НАСЛОВНА » Одговор на: Kako se obući za crkvu?

Одговор на: Kako se obući za crkvu?

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Kako se obući za crkvu? Одговор на: Kako se obući za crkvu?

#975

Бог нека нам свима помогне да будемо бољи. Амин!

Хвала, брате Ђорђе на трпљењу мојих порука, показао си да ти је трпељивост јача страна (у односу на мене не-смиреног).  Нека ми буде опроштено што ће ово опет можда бити „туторски“, као да сам ја неко ко има власт и задатак да поучава.  А нисам, па ипак настављам.

Ја нисам рекао изричито да нећу да разговарам баш са тобом, него са „онима код којих је све ствар личног осећаја“ (имајући на уму свете Оце, који су знали да нас лични осећаји најчешће варају).  А ти си се, изгледа, препознао, па си сам себе укључио у ту групу.  А у стварности, ниси једини који је исказао такав став.  То је још један знак да не читаш оно што је написано, него „читаш између редова“, тумачећи оно што ти МИСЛИШ да сам ја хтео да кажем.

Верујем да је ово јако важно, јер је такво уређење Цркве у којој желимо да дочекамо вечност са Христом испред себе и у себи.  Читајте свете Оце наше Цркве и дословце узимајте у ум оно што су говорили.

Ја сам се (својом грешком, сујетом и гордошћу) раније био укључивао у разне разговоре о вери и елементима вере и живота у Цркви, и са иновернима и са неверујућима и са православнима, настављајући до изнемоглости расправе о некој теми.  И сваки такав разговор (читај: вербални конфликт) који се одужио значио је да неко некога не слуша (или једна или обе стране).  Чему разговор када се не чујемо?  И управо због тога, када приметим да друга страна не чује (тј. не жели да прихвати умом) оно што сам ја рекао (барем ради анализе), већ само понавља своју тезу, ја прекидам сувишни разговор и трошење времена и нарушавање личног мира.

А да бисмо се чули, треба поштовати бар нека правила.  Ова правила нису догма, нити су нешто што се МОРА, нити су досадна формалност.  Та правила проистичу из наше природе и из начина како можемо да комуницирамо са другима, те су важна за „успех“ комуникације, тј. да на крају мирно (стварно мирно) барем прихватимо да „онај други“ има такво коначно мишљење.

Дакле:

– када пишемо, пишимо искрено оно што мислимо

– не састављајмо више мисли једну за другом како наилазе, него из раздвојмо и сложимо по логици, као да нешто сложено објашњавамо некоме ко нас не познаје

– када читамо, да читамо оно што је написано, а не оно ШТО МИСЛИМО ДА ЈЕ ПИСАЦ МИСЛИО

– ако нешто нисмо разумели, да питамо саговорника о томе, а не да подразумевамо оно што НАМА прво падне на ум

– да, ако је могуће, користимо оно што смо одавно сви у школи научили (нисмо ваљда за бадава толике године гланцали школске столице?), да мисли (реченице) одвајамо тачкама, запетама и пасусима.  Тако је много лакше читати и схватити поруку, а то је такође гест љубави, јер желимо да  нас друга (љубљена!) страна разуме.  Тамо где бисмо застали у разговору, ставимо тачку или нови пасус.  Замислимо само како бисмо разумели поруку без знакова интерпункције коју би неки брзи читач прочитао у даху, јер скоро нигде нема тачке ни пасуса!  Скоро ништа не бисмо примили.

– читајмо свете Оце Цркве, то је пребогати океан Духа Светог, који нам говори да никад нисмо достојни и да у свакој тачки живота ваља ићи чврсто уским – потврђеним – путем, а не путем „знам ја боље, ово је друго време“

– будимо подвижници, а не „лако ћемо“.  Дато нам је (већини православних) да се родимо у православном окружењу, па се од нас више и очекује.  Ако идемо линијом овог света (релативизација, „моја“ истина, приче о љубави, слободи, а у ствари сви су себични и неслободни,…), тада они други – који из љубави према Христу желе да учине подвиг (промену живота), неће нас препознати као сапутнике на путу ка Царству.  А тек Христос! – не дај Боже да будемо они којима ће рећи „Не познајем вас, никад вас нисам видео!“

– пре него што кликнемо на „Пошаљи“, да поново прочитамо поруку и да видимо да ли смо способни да сами схватимо шта је написано и да ли смо заиста написали оно што смо мислили

Још једно велико хвала брату Милети, који се потрудио (опет ефективно и кратко, а не као ја)  да додатно образложи своју прву поруку.  Ко има уши да чује…

Хвала на разумевању и Божији благослов био са нама.

Број корисника који су захвалили аутору: 2