Помаже Бог, брате Јоване.
Како ја верујем, грех је све, стварно СВЕ што нас одваја од размишљања о Богу, припреме душе за вечно спасење и неговања љубави према Богу и ближњима, што је све једна иста ствар.
По том гледишту ми – обични људи – стално и скоро непрекидно грешимо. Рачунарске игрице су свакако једна од тих грешака. Ја имам једну прастару игрицу коју повремено одиграм, јер ми “помаже” да се не успавам и да одржим будност и довољну концентрацију у свом послу (програмирање) – променим жижу размишљања на нешто необавезно (где грешке у поступку нису критичне), мада би најбоље било да уместо тога просто устанем и урадим мало физичког кретања/гимнастике 10 минута. Ево покушаћу, управо подстакнут твојим питањем и мојим коментаром, да избацим ту малу али свакако (по)грешну навику.
По мом мишљењу, најбоље је потпуно избацити не само “игрице”, него и свако друго узалудно, тј. бескорисно трошење (“убијање”) времена. Када бисмо могли да будемо као ревносни монаси, којима су руке стално у неком корисном раду, а молитва непрекидно у уму и на уснама, то би било идеално. А овако, ваља се батргати и полако мењати навике – добре уводити а лоше уклањати (то је и иначе једини начин уклањања од лоших навика – силити себе да уместо нечег лошег чинимо нешто добро, све док то добро не постане устаљена навика, а стара се изгуби).
Милорад