Pomaže Bog.
„Ljubav dugo trpi, blagotvorna je…Ljubav ne zavidi. Ljubav se ne gordi. Ne nadima se. Ne čini što ne pristoji. Ne traži svoje, ne razdražuje se…Ne misli o zlu. Ne raduje se nepravdi. A raduje se istini. Sve snosi. Sve veruje. Svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje.“
Jevanđelje poziva na ovakvu ljubav. Brak bi trebao da bude na zasnovan na ovakvoj ljubavi i da se u braku ta ljubav gaji i raste, da se prenese i na djecu i da se kroz svedočenje životom prenese i šire.
Može li biti ovakve ljubavi u vezama koje su neobavezne? A tek u vezama gde se vara…
Ljudi često nemaju mnogo primera ljubavi u životu i onda kada osete i najmanju zaljubljenost to je najveća ljubav do tada u njihovom životu i odmah polete za tim, a ne znaju da je to osjećanje u suštini jako malo, da će kasnije u životu osjetiti i veću ljubav i još veću, kako sazrevaju i žive. Ljubav prema nekome je velika onoliko koliko smo spremni da damo sebe za njega, da žrtvujemo svoj komfor, navike za nekoga drugog.
U braku ljubav odmah i pokazuje tu žrtvu i to je najnormalnije stanje i kroz to davanje ljubav raste na obe strane i onda se i djeci pruža jer roditelji moraju dosta puta sebi da nešto uskrate da bi učinili dobro djeci (bilo da se radi o materijalnom, o hobijima ,spavanju, slobodnom vremenu, kafi, odmoru i slično) i to ne mora da bude preteško ako su ljudi već navikli na to.
Kada se radi o manje pravoslavnim ljudima tj onima koji nemaju primere ljubavi u realnom životu, oni se vode simpatijama i odmah uskaču u veze i vezice, u prisnost, blud, a te veze uglavnom održava -on me razume, osećam se divno pored njega, imamo iste hobije i interesovanja, zasmijava me, lepo izgleda…- i slično. Da li to ima ikakve veze sa ljubavlju? Par onda ide zajedno na zabave, šetnje, gledaju film, piju kafu, druže se, uživaju… ispunjavaju svoje prohtjeve a onda kada više nije lijepo ili kad dosadi ili postane teško onda se razilaze.
Neko bi možda pomislio -pa dobro, mislili su to je to pa vidjeli posle da nije, ali kad jednog dana nađu pravu osobu onda će možda ostvariti tu ljubav koja je „prava“-. Ali kako naći ljubav ako sve vreme pre toga bukvalno treniramo sebe na na ispunjavanje hirova i želja radi uživanja, na egoizam, sebičnost, samoljublje, sve kroz veze koje su samo zasnovane na tome -meni je lepo, a sta će biti posle videćemo-. Ljudi tako prave od sebe invalide u duhovnom planu, onesposobljavaju sebe da vole istinski. Kako će onda voleti i žrtvovati se za decu? Onda i brak i deca i sve postaje tako teško, neizdrživo.
Zato je to greh, uništava dušu, postaje se nesposoban za bilo šta uzvišenije, posle nekog vremena većina čak iako je ranije i verovala da postoji prava ljubav kao što je sveti apostol Pavle opisuje, odustaje od svega, razlenji se, pomišlja -ma to je nemoguće, to je idealizovano, ovo je realni život, ljudi su ovakvi i onakvi, tad sam bio mali a sad znam šta je život, iskustvo – i onda jedino takve veze na koje je navikao i traži.
Ako se i desi da samoljubiv čovek oseti istinsku ljubav prema nekome, ako se i spoji sa nekim kome duhovna čula nisu otupljena bludom, neće moći da ga razume, misliće da daje dovoljno od sebe, da je sve ok, evo pričamo, družimo se, lepo nam je, u krevetu sve ok, zar nam veza nije ok, šta priča taj da smo odaljeni? Ali fali deo, koji on i ne vidi i ne može da vidi.
Što se tiče samog tela…djecu bombarduju bludom jako rano i pune im glavu da je to normalno , zdravo, poželjno…kad rastu tako, ako nemaju drugačije primere oko sebe onda usvajaju za normalno ono što uči društvo i ono što je trenutno popularno i slično. Kod onih koji stupaju u blud, pogotovo kod onih koji to rano čine, gubi se ideja šta su „bračne obaveze“. To se izobličava, postaje nakaradno i kako se prelazi koja granica tako ono prethodno postaje norma i na kraju čovek više i ne zna šta je normalno, sve je normalno što je legalno i jako teško se vraća nazad jer je njihova percepcija promenjena. Evo je i nauka shvatila da bludničenje izaziva zavisnost, sad idu ljudi na lečenje radi toga, shvataju da uopšte nemaju kontrolu nad tim nego ono kontroliše njih. Kad nisu u mogućnosti da ispune svoje želje, ljudi se pretvaraju u nervozne i agresivne osobe, „samo što ne ujedaju“.
„Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom….Ljubi bližnjega kao samoga sebe…O ovim dvema zapovestima vise sav zakon i proroci.“
Sva suština onoga što se traži od nas je ljubav, a ovako postepeno onesposobljavamo sebe za to.
Svako dobro,
Tamara
