› Forums › ГЛАВНИ ФОРУМ › Kako se obući za crkvu? › Reply To: Kako se obući za crkvu?
Ta, braćo, i sami znate – sve što činimo treba sa ljubavlju i u slavu Božiju da činimo. Dobro, ovo zvuči fino i lako – ali nije baš tako. Često se moramo i primoravati.
Koga sad slušati? Sveti car David je igrao, skakao i pevao iz sveg glasa, pa ga je žena ukorila, te je i njihova ljubav ohladnela. I sveti i manje sveti kraljevi i carevi su u crkvama sa prosjacima stajali. A ja savetujem da odeći preteranu pažnju ne pridajemo, posebno ne tuđoj. Ako se neka žena u lepu haljinu obukla i sa ukusom okitila, a želeći da praznik lepotom ukrasi – slava Bogu. Ako je neka druga u prostoj haljini i bez šminke došla, da ne bi ničim pažnju privlačila – opet neka je slava Bogu. A mi da se smernica koje su nam ostavili oci pridržavamo, iz smirenja, a i poštovanja (čitaj: ljubavi) prema njima i prema bližnjima. Jer kada bi svaki muškarac ili žena mogli podneti – u crkve bi smo i goli mogli ulaziti i sablazni ne bi bilo. Ali, nismo anđeli, i to uvek u vidu imajte. Otuda veći deo pravila.
Evo dva slučaja iz mog iskustva.
Jednom sam u crkvi Ružici na Kalemegdanu stajao pri Liturgiji tokom Vaskršnje sedmice. Zaboravio sam se, i pošto imam problema sa kičmom, mahinalno ruke skrstio iza leđa, da bih lakše stajao uspravno. Crkvenjak je to uočio, pošto je crkva bila poluprazna – retko ko je tu inače dolazio – prišao mi i tiho šapnuo da ,,ne držim ruke na leđima”. Našta sam momentalno stao ,,vojnički” i tako odstojao do kraja. Niti me je on ukoravao, niti sam se ponašao kao da znam bolje – i obojica ispadosmo u pravu.
Drugih puta, u drugoj jednoj crkvi, dolazio bi povremeno jedan beskućnik u godinama i nekako uvek sedao pored mene. Čovek je smrdeo neopisivo, više mislim zbog neke bolesti, nego zbog nehigijene, a ja još imam i izuzetno osetljiv njuh! Borio sam se da dođem do daha, ma, o učešću u molitvi nije bilo ni govora! Međutim, ni pod razno se ne bih odvažio da se premestim, niti da ikako ukorim brata. I tako smo se mučili nas dvojica i nosili jedan drugoga. Ja, boreći se sa sopstvenim telom i umom da izdržim, on, sa stidom, jer mi deluje da je bio veoma samosvestan i tužan što nam uzrokuje neprijatnosti. I trajalo je to neko vreme – nije se samo dva-triput ponovilo – i prestalo je da nam toliko smeta. I on se malo opustio, drugi su prestali da obraćaju pažnju, a ja već mogu da se skoncentrišem na molitve.
Dakle, braćo, nisam nikome učitelj, ali bih vas podsetio da nije toliko bitno ko nosi kratke, a ko dugačke rukave (ja ih podvrnem, da budem iskren), no da se setimo da smo svi telo Crkve i udovi Hristovi. I nema među nama više rasa, nacija i staleža, pa ni odevnih stilova, nego smo svi hrišćani. A brata ako vidite da greši, s ljubavlju nežno u pravo vreme podsetite i ne insistirajte. Ili kakav god da je vaš manir postupajte – različiti smo. Slava Bogu i na tome!