Брате Ђорђе,
мени је непознато такво осећање хладноће или језе у току молитве. Са друге стране, познати су ми осећаји умиљења, туге, захвалности, или личне недостојности, који се јављају у неким периодима молитве, зависно од мог стања – да ли сам претходно нешто сагрешио, да ли је потребно молити се за нечије здравље, да ли се десило нешто лепо или нешто тешко у животу,…
Уз поновну ограду да сам духовни сиромашак који ништа не може дати јер ништа и нема, из братске љубави набацаћу пар ствари које су се мени показале веома корисне:
– Присуство светој Литургији је – без остатка и без икакве недоумице – неопходно. Ту су сви духовни ауторитети јасни и исто-мислећи.
– За свету службу (Литургију) се ваља припремити – само набацујем тезе: пошћење средом и петком и свим прописаним постовима, исповест, читање Светог Писма, Псалтира, Пролога – на дневној бази, читање „молитава пред свето причешће“ барем један дан пре Литургије
– Ја лично препоручујем, ако икако можеш, почни да учиш црквено-словенски језик и да читаш молитве и Свето Писмо на том свештеном језику, једином у историји који је обликован да би се на њему обављала служба Богу, осим оног првог (сада непознатог) језика којим је Адам разговарао са Господом у Рају.
– Ако нешто од овога не можеш из било ког разлога, а ти учини оно што можеш. Но, пост, исповест и причешћивање је без алтернативе. Моје искуство је да се на тај начин некако неприметно Црква „увуче“ у мој живот и да неки унутрашњи сат говори – време је за службу!
Нека је на корист!
Милорад
