Kako sačuvati mir pod iskušenjem?

Помаже Бог.

Љиља је написала поприлично дугачак одговор и покрила много тога и могуће да је савет који ти је Љиља дала одличан, а можда не ваља за твоју ситуацију. Ја бих нешто додао, за случај да је теби или неком другом потребно. Надам се да ће нешто од тога бити добро.

Немогуће је у неколико реченица добро описати ситуацију у којој се налазиш. Можда ти ниси нагласио шта треба, можда си изоставио важне детаље, а можда је за то како се осећаш тешко наћи праве речи. Није јасно колико та друга особа прича, који је разлог, да ли је усамљена, да ли је екстовертна; а није јасно ни зашто то теби смета, да ли си ти интровертан, да ли покушаваш да се молиш, да ли спадаш под осетљиве особе.

Оно што је разумљиво у ситуацији јесте то да станујеш са особом која прича много више него што теби одговара и то све више утиче на тебе. Чим пишеш и тражиш савет, теби то много смета. Основни став Љиљиног текста јесте да теби недостаје смирења и љубави и ти треба да се мењаш (без обзира да ли си крив). У основи, она је у праву. Ако си прави хришћанин или желиш то да будеш, борићеш се сам са собом.

Међутим, не бих рекао да је твоја жеља да промениш нешто нужно лоша. Да, то значи да ти (попут мене и већине људи овде) немаш довољно смирења. Али, није довољно знати своје мане и грехове и борити се против њих. Та борба обично дуго траје и потребно ти је понекад да научиш како да живиш са маном или грехом (док је не савладаш). Ако си нестрпљив, ти то треба да победиш, али то ће трајати годинама, па ћеш морати и да научиш како да живиш са нестрпљивошћу за то време. То се односи и на све друге лоше особине.

Теби је потребно решење које ћете временом чинити бољим, али и омогућити да живиш сад. И Љиља је навела да када ти он исприча своје, ти одеш у собу. Али, можда ти то нећеш моћи, можда ћеш морати одмах или после веома кратког времена. Или ћеш се вратити са посла (или факултета, или не знам већ одакле) уморан и нећеш бити у стању да слушаш ни један минут. А можда и немаш и неку посебно просторију у коју би отишао.

А можда је твој главни проблем (о томе говориш) што расположење те особе утиче на тебе. Можда ти је потребно да се усредсредиш на учење или неки рад (нарочито ако је умни). Можда је тај рад такав да други људи зависе од тога да ли си ти то добро урадио. Можда покушаваш да се молиш. Монаси се с разлогом повлаче. То није зато што не воле друге људе, али ти људи могу да им сметају да у духовном делању које ће, између осталог, довести до тога да више воле те људе. Тако да из љубави избегавају људе.

Овде је било много можда, и то је с разлогом. Једноставно, када се општа правила примене на неверовано разноврсне ситуације, примењују се на веома различите начине. Због тога је потребно да сам размислиш на основу познавања ситуације (а надам се и да смо ти помогли) и одлучиш шта да урадиш. Можда може неко овде и да ти додатно разјасни ситуацију. Слободно напиши свој одговор на оно што смо ми написали. Или пошали личну поруку Љиљи или мени (или коме већ желиш) да ти разјаснимо шта смо мислили. А, наравно, коначна одлука је на теби.

Немања

Број корисника који су захвалили аутору: 1

александар.козомора

Помаже Бог!

Свакој негативној ситуацији може да се приступи на три начина:

1. покушати да се ситуација промени (види претходни Немањин одговор)

2. напустити ситуацију (види претходни Немањин одговор)

3. прихватити ситуацију

Овај трећи приступ је најтежи за реализацију и потребно је бити на веома високом нивоу духовног развоја да би се могло спровести. У малом кругу људи које лично добро познајем нема ниједног човека на тако високом нивоу. Бог нам понекад даје ситуације које не можемо ни да променимо, ни да их напустимо (боравак у затвору, болници и слично). Једини излаз је да такву ситуацију прихватимо и тако се спасавамо, по Божјој милости.

Свако добро!

Dragi braćo i sestre

ne mogu da ne primetim sledeće. Toma i Miloš o sličnom „slučaju“ govore na dva potpuno različita načina.

Toma kaže da njegov kolega ima dar blagoglagoljivosti – jednostovno je takav, a svi smo mi različiti. Takodje kaže da voli svog kolegu, pa se on znajući to da je voljen i prihvaćen potpuno opustio i raspričao. Mejl je pun smajlija. Razdražljivost se ne pominje, a to što nije pametan šta da dalje čini ne zvuči kao bezizlazna situacija, već više kao sleganje ramenima i mirenje sa svojom nesposobnošću i situacijom u kojoj je.

Miloš svog bližnjeg sa kojim živi, bezlično naziva osobom, kaže da je pao pod duh mnogogovorljivosti, što znači da ga vidi kao nekog ko je pao u greh.

Ne radi se samo o formi. Ljubav (ili njen nedostatak) uvek čini ključnu razliku u ljudskim odnosima.

Toma gleda na svog kolegu kao na voljeno dete koje se raspriča medju svojima, kao što nikad nebi medju nepoznatima i koje ni uprkos tome što mu smeta ne može da ne voli.

Brate Tomo, što ne pustiš muziku i predložiš da dok putujete svi zajedno pevate, ali ne obično, već teatralno, kao da ste najveće zvezde?

Kao ljubav, i muzika je najčešće od Boga, zato se i kaže da ko peva zlo ne misli. Pevanje omogućava  razmenu emocija, zbližava i isprazni nervozu iz čoveka, pa nema potrebu da je oralno prazni brbljanjem, već možda može zadovoljno da zaćuti, možda.

To bi dalo priliku i ostalima da naručuju pesme i da se ispune želje svih, a ne samo onog koji drži banku, pa priča ono što bi on hteo. Omiljene pesme mogu da dovedu i do razmene anegdota iz mladosti i upoznavanja bližnjih. „Mi smo kanda ista banda“.

Neka Bog svima nama da da nam bude prijatno sa bližnjima, a i njima sa nama.

Ljilja

Draga sestro Aleksandra

tome što se tvoja sestra pogrešno ponaša i ima grešne misli, predhodilo je to da su se bližnji o nju ogrešili i svojim ponašanjem i postupcima su doveli do toga da se ona ne oseća voljeno već odbačeno i da zbog toga što ne može da ostvari svoje pravo na ljubav, pokušava da ostvari svoje pravo na poslušnost mladjeg i prisilno nadomesti svoj gubitak.

Probajmo da je razumemo kroz šta je ona prošla i prolazi:

Bila je jedinica, živela lepo i srećno, a ljubav roditelja prema njoj se podrazumevala.

Onda je sa 11 godina saznala da je majka trudna. Nekad u tim godinama deci bude blam zbog toga u školi, jer u ovom osetljivom periodu kad odrastaju to znači da njihovi roditelji upražnjavaju seks.

Sa 12 godina već je pokušavala da sebi i ostalima pokaže da je velika i da joj roditelji nisu potrebni, ali istina je da joj je njihova ljubav još uvek itekako bila potrebna. Onda si se rodila ti. Već je bila pripremljena na to da treba da te voli jer si joj sestra, ali kad si došla, majka je počela da se bavi tobom, a od nje da traži da sve razume, tebi popušta… jer je ona velika. Neki roditelji čak od dece traže da tolerišu mladju i kad ona nisu u pravu samo zato što su velika, a pametniji popušta.

Često otac u tim situacijama pokušava da „zbrine“ starije dete. Neki očevi čak govore: „Dodji, ti si tatina ćerka..“ da bi umanjili starijem detetu bol što se oseća ljubomorno i odbačeno od majke. Ovo je naravno pogrešno. Tada se starije dete obično veže za oca koji je na njegovoj strani. Ono može i da uzme oca kao uzor. Ako se otac ponašao kao da ima pravo na majčinu poslušnost, sestra je mogla da taj model ponašanja iskopira od njega i kaže sebi da je to njen izlaz: sad ona „trpi“ bebu, ali će kad postaneš razumna, ti biti ta koja ćeš nju da slušaš jer je starija.

Kad mladja sestra odraste i oformi se kao ličnost, naravno da očekuje da tako bude i tretirana, kao ravnopravna osoba koja ima pravo na svoje mišljenje i koja sa starijom sestrom treba da se dogovara, a ne da je bespogovorno sluša.

Ako je vaša porodica bila podeljena na ovaj način 2+2, smrt oca je mnogo više pogodila tvoju sestru. Otac, na čiju zaštitu, podršku i ljubav je mogla da računa je nestao, a ona je u 2+1 osetila da je sama, što i kaže.

Ali ne samo to. Majka joj jasno daje do znanja da računa baš na nju kao stariju u starosti. Kako god da ti na to gledaš, od tvoje sestre se očekuje da ima obavezu da brine o majci (i zameni oca) i ona to oseća kao dodatnu nepravdu, jer kad se daje ljubav, majka je daje tebi, a kad se nešto očekuje, to se očekuje od starije.

Skoro mi je iznenada umrla prijateljica. To je bio veliki šok za sve, a posebno za njenu decu, studente, koji nisu bili pripremljeni ni šta slično. Sećam se sahrane i trenutka kad kovčeg stavljaju u grob, a brat i sestra se bacaju jedno drugom u zagrljaj, svim srcem, znajući da ga samo onaj drugi razume i oseća istu bol, ali i poručujući jedno drugom da nisu sami i da se mogu osloniti jedno na drugo. Sećam se da sam tad pomislila koliko greše majke koje rode samo jedno dete. To sam pomislila ja, koja sam jedinica.

Ne smeš da žališ ni trud ni strpljenje niti odustaneš da svojoj sestri svaki dan u ogromnoj meri, šta god da ona radi ili govori, za uzvrat pružaš samo ljubav. Sve dok se ne oseti voljeno i dok vaša porodica opet ne postane prava zajednica, sve dok tvoja sestra ne oseti da je tvoje rodjenje i postojanje njoj donelo dobitak jer ima sestru, a ne gubitak i bol. Njoj ne treba poslušnost, njoj treba ljubav.

Služi joj kolače, spremaj najlepša iznenadjenja, masiraj je, pričaj joj o zajedničkim lepim uspomenama iz detinjstva (to zbližava), uvažavaj je i pitaj za mišljenje, grli je, raduj joj se…. šta god znaš i umeš dok ona istinski ne zagrli tebe, a ona to jedva čeka jer se oseća samo, neshvaćeno i odbačeno.

Sa željom da se razumete da biste mogle da se volite, svako dobro od Boga tebi, tvojoj sestri i majci želim.

Ljilja