo. Sveti Nikolaj Gurjanov kaže: „Trudite se da ne podučavate, već da meko ukazujete jedni drugima, da se ispravljate. Govorite, ako srce ne ćuti. Od srca srcu. Budite jednostavniji i iskreniji.“

Što se tiče saveta za decu, ja nikako nisam merodavna jer nisam još uvek roditelj, ali često razmišljam o ovoj temi i kako da se pripremim za to. Pa evo neki saveti od sv. Pajsija Svetogorca s kojima rezonujem:

„Danas se u civilizaciji dogodio jedan veliki skok, roditelji ne razumeju decu, a deca pak roditelje. Trebalo bi svako da se postavi na mesto onog drugog i tako bi se razumeli. Nisu kriva deca. Bombarduju ih sa svih strana raznim teorijama: ovo je pravo a ono nije itd. Tako deca, na kraju, ne znaju šta da misle. Treba vezati decu, ali pažljivo i nežno. Evo, ja sam moj paradajz vezao kanapom, da sam ga vezao žicom šta bi bilo? Zar ga ne bi povredio? „Smatram da će dete koje je pošlo stranputicom surovi postupci učiniti još gorim. Govorite s njim o dobru i na dobar način i ne dopustite da primeti koliko vas žalosti što ide takvim putem. Neka se pokažu dela i samo dela, jer ni radost ni patnja neće ostati neprimećene. Vi ispunite svoju obavezu i posavetujte ga, a zatim svoje dete poverite Bogu.“ 
Pa čak i ovo:
„– Starče, treba li tući decu kad su nemirna?
– Da ih bijete? Malo ili mnogo? (smeh). Gledajte, i strah je neka kočnica i kad dete ne razume izbavlja ga od mnogo čega. Recimo, dete se penje na stolicu ne znajući šta će biti ako padne. Ako dobije malo batina od majke drugi put će da porazmisli. Međutim, kad deca počnu da razumevaju treba im s blagošću i strpljenjem objašnjavati ono što mogu da shvate.“

Sve zavisi od deteta do deteta i njegove osetljivosti, a i uzrasta naravno. Moji roditelji nikad nisu digli ruku na mene, jer jednostavno – nije bilo potrebe, bila sam pitoma. A da jesu – meni bi to iskreno bila trauma. Ali to je moje iskustvo. Ne znam zaista, Bog zna da li je za neke potrebno povremeno možda udariti – al ja znam da ja ne bih imala srca da to uradim. Skoro me je moja maca ometala u radu u dvorištu, i ja ne znajući kako da joj pokažem da ne treba to da radi, odgurnula sam je rukom, nisam jako, nisam je povredila mnogo ali je pala, i mjauknula je tako blago – pa kao da mi je rekla – „što mama?“ i samo što nisam zaplakala. A kako bih tek za dete.

Ako već mislite da ima potrebe da u bilo kom smislu kažnjavate dete… ono što meni savest kaže… pazite veoma dobro na svoju nameru, odnosno koliko je vaša namera čista. Da li ga kažnjavate iz svoje – nestrpljivosti, gneva, razdraženosti – ili zaista iz brige za detetovo dobro, i da mu još u detinjstvu kao dobri baštovan sasečete korov iz duše? Ako ima i trunke ovog prvog, to može izazvati odbojnost u detetu… I uvek imajte na umu, da razdelite detetovu ličnost od detetovih postupaka – nemojte nikad da poistovećujete dete sa njegovom greškom/postupkom.  Ono što znam sigurno je da su deca jako osetljiva i podležna traumi ako je roditelj nepažjiv i nije duhovno osvešćen, pa se onda zbog te neosvešćenosti i svojih nedostataka iskaljuje na svojoj deci, ranjavajući svoju decu. Evo par citata od Dostojevskog:

„Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?“
Svagda odlučuj ovako: “Pobediću smirenom ljubavlju.” Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep.“
Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.
Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…“

Na kraju, još dva citata sv. Pajsija kao moj zaključak, i za decu i odrasle: „Potrebno je rasuđivanje. Jednom detetu treba više “navijanja”, a drugom manje…
Ako istinski verujete i volite; postite, ispovedate, pričešćujete i molite se, odnosno sami živite vrlinski i duhovno – onda će rasuđivanje doći od Duha Svetoga – da li kazniti, da li govoriti, kome, koliko…
i “Sad kad su vaša deca još mala, dužni ste da im pomognete da shvate šta je dobro. To i jeste najdublji smisao života.”
Više se brinite da im pružite to dobro Vašim primerom, da ubacujete dobra semena u njihove duše,  pa će sve samo doći na svoje mesto…

Svako dobro.

Broj korisnika koji su zahvalili autoru: 2

aleksandar.kozomora, Slobodanka