Крст Свој

„Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење. Он је зато и дошао, да буде Пут, да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.

Он људе не приморава, но препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали.

Узети крст свој значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1,18).

Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо преко мере. Господ зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Повећава ли се страдање, то се повећава и моћ Божја, по речима апостолa. Kао што нас Христова страдања обилно сналазе, тако је – захваљујући Христу – обилна и наша утеха (II Кор. 1,5).

Ево зашто нас које узмамо на себе крст свој Господ позива да идемо за Њим.

(I) Прво зато да не би пали под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небеске помоћи. Зато Господ позива да за Њим идемо. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи и богатство у беди.

(II) Други разлог се тиче циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. Многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Овакво самоодрицање је само узношење, и овакав крст не води спасењу но предаји ђаволу у руке. А онај ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима. Као што болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом.

Свети Николај Велимировић

Број корисника који су захвалили аутору: 1

mare3