Dragi brate,
Nemoj da očajavaš i nemoj da mrziš. Ako bi razgovarao sa starijima o njihovim životima, video bi da su takvi periodi dodeljeni svima, nekima pre nekima kasnije, a kada prođu teške godine koje izgledaju kao večnost, posle se čine kao tren, kao davni, prošli život.
Kroz sve što proživimo, kroz sva iskustva koja nas zadese, gradi se i popravlja duša, kuje se ko gvožđe u vatri.
Ne znam koliko je loša situacija kod tebe kući, ali zvuči kao da bi bilo dobro da se odvojiš, makar da niste 24h zajedno i kući i na poslu. Nađi cimera da delite kiriju, reci da je prijatelju potreban cimer…ako već živite odvojeno i sav taj pritisak imaš samo na radnom mestu, onda trazi drugi posao.
Nemoj ovaj savet da uzmeš bez razmišljanja, ja ne znam nista o zivotu u inostranstvu. Samo pričam iz svog života. Imala sam baš loše odnose sa roditeljima i govorila da ih mrzim, a činilo mi se i oni mene. Otišla sam, nisam bila sama, prijatelji su mi pomagali. Tada sam govorila da se nikad neću vratiti, da mi je svejedno da se nikad više ne vidimo, ne treba mi ništa od njih i slično…puno besa, katastrofa. Jedan period sam živela kako god sam htela i osjećala tu “slobodu” a onda sam polako ipak uviđala da situacija nije tako crno-bela i da su bili u pravu za dosta stvari.
Trebala mi je pomoć i nisam imala kome da se obratim sem njima. Pošla sam, bilo me je stid, naravno da su pomogli i malo po malo se razbio led. Onda smo se zbog okolnosti gledali češće i bilo je potpuno drugačije nego kada smo živeli zajedno. Sada sam dolazila kao gost, prica sve sa merom, ljubazno, pijemo kafu kao prijatelji. Počeli smo i da razgovaramo o temama o kojima inače ne bi (u porodici je komunikacija uvek bila loša). Malo kasnije su imali neke sukobe i ja sam bila tu, otvorili su mi se i začudila sam se koliko ih u stvari ne poznajem jer su se uvek krili iza uloge roditelja, uvek je bilo da mora da se zna ko je roditelj, šef, a ko dete, i granica se nije prelazila. Sada sam ih videla kao ljude, i to uopšte ne toliko loše kao što mi se ranije činilo, a pogotovo kada sam upadala u neke situacije i prepoznavala u svojim postupcima sličnost sa njihovim, pa se opominjala. Oni nisu loši, oni su samo ljudi, zarobljeni u svojim navikama, isfrustrirani svojim željama koje su nedostižne ili detinjaste, rade šta mogu u ovom svetu kako znaju, bez Boga…ali Bog nije zaboravio na njih, niti će, ima vremena, i oni se mijenjaju kroz iskušenja koja im se šalju.
Što se tiče devojke, niko ti ne može reći da je neko ‘pravi’ za tebe i šta da radiš sem ako vas ne poznaje oboje, a zna da pogreši čak i hemija.
Moj ti je savet da se moliš. Osmisli neki plan i pokušaj da ideš ka tome ali računaj da se možda neće stvari odvijati kako si zamislio. Nemoj da očajavaš već imaj veru da će se stvari srediti, da će Bog poslati priliku koju ćeš moći da iskoristiš ili neko rešenje (uglavnom se stvari toliko lako reše da se ljudi pitaju kako to da se sve složi i kako im takav tok stvari nije ni padao na pamet). Uzdaj se u Boga, strpi se i on će poslati pomoć koja ti treba.
Trudi se da trpiš jer se trpljenjem spasavamo, suprotstavi se sebi koliko možeš, zarad toga da ne gajiš mržnju koja vremenom ubija i ono dobro što smo imali u sebi.
Ovo je težak period, ali kasnije ćeš se svega sjećati kao nečega sto je izgradilo tvoju ličnost i što je bilo potrebno da postaneš ono što jesi.
Svako dobro od Gospoda,
Tamara