Bog vam pomogao braćo i sestre!
Teško je ovo, pogotovo kad razmišljam šta je ispravno, šta raditi…odmah kreće neka uznemirenost, nemir krišom tinja i tinja da bi se pokazao tek kad bližnjem odbrusim nešto jer me uznemirava u tako ‘važnom’ poslu, razmišljanja o tuđim postupcima i o sudovima Božijim. Umesto da shvatim da ga sam Bog šalje da se trgnem. Zar nije rečeno da neprijatelj pokušava i izabrane da svrgne oblačući se u navodno dobro delo i misli,ali se ne može sakriti jer ga odaje nemir i smućenje koje donosi?
A šta me smiruje?
Gledaj sebe a ne tuđeg slugu, svom gospodaru on stoji ili pada.
Primamo po delima našim, neka bude volja Božija.
Ne mogu revnosno da se bunim oko povinovanja državi niti da se kašičicom ne može zaraziti. Ne zato što to nije telo i krv Gospoda, niti sumnjam da se i kašičica i mi osvećujemo. Pamtim viđenje sveca gde su mu se otvorile oči tokom pričešća i video je anđela koji svojom rukom drži sveštenikovu i pričešćuje, a ako se desi da ko nedostojan dođe, anđeo je stavljao ugalj umesto pričešća u usta a onaj hleb vraćao (tada se nije ni koristila kašičica).Ko dolazi u hram da se pričesti da bi primio to kao lek od korone, taj je zalutao,a ima takvih. Koliko ljudi se tiskalo oko Isusa a samo se krvotočeća žena iscelila, svakome biva po veri njegovoj, šta znamo kakvo je duhovno stanje ljudi koji dolaze u crkve?
Ja sam češće bila deo crkve fizičke a ne kako treba u sabornoj crkvi koja kroz liturgiju spaja duše na zemlji koje teže nebu sa onima koje su već tamo. Na liturgiji se otvaraju nebesa. Zar imam pravo reći da treba držati liturgiju radi mene i da mi je nešto nepravedno uskraćeno, a imala sam vremena i vremena i nisam se potrudila da shvatim šta je saborna molitva, nisam je cenila. Pođem tamo, osetim da se malo smirim, da su mi misli manje rasejane i imam zrno više ljubavi…a onda izađem i često je sve isto kao i pre vrlo brzo. Zar nije zabluda da je liturgija samo to, ta mala uteha…nude nam nebo a mi primamo mrvu i zadovoljni.
Znam da ih ima još kao što sam ja. Pun hram a da li ima 10 pravednika? Zato sebi kažem, dugo je trpio Bog i s pravom su mi hram i pričešće uskraćeni. Zar treba Bogu advokat ili pomoć da se odbrani? Crkva se brani svetim životom, jer će pogledati Bog na nas i uslišiti ako smo pravedni, ima li ko da se zauzme za mene i slične?
Primirimo se dok prođe gnev Gospodnji.
Zar će me pričešće spasiti ako istovremeno negodujem da je drugi maloveran? Sami apostoli su rekli -dodaj nam vere-…a ja kad sam u mračnoj ulici, pa me obuzme strah da čovek ili lutalica ne nasrne na mene, gde je tad -stazom smrti da krenem neću se bojati jer si ti sa mnom- a ja ne da se bojim nego se bojim iako nema ni psa ni čoveka na vidiku. Maloverje. Zar nije Gospod dobar koji čini sve što je nama na korist? Da tako verujem, verovala bih da ako se i desi da me pas napadne to nije bez Božijeg znanja i dopuštenja iako trenutno ne znam zašto je tako najbolje. Ko veruje, njemu je breme lako, ne uzbuđuje se kakva god nevolja da se desi. Takav će poći u crkvu i pričestiti se i ako se razboli znaće da je volja Božija i smiriće se i pretrpeti hvaleći Boga, kao Jov. Takav je već spašen i s radošću očekuje susret s Hristom.
Kad bi svi u crkvi bili takvi, onda bi se moglo svima kao jednodušnima reći -ne bojte se braćo i sestre, mi smo već umrli za svet i (simbol vere)čekamo vaskrsenje mrtvih- čekamo sud a ne bežimo.
Crkva je majka svih i većih i manjih u veri i mora misliti na sve. Mislite i vi na mene i slične.
Uzdajmo se u Gospoda.
Tamara